Leptir koji je tragao za Natašom: Pismo za srce od meda, plavi bicikl, plave pertle i vetar u leđa (VIDEO)

Kao poslednji poziv za san
Kao nebo kad izgubi dugu
U mojoj glavi fališ ti,
Sve jače…

Zvezde kažu da stvarno je kraj
I da neću te videti više
U to baš nisam siguran
Jer samo se reka ne vraća 

Ja tako jako hoću da zazvoni
Ja tako jako hoću da si tu
Noćas u glavi nije kako treba
Suze sa zvezda padaju 

Život donosi suze i smeh
Vreme odnosi najbolje dane
A najbolji su nestali sa tobom
Dogovorićemo se …

„Suze sa zvezda„, poslednja pesma koju je napisao Neša Leptir, nekoliko dana pred smrt.

Postojao je jednom jedan leptir. I, kao što ga sad vidiš, već u sledećem trenutku odleće svojim bajkovitim putem. Odleteo je tako i Neša. Jedan, čini se, nestvarni Neša. Kao da je znao. Kada je završio svoj bajkoviti zadatak, otišao je. Ipak, nije odleteo zauvek, jer zauvek ne postoji. Samo je promenio formu i preselio se. Mi, koji smo stasali uz njegove pesme, ostali smo bez princa snenog vremena. Dozvolite mi da ovo bude jedna lična priča o Neši. Jedna Nataša, za kojom sigurno nije tragao, mu posvećuje priču, jer prva pesma koju čuh o Nataši bila je njegova. Imala sam četiri godine.

Zato, zbog Neše, nemojte da patetišete i lijete suze. Otišao je on odavno sa opipljivog sveta i odavno se vije po oblacima i zvezdama. Zato Nešo, mogla bih da ti napišem pismo. Ne znam da li će stići do tog oblačka gde si. Prvo pismo na blogu.

Rođen si te 1959. kad su rođeni mnogi slavni muzičari. Viktorija Abril ili Brajan Adams, na primer. Neću sad o „nekima tamo„. Hoću o tebi, koji si, i sad, i uvek, tu. Kao komičar, kao pevač, kao muzičar, svirač 11 instrumenata, kao imitator, kao košarkaš, kao klinac iz kraja. Bio si mi i komšija, kasnije sam saznala. Ali, sad je to nevažno.

E da, bio si i šmeker! 🙂 Evo te tvoje definicije na koju su mnogi muškarci ovih dana zaboravili ili je, prosto, ne znaju: „To je čovek u kojeg ženski duh može da uđe bez razoružavanja.“

Bili smo i kolege, samo nas je vreme malo zeznulo. Kaskam za tobom 19 godina. I ja sam, kao i ti, radila kao klinka na radiju „202“. Činjenica, nikad tako duhovito. Nije ni čudo što si bio deo „Indeksovog radio pozorišta“ i što si i pre karijere imao karijeru – čak 200 nastupa pre prve ploče – „Napokon ploča„. Pa da, mnogo je prošlo, kad se uzme u obzir da si društvance oko instrumenata i sebe okupio 1979, a album izdao 1982.

„Poslednja igra leptira„. Tako setno i tako proročki zvuči. Bila je sve ono što si ti. Neša Leptir. Koji je odleteo onda kada je bilo dosta, odigravši poslednju igru. I opet ću napisati, nisi otišao, samo si našao bolje mesto. Voleo si da nastupe započineš stihovima „U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i meni i njemu krila se stežu„. I nikad nisu bili isti, ti tvoji koncerti, pričaju ljudi. Ja slušam i verujem. I dalje pevušim „Natašu„. Sećaš se one upadice na koncertu u Domu sindikata, baš dok je išla „Nataša“? „Ostao je ključ od stana…„, a ti si uzviknuo: „Ej, mama, ključ je kod komšinice!„. Publika je prasnula u smeh. Postideo si majku, ali nema toga što ona ne bi oprostila. Oprostila je i što si otišao. Zna da si morao.

E sad, tvoja mama je u jednom intervjuu rekla da si se plašio leptira, a brat da nisi. Šta god da je istina, ti jesi leptir. Onaj nedostižni. A „Nataša„? Šta je sa njom? O da, postojala je! Drugarica tvoje bivše devojke Jasne, koja ti se sviđala i koja je pevala sa tobom u „Špancu„. Prva žurka u gimnaziji i ti si pesmu napisao njoj. 🙂 Ostali ste samo drugovi. Pa, dobro. Ljubav se se iskazuje na različite načine. Ti si svoju pokazao. <3

Uvek bez cvonjka u džepu. Tu te svi razumemo. Bio si prvi u stend ap komediji na ovim prostorima. Posle tebe, kao da su svi smešni. Pa da, baba Višnja! Čuveni lik sa tvojih koncerata.

Imitacije Slobodana Miloševića, onda kad se to nije smelo, i uzvikivanje „Niko ne sme da vas bije!„. I družbovanje, a samim tim i saradnja sa Kornelijem Kovačom,

Borom Đorđevićem na pesmi „Zajedno smo piškili u pesku„, sa Lepom Brenom i glumicom Jelicom Sretenović.

Sećam se, nismo mogli da živimo tog leta ’85. od pesme „Dečko ‘ajde o’ladi“ otpevanom u duetu sa evrovizijskom predstavnicom Lidijom Asanović.

Živeo si, do kraja, za nastupe. Onako, baš. I živeo tako da bi otišao brzo i pretvorio se u leptira. Pa sećaš se kad su te tetkice i redari zajedno sa publikom izbacivali iz sale, jer je već bilo prekasno, pa si koncert završio u holu Doma sindikata?

A onaj koncert od dva i po sata sa temperaturom 39? Posle prve operacije gostovao si Breni na koncertu, nastupao i posle hemioterapija, sa šeširom na glavi. Nije ni čudo što si napustio ovozemaljski svet. Rekao si nam sve, izgleda.

U jednom intervjuu, tvoja majka je ispričala da tvoj optimizam i duh nisu nestali ni u bolničkoj postelji. Pred operaciju tumora na mozgu imo si omanji šou, u svom stilu, na Vojnomedicinskoj akademiji, gde si osoblju priredio zabavu uz viceve, pesme, priče, imitacije… A onda je anestezija počela da deluje. Rekao si: „A sad, svi na svoje radne zadatke!„.

Nemam ja sad pametno šta da ti kažem u ovom blogu sem – obeležio si mi detinjstvo. I da nije tvoje „Nataše„, ponekad ne bih ni znala kako se zovem. 😉 Hvala za muziku. Hvala za smeh. U ime generacije koja je stasala sa tobom, i uz tebe, na tvoj rođendan.

Jedna Nataša.

P.S. Neša Leptir preminuo je 12. februara 1990. u tri sata ujutro. Poslednje reči, na pitanje svog brata kako se oseća, bile su mu: „Dobro sam, samo jedino ne mogu da igram fudbal…„. Dvadeset minuta kasnije, bio je na putu ka zvezdama. Onim pravim.

Poslednja knjiga koju je čitao bila je „Tibetanska knjiga mrtvih„. Nije došao do poslednje stranice. Smrt je imala preča posla.

Nešin brat je posle pričao da je jasno video kako Neša odlazi iz ugla bolničke sobe. U tom trenutku, sa krošnji drveća ispod prozora gde je Neša ležao, poletele su ptice. Kao da su ga uputile gde treba da ode. Brat je govorio i da Neša oduvek čeznuo za plavim biciklom i vetrom u leđa. Želje su mu, nadam se, ispunjene.

P.P.S. Jednom je, dok je bio školarac, noćni leptir je uleteo u Nešnu sobu. Neša je hteo da ga spasi, ali nije znao kako. Nešina školska drugarica Suzana je jednom prilikom napisala pesmu „Na krilu leptira„. Tu pesmu je Neša iskoristio i izvodio na svojim koncertima. Neki nagađaju da je ta pesma motiv za ime benda. Suzanin tekst na početku Nešine karijere bio je, izgleda, idealan za njegovu nadgrobnu ploču. I tačku na ovozemaljski život.

„Svako od nas neku svoju priču ima

Što u tami tišti, a puteve bira

Samo kad je hladno, kad umori zima

Slutimo je tužni na krilu leptira“

P.P.P.S. Neši Leptiru su kasno otkrili seminom u levom testisu koji je metastazirao na pluća, pa na mozak. Ovim završavam tekst. Puštam vas da uživate u muzici i pesmama, podsećajući vas da je Neša i dalje tu.

Ja ne mogu da lutam

Dok jutro se budi i nestaje rosa
Dolaziš u moj stan
Pod crnim šeširom ti spava kosa
Podelićeš sa mnom dan 

Ja ne mogu da lutam
I sunce zna svoj put
Ja ne mogu da lutam
Jer nemam više kud
 
Kad proleće dođe i život poteče
Još uvek ću voleti znam
I misliću opet na hladno veče
Kad nisam bio sam
 
Ja ne mogu da lutam
I sunce zna svoj put
Ja ne mogu da lutam
Jer nemam više kud
 
Hiljadu zvezda u prohladnoj noći
Videćeš sa mnom ti
Dok drugi se smeju, zatvori oči
Postojimo samo mi
 
Ja ne mogu da lutam
I sunce zna svoj put
Ja ne mogu da lutam
Jer nemam više kud

Stanica za prošlost

Stajaću satima na onoj stanici
Gde smo sa pticama dočekali jesen
Tražiću puteve u zemlju sećanja
Kreni i nađi me, s tobom vidim jutro
 
I biću opet tamo gde su tužni sutoni
I neku drugu decu učiću o ljudima
I biću tamo gde su naše puste ulice
Da opet pevam samo vrapcima i svitanju
 
Tuga je oprala krovove grada mog
I više ne vidim svetla preko reke
Sanjam da tražimo neba što pevaju
Sanjam da naći ću stanicu za prošlost

Inspiracija – glossy.espreso.rs, novosti.rs, presstiz.rs, stil-magazin.com

Fotografije: glossy.espreso.rs, novosti.rs, presstiz.rs