Kralj bez kraljevine: Srpski Herakle zakovan u zvezde

Nikakoga Srbina nema koji ne zna za ime Marka Kraljevića… Pripovijeda se da je bio mnogo jači od ostalijeh sadašnjijeh jamačno i ondašnjijeh ljudi… Ja sam u djetinjstvu gledao u Srijemu, u krčmi manastira Krušedola, gdje je Marko namolovan kako jednom rukom matoroga vola drži za rep preko ramena i nosi na leđima…

Vuk St. Karadžić “Srpski riječnik“, 1818.

Njihov najveći junak Marko, koji se kako-tako slaže s carem u Jedrenu, može da se uzme kao neki sirovi pandan nekom grčkom Herkulu i persijskom Rustanu, ali, dabome, na vrlo varvarski i skitski način. On je glavni i najjači od svih srpskih junaka, bezgranične snage, bezuslovan i zborom i tvorom… On je jedan svemoćni čudovišni junak, nabusit kao niko, koji nas, ma koliko mu se divili, nimalo ne privlači… Teško da će on pokajničkim zaveštanjima, od kojih se potom podižu crkve i manastiri, umiriti Boga i naše duše…

Gete “Srpske narodne pesme“, 1827.

Najkontroverznija ličnost srpske istorije oko koje su koplje ukrstili mnogi veliki istoričari i naučnici svakako je Marko Kraljević. Ujedno osporavan i hvaljen, Marko se kao ni jedan junak nije vinuo u zvezde, a uejdno i istom silinom bačen u blato, jer je bio turski vazal. Pre nego što ga osporite ili ga zakujete međ’ zvezdice, hajde da probam da vam objasnim u kakvom je vremenu živeo i zašto je baš on postao legenda nad legendama.

Marko Kraljević nije bio samo naš narodni junak. Zapravo, njega su prihvatili i drugi narodi i vrlo lako je postao deo njihovog folklora. Pesme o Kraljeviću Marku su u 19. veku zabeležene su na prostorima od južnih Alpa do Crnog mora, što ga čini junakom celog regiona i nekom vrstom regionalnog superstara kakvi i danas postoje. I tu moram da razgraničim epskog Marka i onog stvarnog Marka. Epski Marko je junak od Vardara do Triglava, pa čak i dalje i šire. Na neki način, taj Marko nosi zajedničku crtu svih naroda sa ovih prostora i čuva sećanje na davno herojsko vreme.

Onaj drugi, stvarni Marko je toliko osporavan i česti razgovori na ovu temu su i pokazali da gajimo lošije mišljenje o njemu nego što objektivno zaslužuje. Oduvek sam se susretala sa glavnom argumentacijom protiv njega, a to je da je bio turski vazal. Turski izvori, naime, kazuju da je on najveći deo svoje vladavine proveo čuvajući  samostalnost. Postao je turski vazal tek kada su svi okolni hrišćanski vladari to već bili, i kada je taj potez bio način da pomogne svom narodu.

Srpski Herakle

Epski Marko ima sve osobine antičkih heroja, Herakla ili Ahila. Sa Heraklom su ga upoređivali, jer se jedno od najvećih poznatih Heraklovih svetilišta, Herakleja, nalazilo na području Markove države. Njegova snaga je bila divlja i bio je neobuzdane prirode. Znate ono – ore carske drumove, pije uz ramazan vino, rasteruje Turke na buljuke i tera cara do duvara. To je taj epski Marko. 🙂 Poseduje vrline srednjovekovnog viteza, jer “ne sudi ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga i knjigama starostavnim” i veruje da mu je bolje “izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu“. Smatra se i da se pravi Marko, od krvi i mesa, rukovodio istim principima. Ne treba da čudi što je Marko upoređivan sa mnogim junacima. Epski Marko podseća i na Rolana iz “Pesme o Rolanu“, na Aleksandra Makedonskog iz “Aleksandride“, na Digenisa Akritu iz vizantijske epike.

Kako je izgledalo naše herojsko vreme? Rudarstvo bilo vrlo razvijeno, a u srednjem veku Srbija je bila jedan od vodećih proizvođača srebra u Evropi. Životni standard je bio visok i uživali su ga svi društveni slojevi. Dokaz za to su grandiozni nadgrobni stećci koji su bili bogato ukrašeni i kod seoskog stanovništva. Sem toga, bili su organizovani viteški turniri u koji nisu bili samo za plemsvo već i za običan svet. Srbija je tad išla u korak sa Evropom, nosila se moderna odeća, naš narod je voleo muziku (smatra se da odatle potiču pesme o Marku), pratili su se trendovi u kulinarstvu i medicini.

Ostaci Markove kule u Prilepu

Nismo zaostajali ni kad je reč o tehnologiji. Imali smo majstora za javni časovnik Lazara Hilandarca iz Prizrena, savremenika Marka Kraljevića. Marko Aleksić, naš istoričar i autor knjige o Marku Kraljeviću kaže da je u vreme srpskog junaka počela i upotreba vatrenog oružja. Srpski kovači su stvorili i posebnu vrstu velikog viteškog mača koji se zvao srpski mač. Taj mač je prvi put pod tim imenom nazvan za vreme  Marka Kraljevića i da ga je naš junak i koristio. Saznanja istoričara pokazuju da su srednejvekovni Srbi znali da izgrade uređeno i civilizovano društvo. Zamislite?! U to vreme građeno je mnogo manastira i drugih spomenika, koji danas predstavljaju vrhunac svetske kulturne baštine.

Prvi pomeni Kraljevića Marka

Marko Mrnjavčević ili Kraljević Marko smatra se da je rođen  negde oko 1335. u Livnu, na prostoru današnje Bosne i Hercegovine. Neki tvrde da se prvi put pominje 1356, jer u natpisu iznad južnih vrata Drenovske crkve, sagrađene u blizini Tikveškog jezera, nedaleko od Velesa, stoji da je crkva živopisana navedene godine “pri države” Nikole i Marka, a po “smrti svetorodnoga cara Stefana“. Smatra se da je Nikola u natpisu zapravo vojvoda Nikola Stanjević za koga se zna da je, zajedno sa Markom, vladao tim prostorima. Narodno predanje govori da su crkvu u Drenovu zajednički podigli otac i sin, Vukašin i Marko.

Istorijske tvrdnje kažu da prvi Markov pomen potiče iz 1361. godine, u dubrovačkim arhivama. Te godine je Marko stigao podno Srđa da kao vođa srpskog poslanstva da pregovara o prekidu neprijateljstava između Srbije i Dubrovnika, započetog dve godine ranije. Rat je trajao još godinu dana i završen je mirom u Onogoštu ili današnjem Nikšiću. Kažu da se Marko tu uspešno bavio trgovinom i ekonomijom, i učinio mnogo za prizrenske trgovce.

Natpis na crkvi Sveta nedelja u Prizrenu otkriven pre skoro 50 godina promenio je pogled na Marka Kraljevića. Natpis je otkriven u dvorištu jedne privatne kuće, u predgrađu stare prizrenske tvrđave, u delu poznatom kao Potkaljaje. Tu stoji da je crkva posvećena Vavedenju  sazidana i živopisana “povelenijem i otkupom gospodina mladoga kralja Marka 6879. godine od stvaranja sveta“. U prevodu, to je 1371. godina, kada je Marko i došao na vlast.

Kada je reč o Markovom privatnom životu, to je vekovima bila misterija. Ne, nije imao aferu sa vilom Ravijojlom. Ona mu je, ipak, posestrima. Istoričar Marko Aleksić tvrdi da se ženio najmanje tri puta, i to dva puta jednom istom ženom, što je jedinstven slučaj u to vreme, ravan skandalu. Njegovi bračni odnosi su bili složeni, a neki pikantni detalji su došli čak do Dubrovnika. Marko je bio oženjen Jelenom i, uprkos dosadašnjim tvrdnjama da nije imao potomke, navodno je imao bar jedno dete, ćerku Irenu.

Dolazak na vlast

Mali osvrt na ono što se dešavalo pre 1371. Posle smrti cara Dušana, u decembru 1355. vlast je nasledio njegov sin Uroš. Tu je došlo do sukoba Dušanovog polubrata Simeona Siniše i Uroša, jer se i Simeon Siniša proglasio za cara. Do pomirenja je trebalo da dođe aprila 1357. na Državnom saboru u Skoplju, ali se to nije desilo. Naravno, njih dvojica su zaratili i tu je pobedio Uroš, kasnije prozvan Nejaki. Pomogli su mu braća Mrnjavčević, Vukašin i Uglješa, sinovi izvesnog Mrnjave (ovo ime nije sigurno), malog hercegovačkog vlastelina.

Slaba Srbija je bila idealna meta feudalacima, pa se car Uroš oslonio na Vukašina Mrnjavčevića, koji je vladao današnjom Makedonijom i delom Metohije. Tako Vukašin biva krunisan za kralja 1365. i postaje Urošev suvladar. Marko postaje  “mladi kralj“. Postoji jedna povelja iz 1370. godine gde se Vukašin se naziva “gospodarem srpskih i grčkih zemalja i zapadnih strana“. Tu nigde nema cara Uroša. Moćnicima to baš i nije bilo pravo, pa su krenuli protiv novog kralja.

Kralj Vukašin Mrnjavčević

Trebalo je ugušiti otpor, a kralj Vukašin je tu obavezu preuzeo na sebe i Marka. Juna 1371. je Vukašin krenuo ka Onogoštu, ne bi li kaznio župana Nikolu Altomanovića. Ipak, Vukašinov plan je propao, jer su Turci upali kod Vukašinovog brata Uglješe, vladara Serske oblasti koju je nasledio od carice Jelene, Dušanove udovice.

Bitka na Marici

Desila se kobna bitka na Marici. Ona je, po mnogima, označila početak propasti Srbije. Naravno, bila je pogubna i po braću Mrnjavčević. Braći niko nije pritekao u pomoć, bez obzira na to što su je tražili na sve strane. Knez Lazar Hrebeljanović imao je preča posla, kao i Nikola Altomanović i Vuk Branković. Car Uroš se ič nije pitao. Braća Mrnjavčević su poginuli u Maričkoj bici.

Posle pogibije oca Vukašina i strica Uglješe krajem septembra 1371. godine, Marko se suočio sa velikim iskušenjima. Ubrz umire i car Uroš. Pored napada Turaka, titulu mu niko nije priznavao, a zemlju mu je uzimao ko god je stigao, deo po deo. Ako ćemo relano, tu su se najmanje ovajdili Turci. Knez Lazar je sebi pripojio Prištinu, bogato Novo Brdo i obližnja mesta. Nikola Altomanović je uzeo sve što se graničilo sa njegovim zemljama na zapadu. Vuk Branković je Marku ćapio Skoplje, a braća Dejanović, Jovan i Konstantin, sve što je ostalo. Marku je ostalo nešto malo zemlje u zapadnoj Makedoniji i Prilep. Nije imao mnogo izbora, sem da preživi. Uz sve to, konačno se razišao sa ženom Jelenom. Ona je otišla kod svog brata Tome Preljubovića i sa sobom je povela njihovu ćerku. Kada je godinu dana kasnije umrla Tomina ćerka, Marko je pokazao veliko razumevanje za bivšeg šuraka i za njegovu bol. Dozvolio je Tomi da priloži svetogorskom manastiru posede koji su se nalazili pod Mrnjavčevićima, u ime svoje pokojne ćerke Irine. Ovo samo govori o njegovoj ljudskosti i empatiji.

Bitka na Rovinama

Bitka na Rovinama

Desila se bitka na Rovinama u Vlaškoj, 17. maja 1395. godine. Marko je poginuo boreći se  poput mnogih srpskih plemića, rame uz rame sa despotom Stefanom Lazarevićem, na strani sultana Bajazita, a protiv vlaškog vojvode Mirče. Uz Mirču je stajao ugarski kralj Žigmund. Poslednje Markove reči je čuo ih je i zapamtio Stefan Lazarević. Obraćajući se svom ratnom drugu Konstantinu Dragašu, Marko je rekao: “Ja molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu!“.

Znate za kletvu kralja Vukašina koju je uputio sinu Marku? “Sine Marko, da te Bog ubije, ti nemao groba ni poroda!“. Vukašinovo prokletstvo se, kažu znalci, ispunilo. Marko, iako je imao poroda, ostao je, uslovno rečeno, bez groba. Ne zna se gde je sahranjen. Prema narodnom predanju, njegov grob se nalazi na Svetoj gori, u manastiru Hilandar. Raniji istraživači su smatrali da počiva u Markovom manastiru, zadužbini porodice Mrnjavčević. Marvo Orbin je početkom 17. veka tvrdio da Marko Kraljević počiva u manastiru Blačanima pored Skoplja. Ispada da je doživeo istu sudbinu kao njegovi otac, stric i braća, koji su poginuli daleko od kuće i koji su stali bez grobnog mesta. Možda se baš zato lako Marko zakovao u zvezde i tu ostao.

Prve pesme i Markove prikaze

Najranija beleška o epskom Marku potiče iz 1547. godine, kada je izvesni slepi vojnik u Splitu zapevao pesmu o njemu, skoro 150 godina posle Markove smrti. Nepunih deset godina posle ovog događaja, Hvaranin Petar Hektorović u svom spevu “Ribanje i ribarsko prigovaranje” zabeležio je bugaršticu “Marko Kraljević i brat mu Andrijaš“. Hektorović je pesmu čuo od dvojice ribara iz svog rodnog mesta, Starog grada na Hvaru.

Po Marku su nazvane mnoge kule, crkve, stene, okamenjeni tragovi stopala i konjskih kopita. O Marku su pevali narodni pevači, guslari, a pre svih Tešan Podrugović, od koga je Vuk Karadžić pribeležio pesme. A gde su poslovice, priče, predanja…? Jedina ličnost kojoj je u celokupnoj našoj epici posvećen ceo ciklus jeste upravo Marko Kraljević.

Neki smatraju da je presudnu ulogu u glorifikaciji lika i dela Marka Kraljevića odigrala crkva, tačnije Hilandar. Postoji još jedna tvrdnja, koja je verovatno pripomogla širenju mita o kralju bez kraljevine. Naime, kako je bio turski vazal, Osmanlije su skoro 25 godina zaobilazili njegovu oblast. Tako je Markov narod bio pošteđen zuluma.

Koliko je lik Marka ukorenjen u nas govore i sledeće priče. Početkom četrdesetih godina 19. veka u Šibeniku zabeležen je u lokalnom letopisu sledeći događaj: “Prije nekoliko mjeseci jedan težak žalostan iz Pokrivnika, maloga sela tri ure vrh Šibenika, dođe gospodaru i veselo reče: Dobre imam glasove, gospodaru. Marko Kraljević je ustao. Vidjeli su ga u Hrvatskoj…” . Mogu misliti kakv je bio gospodarev izraz lica. U Prvom balkanskom ratu, 1912, Marka Kraljevića nije video samo jedan čovek. Ceo puk srpske vojske je tvrdio da je video Marka Kraljevića kako vodi napad na Prilep, grad koji je nekada bio njegov. Možda. A možda se još nije rodio junak koji bi mu parirao ni u priči, ni u pesmi.

 

Inspiracija: politika.rs, politikin-zabavnik.co.rs

 

Fotografije: Wikipedia, petarmeseldzija.blogspot.rs, duxillustrations.blogspot.rs, vukoticmedia.rs, wikiwand.com, livebinders.com, vostok.rs, narodnimuzej.rs, gackoturizam.com, xtratime.org

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: