Kosovski boj i stvaranje srpskog identiteta: Vekovi u senci poraza, mit koga čuvaju Obilić i Branković (VIDEO)

Svi dobro znamo šta se desilo na Vidovdan te 1389. Sukobile su se dve velike vojske na Kosovom polju. Srpsku vojsku vodio je knez Lazar Hrebeljanović, a osmansku vojsku je predvodio sultan Murat I.

Ono što se vekovima pripoveda i peva je da je srpski junak Miloš Obilić uspeo da se probije do sultanovog šatora i ubije Murata, a obezglavljen je i knez Lazar. Vuk Branković se povukao iz bitke i, kao preživeli sa Kosova, doživeo sudbinu izdajice.

Bez pisanog dokumenta o bici

Da li danas iko može sa sigurnošću da tvrdi šta se dešavalo na Kosovu tog 28. juna 1389? Niko. Naime, ne postoji ni jedan pisani dokumet, a bitka kao bitka nije ni po čemu poznata.

Sve što znamo o njoj je iz narodnog predanja, koje, priznaćete i nije najpouzadniji izvor informacija. Probaću u narednim redovima da demistifikujem sve ono što je duboku usađeno u strukturu i biće srpskog naroda.

Danas se u istorijskim krugovima raspravlja o tome da li je Miloš Obilić uopšte postojao, kao i o tome šta se dešavalo, to jest ko je pobedio u Kosovskoj bici.

S druge strane, ljaga je bačena na Lazarevog zeta Vuka Brankovića i neki istoričari se bave time da sa ovog junaka probaju da speru blato koje ga vekovima prati. Idemo redom.

Ko je bio Miloš Obilić?

Ono što se danas zna je da o Milošu Obiliću ne postoji nijedan pisani trag, niti dokument koji bi mogao da otkrije nešto više o ovom čoveku. Da, sve što se zna je plod legendi i mašte. Ništa opipljivo niti stvarno.

Pisac Aleksandar Tešić koji je napisao trilogiju o ovom junaku kaže da najstvarniju sliku o Milošu Obiliću daje kontroverzno delo „Gerasimov letopis„. Prema ovom piscu i saznanjima do kojih je došao, Miloš Obilić je bio rodom iz Obilova kod Tjentišta, ispod Peštera, na putu između Novog Pazara i Sjenice. Grad mu je uništen tokom rata kneza Lazara i Nikole Altomanovića, pa je Miloš otišao kod Marka Mrnjavčevića u Prilep.

Tešić dalje priča da je Marko Mrnjavčević ili Marko Kraljević je u to vreme, kada je Miloš boravio kod njega, već bio sultanov vazal. Kada je otišao na poklonjenje u Jedrene, Marko je poveo i Miloša Obilića.

Mladi Obilić je već svojom pojavom oduševio sultana Murata I, pa se i zadržao u Osmanskom carstvu. To dovodi do moguće tvrdnje da je Miloš bio vitez zatočnik, vitez koji se borio za slavu, takozvani delija, megdandžija. Prema „Gerasimovom letopisu„, Miloš je kod Turaka službovao sedam godina. Pisac je došao do zaključka da je Miloš odlično poznavao turski način ratovanja i sve njihove prednosti i mane tokom vojevanja.

Obilić se u Srbiju, prema daljim tvrdnajma, vratio nešto pre bitke kod Pločnika 1386. Tada se istakao vodeći vojsku kneza Lazara. Pobedio je zato što je dobro poznavao Turke i njihov način ratovanja.

Posle toga, prema priči, knez Lazar mu je dodelio titulu vojvode i dao na upravu Braničevo, gde i danas postoji mnogo toponima sa njegovim imenom. Vladao je kratko, svega dve do tri godine, pa i nije stigao da ostavi materijalni trag, objašnjava Tešić.

Dolazimo i do Kosovske bitke tokom koje se desilo da je Miloš ubio „zlog“ Murata. Prema „Gerasimovom letopisu„, baš zbog toga što je službovao kod Turaka, Miloš je mogao da se probije do sultanovog šatora i da priđe dovoljno blizu Muratu. Tako tvrdi i Mavro Orbin kod koga u delu stoji da je Miloš došao „u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku„.

Kad malo bolje sagledamo činjenice, nije postojao nikakav način da se priđe Turcima, a kamoli sultanu u sred bitke, dok ljudi ginu. Varijanta „ja došao da pređem na vašu stranu“ ne stoji i niko nije dovoljno lud, pa ni Turci da veruju u šarene laže u srednjem veku.

Sultan nikad nije bio smešten na udaru, već u svom utvrđenom logoru, takozvanom bivaku, koji je bio ograđen rovovima, kopljima i velikom stražom. Ovakvom utvrđenom taboru Miloš je mogao da priđe samo sa posebnom pisanom dozvolom, beratom, koju je ovaj junak imao kod sebe jer se, prema „Gerasimovom letopisu„, Murat nadao da će se Miloš vratiti u osmansku vojsku. Miloš nije časio ni časa i svoj berat je iskoristio da bi došao do sultana. Ostatak priče znate.

Sve druge priče koje smo učili u školama i to da je Murat ubijen na prevaru posle bitke, kao i to da je Miloš sam uspeo da pobije 12.000 Turaka ili da je sa 12 vojvoda uspeo da dođe do sultana, ako su istinite, bi trebalo da se pominju i u turskim izvorima, ali ni jedan ne spominje da se tako nešto uopšte desilo.

Čak je verovatnije da nije postojao i da je sultan Murat stradao na bojištu, kao što neki tvrde.

„Gerasimov letopis“ – knjiga koja krije mnoge tajne

Kad već pominjem „Gerasimov letopis“ red je da napišem nešto i o njemu. „Gerasimov letopis“ je napisao monah Gerasim, brat Vuka Brankovića. I samo delo je već dovoljno upitno, jer se o njemu ne zna dovoljno, pošto danas ne postoji nijedan zvaničan prepis.

Original „Gerasimovog letopisa“ se nekad čuvao u manastiru Hilandar. Jedan monah iz porodice Vasojević je ovo delo odneo kod porodice Femić u Femić Kršu, u Crnoj Gori gde je izgoreo 1943. godine. O ovom dokumentu se danas zna samo iz onoga što je Milić od Mačve zapisao 1989, ne bi li  sačuvao od zaborava usmeno predanje koje je postojalo u porodici Femić.

Postoji priča da je neki sveštenik čitao „Gerasimov letopis“ i da mu se nije dopalo šta tu sve piše, jer bi srpska istorija tog vremna trebalo da bude ponovo napisana kada bi ovo delo ugledao svetlost dana. Zato mi o njemu danas ne znamo mnogo.

Smatram da ćemo mnogo toga saznati i kad dođemo do turskih arhiva koje oni brižljivo čuvaju, pod ključem. Očigledno da je sve to s razlogom.

S druge strane knjiga „Kraljevstvo Slavena“ Mavra Orbina iz 16. veka na isti način opisuje život Miloša Obilića, što bi moglo da ukaže na verodostojnost „Gerasimovog letopisa„.

Ako se zagrebe po površini, što su neki istoričari i učinili, „Gerasimov letopis“ je sadržao mnogo toga što se ne poklapa sa „zvaničnim“, srpskim učenjima. Tako je i sa pričom o Milošu Obiliću.

Kako su Turci vodili bitke

O turskom vođenju bitaka najverodostojnije je pisao Konstantin Mihailović u delu „Janičarove uspomene ili turska hronika“ skoro vek posle Kososvske bitke.

Osmanlije su i tad vodile bitke na isti način, jer su bile zadrte i veliki tradicionalisti u vođenju države i vojske, pa se smatra da se ništa nije menjalo vekovima. Evo odlomka odatle:

„Ovakav je borbeni red kod Turaka najviše za odlučnu bitku: Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Jedna je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena – dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car među svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj način (se uređuje): dvorski konjanici (stoje) pored njega, pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka svuda je nasut bedem nagore, i na ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni kočevi…„.

Konstantin Mihailović o oklopnim konjanicima kaže: „Turcima je naređeno od cara da (više) gledaju konje, a ne ljude. Pristupivši s obeju strana s kopljima i sabljama i drugim različitim oružjem da konje tuku i ranjavaju a posle toga im s ljudima laka bitka biva, i zato se svako mora čuvati opterećenja od oklopa, što ćeš lako i „sam razumeti, jer kad tako opterećen iz bilo kojeg razloga sjašeš, bez pomoći sam ne možeš ponovo da uzjašeš„.

Da su Turci za to znali mnogo ranije dokaz je bitka kod Stefanijane 1344. kada su na prevaru namamili teške oklopnike vojvode Preljuba da sjašu i da pešice krenu za njima uz brdo, dok su drugi Turci iz prikrajka čekali priliku da se domognu njihovih konja sa kojima su pobegli.

Ishod i kontroverze Kosovske bitke

Svi manje više znamo tok bitke. Srbi i Turci, bio je Vidovdan, pritom i Sveti Amos, slava kneza Lazara. Žestoko smo se tukli, a celu bitku prate priče o zakletvi Miloša Obilića da će da ubije sultana i ona kletva Lazarova „Ko ne došao u boj a Kosovo…„.

Činjenica da je Murat poginuo na Kosovu stoji i ostao je upamćen kao jedini turski vladar koji je tako poginuo. Kako je poginuo, e to je već upitno. Knez Lazar je obezglavljen, kao i Miloš Obilić. A šta ako nije bilo tako?

Hajde da sad uzememo u obzir da istorija uopšte nije takva kakvu je učimo i da nismo izgubili u bici na Kosovu. Od vremna Konstantina Filozofa, pa sve do obeležavanja 550. godišnjice Kosovskog boja, verovalo se da je ova bitka bila težak poraz srpske vojske koja se vrlo brzo uplela u identitet srpskog naroda.

Znate ono – srpski junaci su žrtvovali zemaljski život u zamenu za carstvo nebesko. Sa tvrdnjama da ipak nije reč o porazu i da je ishod bitke potpuno drugačiji, susrela sam se 1989. u raznim časopisima koji su izalzili povodom godišnjice Kosovske bitke, a te tvrdnje datiraju još od 1939.

Aleksandar Tešić, pisac kaže da naša istoriografija i danas podržava mišljenje Iliriona Ruvarca, staro više od 120 godina. Ono upravo priča o našem porazu. Ovako mišljenje i dalje stoji, iako već dugo postoje pokušaji da se ishod bitke revidira.

Ilirion Ruvarac je bio srpski istoričar iz 19. veka. Ruvarac se kod nas smatra začetnikom naučne metodologije u istoriji. Čini se da je, kada je u pitanju Kosovska bitka, bio potpuno zaveden.

Tešić tvrdi da je na proslavi šest vekova od Kosovskog boja na naučnom skupu u Prištini izneto mišljenje profesora Milana Obradovića. Ono je zasnovano na analizi Bajazitovog fermana napisanog odmah posle Kosovskog boja. Profesor Obradović je smatrao da bi trebalo revidirati ishod bitke, koji je bio nerešen, ako ne i srpska pobeda.

Naš poznati istoričar i akademik Radovan Samardžić napisao je u knjizi pod nazivom „Bitka na Kosovu 1389„, koja je izašla 1989. povodom proslave šest vekova od boja u izdanju SANU, sledeće:

„U komparativističkim proučavanjima do kojih je potom došlo, kao da je prevagnula naučna sujeta istraživača jer su otkrića analognih i sličnih motiva, do kojih se nije teško stizalo, uopštavana do zaključaka bliskih tvrdnjama staroga Ruvarca…. Istovremeno su odbacili kao netačne prve vesti o boju, izvorno najautentičnije, jer su one govorile o srpskoj pobedi ili o neodlučnom ishodu bitke… Veliki tvorac kritičke istoriografije Iliron Ruvarac, ovde sasvim zanesen svojom borbom protiv predanja, podlegao je u stvari tome predanju i izjavio, za najznačajnije od tih prvih vesti, da je najpametnije na njih se i ne osvrtati„.

Pored smrti oba vladara, odlučujući momenat za analizu ishoda Kosovskog boja jeste iznenadno i brzo povlačenje turske vojske u Jedrene, pod komandom novog sultana Bajazita. To se desilo sledećeg jutra po okončanju bitke. To je, ako tumačimo vojnu strategiju, vrlo jasan znak poraza ili bar izjednačenog ishoda.

Naši istoričari tvrde da je Bajazit to uradio, jer se plašio pobune vojnih trupa njegovog brata Jakuba koga je ubio odmah po smrti svoga oca, pa je požurio da učvrsti svoju vlast u Jedrenu. Da li je to baš tako?

Od svih turskih istoričara koji su prvi pisali o Kosovskom boju, samo je Ašik paša zapisao sledeće: „Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha. Zatim digoše tabor i pođoše put Jedrena.“

Pisac Tešić kaže da se iz ove rečenice se ne stiče utisak da se sultan Bajazit nešto zabrinuo za sudbinu i presto. Nijedan drugi turski istoričar ne spominje nikakve smutnje, a kamoli strah od pobune.

Turski sistem nasleđivanja prestola se mnogo razlikovao od našeg ili zapadnog i ako sagledamo kako su to radili Turci u to vreme, shvatićemo da povlačenje Bajazita sa Kosova nije zbog straha za presto.

Prema piscu Aleksandru Tešiću, da je srpski poraz na Kosovu iskonstruisan govori ponašanje novog turskog sultana koji je krajem 1389. ponovo obreo u Srbiji.

Bajazit je vrlo je časno postupio prema kneginji Milici kada joj je ponudio vazalstvo. Da je srpska strana bila poražena kao što se tvrdi, Bajazit bi nastavio svoj pohod ka Kruševcu. Srbija bi očas posla bila popaljena i poharana.

Međutim, Bajazit je udovici svog neprijatelja ponudio vazalni odnos, a kasnije joj je pomogao da protera Ugare koji su 1390. prešli Savu i napali zemlju.

Možda najjači argument koji govori da je na Kosovu pobedila srpska i hrišćanska vojska donose savremenici tog doba. Naime, svi do sada poznati izvori iz 1389. ili otvoreno slave hrišćansku pobedu ili su neodređeni. O turskoj pobedi ne piše niko.

Bosanski kralj Tvrtko I je nekoliko nedelja posle boja javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni kod dobro obaveštenih Mletaka se do kraja jula još se nije znao ishod obračuna na Kosovu. Sačuvana je i jedna beleška u kojoj stoji da je vest o turskom porazu došla do Pariza. Znate ono, zvonila su zvona na Notr Damu (Notre Damme)… 🙂

Prema Tešiću, istoričar Rade Mihaljčić s pravom zaključuje da „Turci nisu dobili bitku na Kosovu“. Međutim, govoreći o njenim posledicama, on je izneo da su veliki gubici bili porazni samo za slabiju stranu, jer se Srbija ni po veličini ni po broju stanovnika nije mogla uporediti sa Turskom.

Pišući o Kosovu 1984, on je naveo da je cela jedna generacija izginula i „da se vremenom pokazalo da je to bila pobeda ekonomsko i brojno snažnijeg neprijatelja„.

Izdajica ili kolateralna šteta?

Druga ličnost o kojoj se pričaju priče, a posle Kosovske bitke je ocrnjena i ukaljana, je Vuk Branković. Vuk Branković je bio najmlađi sin sevastokratora Branka Maldenovića i vladao je zemljom od Skoplja, Kopaonika, Sjenice, gornjih tokova Tare i Morače, rudnicima Trepča i Brskovo, sa prestonicom u Prištini.

Pomenuti Rade Mihaljčić kaže da „sa hrišćansko-turskih odnosa i poruka kosovskog predanja Lazarevo delo su pre i više izneverili njegovi naslednici nego Vuk Branković“ koji je posle Kosovskog boja do svoje smrti Turcima pružao otvoren otpor, nego što im je bio vazal.

Rade Mihaljčić dalje kaže da „upravo razvoj kosovske legende svedoči da je izdaja neosnovano pripisana ovom oblasnom gospodaru. U predanju se dugo lutalo dok se ljaga izdaje nije usredsredila na ličnost Vuka Brankovića„.

Izdaja Vuka Brankovića se ne pojavljuje ni u jednom istorijskom izvoru tog doba. O Brankovićevoj izdaji prvi put piše Mavro Orbin dva i po veka posle Kosovskog boja. Konstantin Mihailović iz Ostrovice zapisao da su se uz Lazara neki verno i junački borili, a drugi „gledali kroz prste„.

Najnovija istraživanja profesora Marka Šuice govore da su Vuk Branković i knez Lazar su imali dogovor da Vuk Branković preuzme vlast dok Lazarevi sinovi ne stasaju. To može da objasni zašto je Vuk Branković ostao po strani kada je Lazar uhvaćen.

Posle Kosvskoj boja je nastao haos. Tada dolazi i do konflikta između porodica Lazarević i Branković. Vuk Branković je hteo da nametne dogovor sa knezom Lazarom kneginji Milici, a ona nije htela da ga prihvati. Smatra se da je kneginja vršila „propagandu“ protiv Brankovića.

Vuk Branković je posle Kosovske bitke zauzeo mnogo teritorija koje su pripadale Lazarevićima. Možda ga kneginja Milica zato nazivala „izdajicom“. Ne zbog preživljene bitke, već  zbog uzimanja teritorija.  Vremenom je to dovođeno u vezu  sa Kosovskom bitkom.

Za Vuka Brankovića se zna da je upravljao Kosovom, gde se desila Kosovska bitka. Branković je u bici komandovao desnim krilom srpske vojske i odnosio pobede.

Posle bitke, naslednici kneza Lazara su priznali vrhovnu vlast sultana Bajazita, dok je upravo Vuk Branković nastavio da se odupire Osmanlijama i čuva nezavisnost svoje zemlje. Kako u tome nije uspeo, krajem 1392. godine je i sam postao vazal, ali je i pored toga nastavio da se odupire Turcima. Zbog toga je 1396. godine odveden u zarobljeništvo kod Turaka. U zarobljeništvu je i umro 1397. godine.

Tešić kaže da je istoričar Ljubomir Kovačević još u 19. veku skrenuo pažnju da je možda reč o preklapanju imena.

Naime, nepoznati prevodilac pred kraj 15. veka pominje da se pročuo glas da je Lazarev vojvoda Dragosav Probiščić izdao i okrenuo oružje protiv svojih, i da su tada zbunjeni Bosanci vojvode Vlatka Vlađevića ishitreno napustili bojište. On dodaje da je ovo jedino pominjanje Vlatka Vlađevića na istorijskoj sceni.

Postojao je još jedan velikaš sličnog imena, a je bosanski vojvoda Vlatko Vuković. Vojvoda Vuković je komandovao je levim krilom srpskih snaga.

Posle početnih uspeha, on se sa svojom vojskom povukao sa Kosova i vratio u Bosnu, obevaštavajući zapad da je hrišćanska vojska pobedila Osmanlije.

U istoriji Mavra Orbina se pominje bekstvo bosanskog vojvode Vlatka Vukovića, a neki slični podaci se nalaze i kod Mihaila Dinića u delu „Dukin prevodilac o boju na Kosovu„. Tamo stoji da „mada prevodilac ne govori o Vlatku Vukoviću već o Vlatku Vlađeviću pomišljalo se da je u zameni imena Vuk i prezimena Vuković zametak vezivanja kosovske izdaje za Vuka Brankovića“ .

I tako, reč po reč, dođosmo do loše protumačene istorije, rđavih spisa i tvrdnji, pa nam je i pobeda pretvorena u poraz, a junaci postadoše – izdajice.

Ako vam je lakše, pogledajte:

Inspracija: dnevno.rs

Fotografije: Wikipedia, Youtube, Tumblr, webtribune.rs, facebookreporter.org, mojabg.tv, teleggraf.rs, magacinportal.org, riznicasrpska.net, slavenosrbija.blogspot.rs, realistanbul-tours.com, srpskadijaspora.info, pravda.rs