#KaravanMojaSrbija: Užice – Slobodna teritorija prgavih i šaljivih domaćina

Pristalica sam one stare i dobro poznate “Upoznaj svoju zemlju da bi je više voleo“. To se posebno može primeniti baš na ovu našu Srbiju. Jer Srbija nije samo dobra kapljica i ukusna hrana. Ili, noćni provod. Čim se upustite u tu srpsku avanturu, prvo što upoznate jesu ljudi. Tek onda dolaze relikvije prošlosti i predeli od kojih zastaje dah. Zatim, dolazi vreme za zakusku i provod, jer domaćice u Srbiji neće dozvoliti da odete, a da ne probate ono na šta su ponosne, a to je hrana. Sve se zalije pomenutom dobrom kapljicom i neretko se zapeva. I tako do kasno u noć. To je Srbija koju treba da upoznate i doživite.

IMG_20150612_131853
Moja Srbija – Marko Ristovski i ja

Ne, neću vam ovim postom govoriti kako treba da letujete u Srbiji. Letujte gde želite. Nadam se da ipak imate vremena da odvojite jedan ili više vikenda da upoznate zemlju u kojoj živite. Ili bar neki njen deo. O tome priča ovaj post.

Kako je Tolkin inspiraciju “pronašao” u Užicu

IMG_20150612_113937
Gradska kuća

Vreo, užički asfalt odmah je počeo da priča urbane legende, čim sam kročila. Užičani žele da veruju da je Tolkin kada je pisao “Gospodara prstenova” bio inspirisan Užicem. Jer Užice je, kao što je poznato (a možda i nije) bio jedina slobodna teritorija u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu. A Tolkin je u romanu “Gospodar prstenova” opisao kuću Toma Bombardila kao jedinu slobodnu teritoriju, dok nije dopala Mordoru pod vlast. Da, moja prva stanica i prva stanica za #KaravanMojaSrbija bila je u Užicu, po vrelom junskom danu.

IMG_20150612_115113
Gradski trg

Inače, Užičani vole da se hvale i činjenicom da je Užice leži na sedam brda, kao Rim. Ipak, o večnosti Užica će pričati Kapedun u poglavlju niže.

IMG_20150612_140010
Mural “Kit koji je progutao svet” ili “Protok vremena”

Tek što sam stigla u centar grada na reci Đetinji, upoznala sam se sa onim po čemu je Užice poznato – murali. Nekad je i nosio titulu – Grad murala. Plansko ocrtavanje zidova počelo je 1984, ali je zbog poznate situacije u zemlji, prekinuto. Moje domaćine upoznajem pod okriljem jednog murala u centru Užica, na Gradskom trgu. Ispod petokrake, simbola jednog vremena, koja nije pretrpela uklanjanje. Josip Broz jeste. Njegova bista se sad nalazi u dvorištu Užičkog muzeja. Petokraka je ostala da podseća na 1941. Na tom mestu se srećem sa momcima iz udruženja “Kapenunum” i prvog eko hostela “Republik“. Marko Ristovski i Ivan Janković su licencirani vodiči, a Darko Vuksanović je pomoćnik, ali to skromno zvanje ne umanjuje njegovu ulogu. Uskoro, nadam se, poneće i on titulu koju nose njegove kolege. Njih trojica su organizovali #FreeWlakingTourUžice ili obilazak grada i upoznavanje sa njim.

Mural u Užicu, Revitalizacija-Zez-Lunatic

Zastajemo kod murala nastalog 1975. Nosi naziv “Kit koji je progutao svet” ili “Protok vremena“. Razni simboli, cela istorija, rimske dvokolice, političke teme, sve je to stalo na jedan zid škole. Jagma za parama je uzela maha i tu, pa su dva prozora probijena i tako je deo murala oštećen. Ovaj mural je obnovio Univerzitet umetnosti u Beogradu 2007. godine.

Užička republika – užički bunt

IMG_20150612_143124
Detalj iz hostela “Republik”

Prva priča koju će Užičani ispričati o svom gradu jeste priča iz relativno novije istorije – priča o Užičkoj republici i tih 67 dana slobodne teritorije. Pričaće vam da to nije bio partinzanski pokret, već bunt lokalnog stanovništva. A rećiće vam da su tu preku, buntovničku narav “povukli” na Nikolu Altomanovića, srpskog velikaša iz 14. veka koji im je u amanet ostavio tvrđavu Stari grad o kojoj danas niko ne vodi računa. Sem njih nekoliko entuzijasta koji, eto, bar počiste otpatke sa nje koje ostave što Užičani, što turisti.

IMG_20150612_150447
Fotografije radnica u fabrici oružja tokom Drugog svetskog rata

Inače, slobodna teritorija Užice je za to vreme imala borački odbor, skupštinu, fabriku oružja i štampariju i bila je jedina takva teritorija u Evropi kad su Nemci počeli da naviru, ako ne računamo Švajcarsku i Švedsku, kao neutralne teritorije.

IMG_20150612_150544
Fotografija iz Užičkog muzeja
  • Nemci su funkcionisali kao Rimljani. Dođu, zauzmu grad, postave barikade, a ono što se dešavalo okolo ih nije zanimalo. A baš tamo, u brdima su se formirali gerila odredi. Prvi partizani su se tu i udružili. Napadi tih odreda su bili učestali i Nemci su se povukli iz grada, jer nisu hteli da gube ljudstvo dok se ne organizuju. Tito je jedva živu glavu izvukao bežeći ka Zlatiboru. Posle rata, puteve su izgradili Rusi, dok su Nemci dali mašine – objasnio mi je Marko Ristovski, vodič.
IMG_20150612_150156
Ulazak u Užički muzej

U muzeju grada, koji je u Drugom svetskom ratu služio kao fabrika oružja, čuvaju se fotografije iz tog perioda, puške “partizanke i meci i krije se veliki trezor koji je svojevremeno bio namenjen za Narodnu banku Kraljevine Jugoslavije. On nikada nije iskorišćen u te svrhe.

Savet: Ne ulazite ako nemate lampu, jer se unutra ne vidi ni prst pred okom, a možete lepo da padnete, kao ja. 🙂

Ispred muzeja čekaće vas Tito.

IMG_20150612_151628
Titova bista ispred Užičkog muzeja

Od Kapeduna i stuba iz hrama boginje Vesne do struje

Đetinja

Da je Užice stari grad govori i priča o keltskom Kapedunu, pa rimskom Kapedunumu. Ne zna se tačno gde je bila ta naseobina, ali se zna da je bila tu negde, jer su pronađeni keltski grobovi. Užičani su, inače, veoma ponosni na svoj grad i svoju istoriju. Njihova šaljiva priroda se otkriva tek kad vam udele nadimak. Poznati su i po tome da vole svemu da daju imena. Pa i soliterima. U Užicu ćete upoznati  Šarulju i njeno tele, Lepu Brenu i Slatki greh, Četiri musketara, Lepu Lanu, Goricu, Tresku, Blok C…

IMG_20150612_105701
Jedna od užičkih solitera

Pre solitera, na ovom mestu su i Sloveni ostavili tragove svoje nekadašnje vere, pa je tako stub koji krasi česmu na nekadašnjoj Rakijskoj pijaci zapravo stub iz hrama boginje Vesne, slovenske boginje proleća, koji je, nekim čudom, preživeo burna vremena. Pošto je hram boginje Vesne srušen, stubovi su iskorišćeni za izgradnju manastira Rujan. Ili Rujno. Manastir nosi ime po biljci. Stubovi su seljakani i korišćeni za ulaz osnovne škole “Andrija Đurović“, pa kad je ulaz srušen, jedan stub je došao u posed profesora matematike. Drugi je prodat na aukciji. Kada se ponovo gradio manastir Rujan, u njega su postavljali i ovaj stub. Grede su popustile i to je bio znak da stub više ne treba koristiti u te svrhe. Zato se danas nalazi na Rakijskoj pijaci, kao deo česme sa ledeno hladnom vodom.

IMG_20150612_140949
Česma na Rakijskoj pijaci

Inače, Užice ima mnogo česama, a česme su zaostavština prošlih vremena i ostavili su ih esnafi po kojima je Užice bilo poznato. Svaki od esnafa je želeo da ostavi trag i baš zato su pravili česme.

IMG_20150612_141307
Stub iz hrama boginje Vesne
  • Svaka česma je imala figuru neke životinje koja je obeležavala određeni esnaf. To su uglavnom bili lavovi, medvedi, divlje svinje, vukoviEsnafi su najzaslužniji što je Užice dobilo prvu hidrocentralu u osvit 20. veka. Pekarski i tkački esnafi su prvi pokrenuli zahtev da se Užice elektrifikuje, ali ne na način kao što se radilo u svetu, već prema Teslinim principima. U tome su učestvovali naučnici iz Beograda. Tesla je aminovao, a kralj Aleksandar Obrenović dao saglasnost – ispričao je vodič Ivan Janković.

Ubrzo je ideja postala i realizacija i hidrocentrala je napravljena po Teslinim principima, četiri godine posle one na Nijagarinim vodopadima. Kamen temeljac postavio je kralj Aleksandar Obrenović 1899.  Tako su užički pekari mogli da pokrenu električni mlin, a tkačka radionica svoje mašine. Profesor Đorđe Stanojević je predložio da se potencijal Đetinje u potpunosti iskoristi, što je i učinjeno. Operma je stigla iz Beča. Simens je ostavio svoj potpis u hidrocentrali, ali jedini na svetu na ćirilici! Pošto je struje bilo i više nego što je potrebno za tkačku radionicu ili pekare, struja je počela da se prodaje. Plaćala se za celu godinu i po sijaličnom grlu. I tako je struja ušla u domove u Užicu, prvo sa velikim strahom da će kuće da se zapale, pa su ljudi izlazili iz njih kad bi uključili svetlo, a onda i sa velikim oduševljenjem.

IMG_20150612_161308
Simens na ćirilici

Sećanje na Ćiru

Prvi voz je u Užice došao iz Beograda 1912. Sećate se Ćire? E pa njegova maketa stoji danas u Užicu, na mestu stare železniče stanice. Ćira ne vozi već dugo, ali zato postoji Ćirin most koji podseća na to romantično vreme i legendu o vozu koji je povezivao Srbiju sa Jadranskim morem.

  • Znaš li zašto je nastala Šarganska osmica? Da bi Austrougari brže pljačkali Srbiju kad je počeo Prvi svetski rat. I tako je počela izgradnja te pruge – objasnio mi je Marko Ristovski.

Prgavi Altomanović

Da bih imala potpunu priču, htela sam da se popnem na tvrđavu Stari grad. Altomanovićev grad, kako ga nazivaju. To je ona tvrđava koju gledamo kad idemo za Zlatibor. Najzad, pružila mi se prilika da je osmotrim izbliza i čujem priču o njoj. Prvi put se pominje u dubrovačkim spisima 1329. godine. Tada se i Užice prvi put pominje. Ne zna se kada je izgrađena, niti zašto. Tada je supruga izvesnog Slavka prodala tvrđavu nekom u Mletačkoj republici. Prvi vladar tvrđave beše Altoman Vojinović, otac Nikole Altomanovića. Nikola je bio opasan gospodar koji se svima zamerio. Ban Tvrtko I Kotromanić, Nikola Gorjanski i knez Lazar Hrebeljanović su se udružili da uhvate Nikolu Altomanovića i uspeli su u tome. Oslepljen je na tvrđavi po nalogu Stefana Musića, sestrića kneza Lazara i bačen u lance. Umro je kao bednik.

IMG_20150612_183237
Marko Ristovski i ja na tvrđavi

Tvrđava je sa tri strane okružena rekom, a sa severa je bio ulaz. Na vrhu su bili palisanderi, drvene kule koje su korišćene kao kule braniteljke. Imala je i stepenice koje su vodile do vode, što je bilo veoma značajno za branioce, koji su tako mogli da izdrže do šest meseci u njoj.

IMG_20150612_184356
Pogled kroz tvrđavu
  • Užice je oduvek teško osvajano. Turci su ženu i decu skrivali u Užicu i ova tvrđava je najviše bila pod njihovom kontrolom. Tvđava je bila idealna strateška pozicija za bojno utvrđenje. Deo oko tvrđave je za vreme Turaka bio turski, a kod Drvene crkve srpski. U Prvom srpskom ustanku osvojili su je Karađorđevi ustanici. Osvajali su je dvadesetak dana, dok najzad Karađorđe nije doveo topove iz Šapca i postavio ih na brdo iznad Užica. Ipak, topovi nisu bili ključ uspeha, već uhode koje su ušle u tvrđavu i dve noći za redom osmatrale da bi potom ustanici ušli i osvojili tvrđavu. Turke su proterali u Bosnu. Turci definitivno napuštaju Užice 1866, iako je Hatišerifom iz 1833. određeno da treba da se isele u roku od pet godina. To nije učinjeno, a Užičani nisu znali kako da ih se otarase. Onda je knez Miloš zabranio da se Turcima prodaju namirnice i bilo kakvi proizvodi. Dobar deo srpskog življa se iz Užica preselio u Požegu i zato je Požega nosila ime Užička Požega. Tada je knez Miloš rekao: “Videće Turci kako im je živeti bez Srba”. Stvarno je bilo tako. Da stvar bude ozbiljnija, izbio je veliki požar u turskom delu grada. To je njima bio znak da napuste Užice. Stanovništvo je iz straha da bi Turci mogli da se vrate, miniralo stari grad, popalilo džamije (njih čak 39) i turske kuće. Od tad tvrđava je prepuštena vremenu – priča Ristovski. On kaže da ne postoji nikakva maketa kako je tvrđava ranije izgledala, sem skica Feliksa Kanica, putopisca.

Legende o poreklu imena

Ime grada može da asocira na mnoge stvari. Užičani imaju svašta da kažu na tu temu. Prva legenda o poreklu imena dolazi iz vremena Turaka. Naime, priča se da su Turci svakog ko se bunio protiv njihove vlasti stavljali u logor opasan žicom. Osmanlije su, kada su vraćale zarobljenike sa rada, govorili da ih “vode u žice“. Ipak, ova legenda je malo verovatna, jer je Užice pod tim imenom postojalo i pre Turaka i njihovog odvođenja “u žice“.

Druga priča kaže da su se u Užicu pravila užad za vezivanje snopova žita. Pošto su užad bila mala, nazivala su se “uzice“. Treća priča pominje neku radnju, dućan koji su lopovi stalno pljačkali. Gazda dućana se jednom dosetio da stane na put lopovluku, pa je opasao žice oko radnje. Kad su lopovi došli, upetljali su se u žice i jedva izvukli. Jedan od njih je zavapio “Vala braćo nećemo ti nikad više u žice!“. Četvrta legenda je i najrealnija, a to je da su se na prostoru današnjeg Užica nalazile uske njivice sa obe strane reke i njih su nazivali “uzice”.

IMG_20150612_134412
Gimnazija u Užicu, sagrađena 1858.

Znamenitosti Užica

IMG_20150612_140734

Najstarija građevina u Užicu je zgrada Vojne komande u Žičkoj ulici. Zgrada je izgrađena 1850. Osam godina kasnije, preko puta nje je izgrađena i prva škola, Realka. Sada je to gimnazija. Na tom mestu bila je i Stočna pijaca koja je morala da bude premeštena zbog smrada koji je smetao profesorima i đacima. U blizini je crkva Svetog Đorđa, gde je radove na njoj radio slikar Mihailo Milovanović.

IMG_20150612_135751
Poginuli i Prvom svetskom ratu iz Užica, crkva Svetog Đorđa

Na njoj se nalazi reljef vojnika iz Prvog svetskog rata i imena poginulih Užičana. Isti relejef nalazi se u manastiru Rača kod Bajine Bašte i u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

IMG_20150612_141529
Drvena crkva iz 1721.

Drvena crkva koju pomenuh gore je najstarija srpska crkva u Užicu i posvećena je apostolu i evanđelisti Marku. Sagrađena je 1721, a Turci su je spalili. Nova crkva sagađena je 1828. U obnovi koja je bila krajem 19. veka podignut je visoki drveni zvonik. On je po skladnim oblicima i lepoti jedinstven u Srbiji. Kažu da ga je gradio jedan užički sajdžija, a ktitori su mu bile užičke zanatlije.

IMG_20150612_142449
Eko hostel “Republik”

I dok sam se tako upoznavala sa znamenitostima Užica, upoznala sam i njihovo gostoprimstvo. Obišla sam hostel, gde ovi momci koji su nas poveli u obilazak, rade.

IMG_20150612_143009
Unutrašnjost eko hostela “Republik”

Prvi hostel od recikliranih materijala. Predstavili su mi i kalcit, materijal od kojih se prave krčazi i posude gde se krčka najukusniji kupus koji probah. Užička znamenitost. Gurmanska doduše, ali nemojte bez tog doživljaja da napuštate Užice.

IMG_20150612_143103
Krčag od kalcita

Domaćini mi nude medovaču za dobrodošlicu. Obećavam im da treba da se vratim. Jer priča nije završena. Ima Užice još mnogo šta da ponudi. A ja hoću da ga dobro upoznam. Do tad, ostaje ovaj tekst. I moj prvi doživljaj Užica, večnog grada.

 

 Fotografije: Nataša Ilić/lična arhiva, stihnaasfaltu.rs

7 thoughts on “#KaravanMojaSrbija: Užice – Slobodna teritorija prgavih i šaljivih domaćina

  1. Ima nekih greškica u tekstu… između ostalog tu je fotka potpisana kao najstarija zgrada… Ustvari na njoj je deo zgrade nekadašnjeg Mlina na Rakijskom pijacu koji je srušn da se napravi zgrada Istorijskog arhiva… Itd ima još toga…

  2. Odličan mini-putopis! Zabavno, šarmantno, odmereno, jezgrovito, srčano, a nepretenciozno i nenapadno-baš kao i Užice. 🙂

    Lep pozdrav

  3. Све похвале за путопис, као и за момке који су били водичи кроз Мали Цариград. Само једна сугестија – водичи би мало боље требали да се упознају са историјским чињеницама, пошто су неке потпуно погрешно интерпретирали. Нпр. рушење тврђаве Стари град, нема никакве везе са пожаром и исељавањем Турака, већ је то била једна од обавеза која је проистекла из Берлинског Конгреса, који је био доста касније у односу на поменута дешавања

    1. Hvala na pohvalama. 🙂 Zahvaljujem se i na kritikama, nadam se da će vodiči videti Vaš komentar. 🙂

Ostavite komentar

%d bloggers like this: