Kako se Srbija izvukla iz ekonomske krize: Ni dinar više, ni za kralja, ni za popa!

Carinski rat ili Svinjski rat (pošto je Srbija bila pretežno stočarska zemlja) je vođen između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije od 1906. do 1911. To je bio trgovinski sukob, koji je nastupio posle prekida pregovora koji su u Beču vođeni zbog zaključenja trgovnskog ugovora između dveju zemalja.

Međutim, prekid pregovora između Srbije i Austrougarske se desio pošto je potpisan carinski savez između Srbije i Bugarske i počeo da se primenjuje od 21. jula 1905. u Beogradu. Austrougarska je smatrala da je ovaj ugovor potpisan protiv njenih političkih i ekonomskih interesa, pa je prekinula pregovore sa Srbijom. Pošto je prema svim očekivanjima Srbija bila ekonomski slaba i zavisna od Austrougarske, očekivalo se da će se brzo predati. Austrougarska je odmah zabranila uvoz i transport stoke, živine i poljoprivrednih proizvoda iz Srbije. Toj meri je pribegavala od Berlinskog kongresa 1878, da bi ostvarila svoje ciljeve. Na ove zabrane i pooštravanje mera, Srbija je odgovorila jednako baš u januaru 1906. Tada je Srbija uvela potpuno novu carinsku tarifu i maksimalne carine na robu iz Austrougarske. Došlo je do već pomenutog Svinjskog rata koji je doveo do potpunog odvajanja zavisnosti Srbije od Austrougarske.

Siromašna Srbija

Ako se vratimo unazad, nekih 28 godina od te 1906, Srbija je dobila nezavisnost. Bilo je to tačno 100 godina pre mog rođenja, 1878. I kad se to desilo, Srbija je bila poprilično siromašna. Sve što je Srbija tad imala jesu vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, barutana, ciglana, radionica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala, a putevi su bili katastrofalni. Većina stanovništva bili su seljaci, čak 88 odsto, koji su bili nepismeni, a procent je išao i do 90 odsto. Oni su imali malo zemljišta u svom posedu. Prema podacima, čak 73 odsto zemljišta u vlasništvu seljaka je bilo manje od pet hektara.

Berlinski ugovor koji je nastupio te 1878. je prikovao Srbiju za Austrougarsku koja je iz nje izvlačila ekonomski interes. Srbija je bila na putu pruge od Beča ka Carigradu, na putu takozvanog Orijent ekspresa. Stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo srpskog izvoza. Gotovo sva roba, čak 86 odsto je izvožena samo u Austrougarsku. S druge strane, i Srbija je uvozila iz Austrougarske.

S početka januara te 1906. godine, u Beču su se vodili važni pregovori. Srbija se očajnički trudila da dobije bilo kakav odnos sa Austrougarskom i da izgladi odnose ne bi li i dalje mogla da izvozi u moćnu carevinu. Austrougarska je bila neumoljiva. Nije htela ni da čuje za srpske proizvode.

Ucenjivačka ekonomska politika Austrougarske

Austrougarska je sve lepo uredila. Tako su 6. marta 1906, po zahtevu Austrougarske napuštene glavne odredbe iz ugovora o carinskom savezu s Bugarskom. Kraljevini Srbiji nije više bilo do toga da vodi carinski rat s Austrougarskom. Po sporazumu, koji je bio zaključen na osnovu najviših povlašćenja, Austrougarska je uživala za svu robu koja je prispela, a ostala neocarinjena do 15. februara 1906. u ponoć, kad je prestao da važi trgovinski ugovor s njom, zaključen 1892.

Srbija je dobila pravo da uvozi stoku i stočne proizvode, za koje se putem Ministarstva narodne privrede tražilo prethodno odobrenje, i uvoz i provoz svežeg mesa i živine bez prethodnog odobrenja, vodeći se, pri uvozu u Austrougarsku najviša povlašćenja. Ovo privremeno stanje prestalo je 24. juna 1906, kad su obe zemlje počele da primenjuju opšte tarife.

Laza Paču kao legenda Carinskog rata

Tikva je pukla tog 12. januara. Pregovori su prekinuti. Srpska roba više nije imala kupca. Prvi put je Srbija vodila rat kakav nikada do tada nije vodila, niti je na njega računala. Međutim, kako to biva, Srbija je imala pravog čoveka na pravom mestu koji ima jednu veoma malu ulicu u Beogradu,  srazmernu svim zalugama. Bio je to Laza Paču, ministar finansija.  

Cincar, srpski patriota i nacionalista, neko bi napisao. Otporan na korupciju, a veoma škrt. Ni kralju, ni popu, ni ministrima nije davao ni dinar više od onoga što je budžetom bilo predviđeno. Tako je i spasio zemlju i ušao u legendu. Kako je Paču došao do pozicije ministra finansija? Idemo korak nazad, nešto pre Carinskog rata.

Srbija je pred kraj 19. veka skoro bankrotirala zbog brojnih zajmova koje je uzimala širom sveta. Pod vlašću Aleksandra Obrenovića, uspela je nekako da sve te dugove objedini u jedan i dobije refinansiranje. Posle tog neverovatnog manevra, Srbija je udvostručila svoj budžet, a suficit je iznosio 30 miliona dinara. Paču je samo nasledio ovaj uspeh i znao je kako da taj trenutak iskoristi.

Njegov prvi potez je bio da za neverovatnih 40 odsto poveća poreze. Koliko je bio škrt čuvar državnih para, toliko je bio nemilosrdan poreski izvršitelj. Ubitačna kombinacija! Upravo to je omogućilo da se Srbija ponovo uzdigne. Svoje mere je pravdao vanrednim okolnostima i praznom kasom. Onda je Carinski ili Svinjski rat pretio da sve to prekine. Blokada  je bila kao smrtna presuda za jedini adut koji je Srbija imala, a to je bila poljoprivreda. Tada su sve snage usmerene na izvoz. O ekonomiji je vodio računa Paču, a vladu je vodio Nikola Pašić.

Carinski rat je trajalo od 1906. do 1911. godine. Srpska poljoprivreda je izbegla propast i platila visoku cenu celokupne ekonomske nezavisnosti. Uz to, pronađen je put do novih tržišta. Iz blokade, Srbija je izašla ojačana.

Za Srbiju je ovaj Carinski rat imao povoljne posledice. Odobrenjem vanrednog kredita od 500.000 dinara na otvaranje i nalaženjem novih tržišta za stoku i stočne proizvode, izbegla se i najmanja šteta. Ubrzo su nađena nova tržišta za stoku i stočne proizvode. Cene su se podigle i trgovina je krenula normalanim tokom. Novi partneri su pronađeni u Nemačkoj, Egiptu, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj i Švajcarskoj, kao i drugim državama. Sa izgradnjom saobraćajnog sistema, jačanjem kontrole kvaliteta i smišljenog reklamiranja domaćih proizvoda, Srbija preduzela i mere za inteziviranje robnog prometa. Tako je Srbija uspela ne samo da poveća obim svoje spoljne trgovine, već i da proširi broj svojih trgovinskih partnera.

Bila je to tek prva bitka u nizu bitaka koje su u narednim godinama sledile. Već 1912. godine zemlja je ušla u nove ratove, oe prave.  Pošto su puške utihnule 1918,  Srbija je bila desetkovana. Iz rata se kaop pobednik jedva iščupala (o tome imate dosta na mom blogu). Nije bilo ni ni Laze Pačua koji je, u međuvremenu 1915. godine i preminuo. Za sobom je ostavio 60.000 dinara  što je mala suma za nekog ko je bukvalno prevrtao milione. Ali kao što to biva sa legendama one svoj status obezbede za života, delima. Sramota je da mu samo mizerna ulica u centru Beograda pripada kad bi trebalo mnogo, mnogo više.

 

Inspiracija – nationalgeographic.rs, blog.b92.rs/tsunade

Fotografije: Wikipedia, blic.rs, novosti.rs, telegraf.rs

 

Оставите одговор