Kad se Vračar nađe na pogrešnom mestu: Gde je Sinan paša spalio mošti Svetog Save?

Hram Svetog Save već decenijama se uzdiže na Vračarskom platou. Sa svojom impozantnom visinom od 82 metara on je jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu. Na tom mestu podignut je, jer se smata da je baš tu okrutni Sinan paša davne 1595. godine, 10. maja spalio mošti najvoljenijeg srpskog svecaSvetog Save. Međutim, po svemu sudeći, hram je u toliko zanimljiv što je, kao najveći pravoslavni hram na Balkanu, podignut na pogrešnom mestu. Evo i kako.

Gde li je to brdo Vračar?

Društvo za podizanje hrama Svetog Save

Mesto za zidanje hrama na današnjem Vračaru izabralo je 1895. Društvo za podizanje hrama Svetog Save. Oni su bili ubeđeni da je tadašnji Vračar isto ono brdo na kome je 1595. godine Sinan paša spalio mošti srpskog sveca. Međutim, ispostavilo se da se u 16. veku mesto koje se zvalo Vračar nalazilo kilometar i 300 metara dalje.

Manastir Mileševa

Mošti Svetog Save su se u tom mračnom 16. veku nalazile u manastiru Mileševa, gde su počivale od 13. veka. Krajem 16. veka, posle pada Mađarske, izbio je 1594. Banatski ustanak, gde su se Srbi malo osilili i skupili hrabrosti da se otrgnu turskoj kontroli. Ustanici su na zastavama nosili lik Svetog Save. Istanbul je odmah regovao, ali ne na prečac, već se dugo smišljao način kako da se slomi duh ustanika. Zadatak da to uradi dobio je nemilosrdni sultanov izaslanik, Sinan paša.

Proučavajući ponešto o simbolici Svetog Save i njegovom značaju među srpskim življem, Sinan paša odlučuje da spali mošti sveca u koga se Srbi kunu. Izabrao je takvo mesto odakle bi lomača mogla da se vidi daleko, sa druge strane Dunava, a da bude u isto vreme pred očima narodu oko Beogradske tvrđave.

Da svi lepo vide lomaču

Beograd 1521.

Beograd je tada u turskim rukama bio tek 73 godine, osvojen upornošću Sulejmana Veličanstvenog 1521. godine. Sinan paša je, dolazeći Carigradskim drumom do Stambol kapije (mesto kod današnjeg Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja), prolazio kroz slabo naseljenu periferiju i primetio je brdo koje se nazivalo Vračar. Sa druge strane Carigradskog druma, bliže Savi, prostirala se šuma, šiblje i močvara. Sa brda se, ka severu preko današnje Palilule, pružao pogled na Dunav. Na ovom brdu iznad Beograda često su boravile ciganske čerge. Ciganke su vračale i proricale, pa je zbog toga brdo ponelo naziv – Vračar.

Spaljivanje moštiju Svetog Save, delo Uroša Predića

Pošto je brdo bilo vidljivo sa svih strana, izdvojilo se kao idealno mesto za lomaču. Ispod je bio kamenolom koji će Turci nazvati Tašmajdan. Zidine Beograda koji su Turci nazivali Dar al Džihad ili Kuća svetog rata, udaljene su vazdušnom linijom 915 metara. Ne dvoumeći se ni trenutka, Sinan paša je ovde spalio mošti Svetog Save 27. aprila/10. maja 1595, a njegov pepeo je razvejao dva dana kasnije.

Kad se Vračar pomeri

Svečanost povodom čitanja Hatišerifa

Da li se zna gde je to mesto danas? Do početka 19. veka, dok se Beograd nije dramatično menjao, brdo Vračar je bilo vidljivo. Prema mnogim svedočenjima, na mestu koje je nazivano Čupino brdo dugo je stajao krst gde su povremeno održavane liturgije, a narod se okupljao raznim povodima. Zbog toga, sa sticanjem nezavisnosti 1830, knez Miloš baš na ovom mestu je javno čitao turski Hatišerif, a zatim 1833. podigao i drvenu crkvu.

Crkvu, proračunato, nije posvetio Svetom Savi, već Svetom Marku, da ne bi “bola oči” Turcima. Sveti Marko je najčešća slava seljaka koje je knez Miloš preselio sa savske obale. Crkva koju je knez Miloš podigao bila je više puta iznova građena, a njen se položaj pomera za oko tridesetak metara dalje od mesta Sinan pašine lomače.

U crkvi Svetog Marka su se sahranjivali Obrenovići, bombardovana je tokom austrougarske okupacije 1915, a 1940. se obnavlja kao replika Gračanice i podiže po “napadanom projektu” braće Krstić. Oštećena je već u aprilskom bombradovanju 1941. i potom obnovljena 1948. godine. Danas je jedna od najlepših beogradskih građevina u kojoj počivaju poslednji vladarski par iz porodice Obrenović kralj Aleksandar i kraljica Draga i još nekoliko Obrenovića, trgovac Lazar Panča, ktitor male crkve i – car Dušan.

Tašmajdansko groblje

Oko crkve Svetog Marka, na takozvanom Čupinom brdu, u 19. veku nastaje groblje, koje se u 20. veku izmešta na mesto današnjeg Novog groblja, a tu niče današnji park Tašmajdan.

Kako je grad rastao, Vračar se pomerao južno od nekadašnjeg Carigradskog druma, koji se poklapao sa Bulevarom kralja Aleksandra. Već krajem 19. veka, Vračar je postao veliko mesto i ne zna se gde je tačno lokacija na kome je Sinan paša spalio mošti sveca.

Crveni krst kao greška

Neki su se trudili da otkriju tajnu, a najdalje je otišao izvesni knjižar Gliša Vozarević koji podiže crveni kameni krst na potencijalnoj, ali pogrešnoj lokaciji. Zbog toga se ova lokacija, kao i ceo kraj Beograda, danas naziva Crveni krst.

Projekat Aleksandra Deroka i Bogdana Nestorovića

Pošto je nekima doprlo do svesti da je to mesto pogrešno, Društvo za podizanje hrama bira drugu lokaciju. Tada je to bio jedini slobodni prostor koji liči na brdo, a na teritoriji je celine koja se naziva Vračar. Naravno, nalazi se na prostoru današnjeg Karađorđevog parka. Ovde 1895. počinje podizanje hrama, koji će se od 1935. graditi po projektu Aleksandra Deroka i Bogdana Nestorovića.

Park Tašmajdan

Pošto su se svi bavili podizanjem grandioznog hrama, prava lokacija na Tašmajdanu na kojoj je Sinan paša spalio mošti srpskog sveca ostaje neobeležena. Crkva Svetog Marka se odavno ne vezuje za ovaj događaj. Park Tašmajdan, okružen državnom poštom, nacionalnom televizijom i sportskim centrom sa bazenom, nema nikakvo obeležje o onome što se na tom mestu dogodilo pre 422. godine. Najopsežniji rad na ovu temu objavio je 1961. istoričar Vojin Puljević koji je izneo 12 dokaza da je Vračar na pogrešnom mestu. O tome govori i sledeći spis:

Hram Svetog Save

Iako tamo postoji Savinačka crkva i ceo onaj kraj nazvali su Beograđani Savincem, nije tačno da je na tom mestu spaljen prvi srpski prosvetitelj. U narodnom predanju, a i u nekim turskim zapisima, kaže se da je spaljivanje izvršeno na brdu Vračaru, a na dogled i Srba i Turaka iz varoši Beograda. Spaljivanje je izvršeno 1595. god, a tada se varoš Beograd nije prostirala dalje od Varoš-kapije i Stambol-kapije. U to vreme, pa čak i dva i po veka docnije, po današnjim Terazijama bile su lokve bara, a na Trgu Dimitrija Tucovića (Slavija) bile su bare i trska gde su Beograđani išli u lov.

Pitanje mesta spaljivanja pokrenuo je i dokazivao krajem prošlog veka, osamdesetih godina, Sreten Popović, učeni i ugledni Beograđanin iz sela Vranića, pravnik po struci, školovan na strani, koji je zauzimao vidne položaje u državi, naročito u doba Kneza Miloša. Po podacima koje je Sreten Popović prikupio, prvi srpski prosvetitelj spaljen je na brdu Vračaru 27. aprila 1595. god, a brdo Vračar je više današnjeg Tašmajdana iza crkve Sv. Marka.

Sreten Popović odlučno odbija mišljenje da je Sv. Sava spaljen na mestu gde je sad Crveni krst. Gliša Vozarević, knjigovezac i knjigoprodavac, koji se zanimao istraživanjem mesta spaljivanja, pre Sretena, našao je tamo jedan drveni krst, pa misleći da je to mesto podigao krst od crvenog kamena. No kako je to mesto daleko bilo od ondašnjeg Beograda i sam Vozarević uvideo je svoju grešku. Posle se došlo do druge jedne zablude: kad je Društvo Sv. Save htelo da podigne hram na mestu spaljivanja pogrešno se orijentisalo računajući da je to mesto bliže Beogradu negoli Crveni krst.

Sreten Popović se ne oslanja samo na predanja, koja je slušao od Slepog Laze iz Vranića, već traži i pisane dokumente: pominje pisanje Bogića o Vračaru štampano u “Glasniku, Srpskog Učenog Društva”. U tome napisu Bogić kaže: “Po tome izlazi da je Sv. Sava spaljen na sadašnjem Taš-Majdanu, kod groblja više palilulske crkve, ali mi niko nije znao dosad dokazati gde je Čupina umka”. I u Rajevićevoj istoriji se kaže da je telo spaljeno na levoj strani brega Čupine umke. I to je štampano u “Glasniku” 1886. i pominje se da je prah razvejan 29. aprila 1595. godine“.

“Poslednja šansa” krije tajnu

Na mestu gde su, po svemu sudeći, spaljene mošti Svetog Save stoji jedna kafana vrlo simpatičnog naziva gde su se onomad okupljali učenici Pete beogradske gimanzije. Kafana nosi ime “Šansa“. Ili “Poslednja šansa“. Kako je kome drago. U svakom slučaju, Beograđani znaju na šta mislim.

E sad, pošto ste saznali jednu zanimljivost o hramu u koji se većina kune i za koji će se uvek naći novac, verujem da će Svetom Savi biti bogougodno da pošaljete SMS 292 na 3030 ili prosto ukucate broj 1 i pošaljete na 3030. Hram će biti završen, nesumnjivo, treba nam decu izlečiti.

 

 

Inspiracija – Male novine

 

Fotografije: Forsquare, bktvnews.com, stczlatibor.rs, svetigora.com, opanak.rs, rentastan.com, srbin.info, in4s.net, skyscrapercity.com, beobuild.rs, tripadvisor.com

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: