Kad ljubav zakasni: Laza i Lenka kao Kupidonove žrtve i robovi predrasuda (VIDEO)

Za svakog fatalnog čoveka postoji još fatalnija žena. Sprži mu sve, razbije ga u komade i od nje se nikad ne oporavi. I dobro je ako se desi u poznijim godinama. Bar se taj čovek tako razbijen i u ništen, nada brzoj smrti i tome da će naći mir kad dođe sudnji čas. Tako je i čuveni srpski pesnik Lazar Laza Kostić, „srpski Šekspir„, kako su ga zvali čekao taj sudnji čas. I da znate, nije mogao ništa. Previše je u njemu bilo časti i obraza. Samo je čekao da smrt dođe i po njega.

Lepi Laza

Rođen u divnoj Bačkoj, u Kovilju, u blizini Novog Sada, februara 1841. od oca Petra Kostića i majke Hristine Jovanović. Imao je i starijeg brata Andreja, ali su mu i brat i majka umrli dok je još bio beba. Zato je od početka bio mažen i pažen u porodici i među prijateljima i profesorima. Odrstavši, postao je šaljivdžija, omiljen u društvu, voleo je da priča viceve, a pritom je izrastao u lepog i naočitog momka. Zvali su ga Laza maza, Lakan i naš Laza. Gimanziju je završavao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. Doktorirao je pravo na Peštanskom univerzitetu 1866.

I kako to biva, sve ondašnje devojke su bile zaljubljene u našeg Lazu. Samo se dobro pričalo o njemu. Naočit, govorio je sedam jezika, naslednik ujakovog imanja i sa svim svojim osobinama bio je, ono što se kaže, „dobra prilika„.

Prva ljubav u pozorištu

Prvi put se zaljubio u pozorištu, u glumicu Jovanku Kirjaković. Naravno, lepotica vredna pažnje momačkih i gospodskih pogleda, oko nje su se otimali i bolji od Laze. Iako je mogla da bira, ipak se dlučila za devetnaestogodišnjeg Lazu koji je u to vreme prevodio Šekpirovu dramu „Romeo i Julija„. Tako je svojoj voljenoj i sebi nadenuo nadimke „Romeče i Julijica„. Na žalost, Julija se razbolela od fatalne tuberkuloze i ubrzo je umrla. U danima patnje za svojom dragom, Laza Kostić je napisao pesme „Pogreb“ i „Posle pogreba„.

POGREB

Razbolela se ljubav

u tvome draganu,

razbolela se časkom

i časkom izda’nu.

 

Da vide kako mi je

u tuzi velikoj,

povešću sjajan pogreb

umrloj jedinoj.

 

U ljubavna ću pisma

obaviti je svu,

da čuva tajna tajnu

i kletva zakletvu.

 

Položiću joj telo

na čudna nosila,

od pokidanih žica

i starih gusala.

 

Za nosili’ će ići

rodbina njena sva:

Lepota, mati njena,

i Vera, sestrica.

 

A kraj nje će da idu

sve sitna siročad,

skorašnjih poljubaca

ljubavni porod mlad.

 

Pred nosili’ će ići

po redu popovi,

u odeždama crnim

sa sveti krstovi.

 

Ti popovi su stari,

sve večni bolovi,

sve uzdisaji crni,

ti crni popovi.

 

Pred popovi’ će biti

đačića koji red,

da poju „svjati bože!“

da bude pogreb svet.

 

Ti đačići su pesme

što za njom uzdišu,

što teše dušu njenu

i bogu uzdižu.

 

Stihari im se svetle

na mladih rameni,

a barjaci se viju

s čiraci’ plameni’.

 

Nad grobom su joj dali

opelo popovi,

„So svjatimi“ se ori

nad mladi grobovi.

 

„So svjatimi“ se ori

k’o pripev iz raja,

naposletku još đaci

otpoju „Vječnaja“.

 

Poskakala je za njom

rodbina njena sva;

i njojzi moji đaci

otpoju „Vječnaja“.

 

Još i sad k’o da čujem

to sveto „Vječnaja“,

a k’o da ću ga slušat

životu do kraja.

 

I sinoć baš ga čujem,

već dockan pred zoru,

a neko k’o da kucnu

na tamnom prozoru.

 

Zablista mesecina

sa bleda pokrova: –

ljubavni vampir to je

i pratnja njegova.

U Pešti, 14. februara 1860.

 

POSLE POGREBA

Sahranio sam ljubav

duboko u zemlju,

de dusi i vampirisvoj konak uzimlju.

Prileteše zefiri,

celivaše je svi,

zefiri i lepiri —al’ ona mirno spi.

Prileteli su zraci da grob celivaju,

a siđoše oblacida suze livaju.

Zefiri i lepiricelivaše je svi,

i zraci i oblacial’ ona mirno spi.

Još priđe jedan zefir,

još jedan božji zrak, 

još jedan loman lepiri isplakan oblak.

Na usti’ noćni zefir,

u grudma božji zrak,

u struku loman lepir,

u očima oblak.

Priklonila je glavu i klekla nad grobom,

orosila je travu i cveće pod sobom.

Pod tom anđelskom rosom,

pod rosom milosti,

zar može pokojnica,

zar može još da spi?

Ta kako bi još spila,

ta kako, kako bi? —

prekipnu božja sila

i grob se razdrobi.

Prileteše zefiri,

zapojaše joj svi:

„preobrazil sja jesi, o Bože milosti!“

Večiti neženja

Život teče dalje. Tako je Laza imao još kratkih, usputnih veza, pa se malo i zaljubio u Pavu, bratanicu kompozitora Konelija Stankovića. Lepo su se družili, milovali, zaklinjali na večnu ljubav, ali onda je Laza napravio grešku. Objavio je članak koji nije bio po volji Pavinom ocu, pa su se stariji umešali u ljubav dvoje mladih. Rasturili su im vezu i Pavu udali za advokata iz Vukovara. Zabavljao se i sa Ljubicom Medaković, ali ni to nije dugo trajalo. Laza je ostao sam i tešio se pisanjem, vežbanjem i šetnjama. Malo je i šarao i varao, družio se i zabavljao sa lepoticama onoga vremena. Šta će, bio je živ čovek, ali ga ni jedna nije privukla da pored nje i ostane.

Spas od žena – u politici

Svetozar Miletić

Onda se posvetio politici. „Posle ovih mladalačkih ljubavi, Laza više nije pisao prave pesme ljubovanke. U brunom političkom životu, on je prosto jurišao protiv ugnjetača srpskog naroda. Laza je putovao, posredovao, mirio, ispravljao i propagirao, agitirao, stadavao, pa nije mnogo ni milio na ljubav i da osnuje porodicu sa stalnim ognjištem“ pisao je Stanislav Vinaver. Dvaput je dopao zatvora u Pešti. Prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.

Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, predano i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost„, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju.

Sem što je bio pesnik, bio je profesor, nacionalista i desna ruka Svetozara Miletića i predsednik varoškog suda. Da ne zaboravim d anapišem da je bio novinar, književnik, pesnik. Pošto je bio izuzetno visok i muževan, poredili su ga sa Petrom Velikim, a on nije prošuštao da vežba. Znao je da preplivava Dunav, trčao je svaki dan sa buzdovanom napunjenim olovom. I tako pametan i zgodan, mamio je udavače naširoko i nadugaćko. Tako je i dobio nadimak „večitog mladoženje„.

Sudbinski Sombor

Sombor u 19. veku

Pre nogo što nastavim priču o Lazinoj budućnosti, osvrnuću se na trenutak, na kraj. Poslednja stanica u Lazinom burnom životu, sa čestim promenama mesta i adresa, bio je Sombor. Ravangrad, kako Sombor zovu starosedeoci, podariće već pomalo ostarelom i izmučenom pesniku najmirnije i najsigurnije dane, a on njemu svoje izuzetno prisustvo, intelektualni i kulturni domet. Od tada je sa njim, u njenoj lepoj i velikoj kući, na glavnom somborskom trgu, i njegova verna supruga Julijana Palanački.

Julija Palanački

Mnogo ranije, Laza Kostić je leta 1870. bio na istom mestu, u svatovima Koste Radulovića. Već tada, mada mu je bilo 29 godina, bio je poznati pesnik i pojava kakva se ne viđa svaki dan, posebno ne u tako „ušuškanim“ sredinama kakva je bila somborska. Videle su to mnoge radoznale oči, a upamtila za ceo život, Julijana Palanački, dvadesetogodišnja devojka iz bogate porodice lokalnih veleposednika. Potajno se zarekla da će ovaj „večiti mladoženja“ biti njen ili ničiji. Kako je kod Laze sve išlo nepredvidivo, želja ove žene će se ostvariti tek posle 25 godina.

Manastir Krušedol, 19. vek

Često je boravio u manastiru Krušedol. Posle jednog takvog boravka, Kostić odlazi u Sombor. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. Ipak, voleo je da zblažnjava je somborske dame dok je u donjem vešu izlazio na przor i „proveravao“ mišiće. To jedino nije zblažnjavalo Julku Planački. Laza je Julku isprosio još pre 1884. godine, pre poznanstva sa Lenkom, ali Julkina majka nije dopustila da pođe za njega. Julka je bila strpljiva. Čekala je ona njega dobrih 25 godina. Nikada udavana, patila je za Lazom, ali ga je i dočekala.

Iako se nije odlikovala čak ni prosečnom lepotom, Julijani se ne mogu odreći dve vrednosti – dobrota i velika upornost. Samo takva psihološka konstitucija mogla je da podnese sve prepreke koje su od početka bile veliki problemi u osvajanju naklonosti potpuno ravnodušnog Kostića. I dok je Julijana svoju potajnu zaljubljenost najpre krila, kasnije je poverila svojim prijateljima i rođacima, dok Kostić o tome nije imao pojma.

Kostićev biograf i prijatelj, Matičin dugogodišnji sekretar, Milan Savić, beleži:

Još pre svog odlaska u Srbiju i Crnu Goru isprosio je svoju buduću ženu. Gospođica Julka pristane rado i privole tako i svoju mater. Posle veridbe trebao je Laza večerati kod svoje neveste, ali se u kavani zakartao, a kad se setio bilo je već devet sati, dakle dockan. On nastavi kartanje, a sutra rano ujutru pošalje nevesti kitu cveća i izvinu. Mati vrati odmah oboje i pokvari veridbu, na veliku žalost svoje kćeri. Vasa Pušibrk, boraveći u to vreme u svome rodnom mestu, sastane se još to pre podne s Lazom i upita ga kako je. Eh, kako, odgovori Laza. Prokartao sam noćas 150.000 forinata! I ode dalje„.

Laza se iz Krušedola ponekad pismom javljao svojoj ženi:

Ja sam se s Tobom venčao bez ikakve pogodbe. To je bilo bezazleno, to je dovoljan dokaz da me je na venčanju vodila više simpatija a nikakav račun. Ali su posledice brzo pokazale, da to nije bilo mudro. Moram se pogoditi sa materom. Jer onako kako smo živili posle našega povratka s puta, tako se više nikako ne može„.

To je bilo 9. novembra 1895. A u februaru 1897, posle majčine smrti, Julijana je, bez Lazinog znanja i prisustva, ostavila testament. Uredila je da se od 4.000 forinti podigne nadgrobni spomenik, porodična grobnica, a „sve svoje imanje na uživanje, i to polu sestri pokojna mi oca Mariji Palanački, drugu polu pak mom suprugu Lazi Kostiću na uživanje, a posle smrti moje tetke Marije Palanački celu sermiju svoju mome suprugu da uživa, i obratno.

Laza je nasledio i svu ušteđevinu iz Somborske štedionice, a to nije bio mali novac. Tako su, konačno, završena materijalna natezanja koja su godinama zagorčavala Kostićev život. A on je Julki u miraz doneo samo pisaći sto. I njega je morao da se odrekne, jer stroga tašta nije razumela piščevu želju da – piše.

Svedoci onog vremena pričali su sleće:

Na ulici Laza se za mnoge čudno ponašao. Uvek je nekuda žurio ili trčao, ponekad je čak i pisao u hodu, a često je na trotoaru izvodio i gimnastiku. Ide ulicom, iznenada stane i počne da pravi čučnjeve. Samo to je bilo dovoljno da prolaznici, naročito žene sa sela i deca, prasnu u smeh – i pobegnu niz ulicu.

Laza, veliki pobornik sporta, nije se na njih osvrtao, ali mu je takvo ponašanje jednom donelo grdne neprijatnosti. Kad je iz duševne bolnice u Baji pobegao bolesnik, policija u Somboru dobija nalog da ga traži. Dva policajca, naoružana puškama, primetili su Lazu i njegovo neobično gimnasticiranje na ulici učinilo im se sumnjivim. Bez mnogo razmišljanja, uhapsili su ga i na kolima doveli u policijsku stanicu.

  • Je li bilo muka dok ste ga uhapsili? – upitao ih je starešina pošto su mu policajci raportirali da su ‘uhvatili onog iz Baje’.
  • Kako da nije. Evo, pogledajte – rekoše mu oni uglas i svom pretpostavljenom pokazaše modrice na licu.

U istom je trenutku Laza, koga je starešina poznavao, glasno opsovao policiju i zahtevao da ga puste.

  • E, glupaci jedni! Zar ne vidite da ste uhapsili najpametnijeg čoveka u Somboru?! – povikao je starešina čim je video ko se nalazi u kolima„.

Kad sudbina i ljubav zamrse konce

Dvorac Dunđerskih u Čelarevu

Na poziv crnogorskog kneza Nikole, odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. Ali je i tu došlo do sukoba, pa se vratio u Bačku i Novi Sad. Jelenu – Lenku Dunđerski je Kostić upoznao u leto 1891, kad se vratio sa Cetinja. U pismu iz Beča, 25. aprila 1891, on saopštava prijatelju Jovanu Boškoviću da misli da se nastani u Beogradu ili Parizu, a dotle, preko leta, da se skloni kod Dunđerskih u Čeb (današnje Čelarevo). Da je on toga leta upoznao Lenku, potvrđuje i njegova pesma U spomenicu gospođici L. D., posveđenu Lenki Dunđerski koja je datirana 1892. godine. Pesmu je priložio u Lenkin spomenar, sa kutijom od finog drveta i ružama islikanim na poklopcu, tako što ju je poklonio dvorcu Dunđerskih u Čelarevu koji je nestao.

GOSPOĐICI L. D.
(Lenki Dunđerskoj) U SPOMENICU

Svet je svakog pun stvorenja,

jednom cveća, drugom stenja,

jednom žetve i košenja,

drugom žela i prošenja,

Tebi mladoj mladoženja.

Ali koga majka rodi,

te mu sudba tako godi

da je vredan toj divoti?

Izberi po miloj volji,

al’ ostane l’ koji boli,

bole nožem tog zakolji,

kad mu ŽIVO srce prebi, —kuku Tebi!

U dubine morske tami

mnoga kaplja tužno čami,

val je zove, zrak je mami, svaka rada da se diže

te da stiže suncu bliže.

Al’ tek ona svetla biva

što s oblaka padne siva

pa je sunčev plam celiva,

da se zasja i preliva

na divotu sveta živa.

Tako su i prosci Tvoji: —

ko da bira ko da broji? —

Koga takne Tvoja ruka,

oko Tvoje kog prosuka,

biće vredan toga struka,

toga lica, toga guka,

tih milina i tih muka,

biće vredan, kako ne bi, —blago Tebi!

Blago Tebi! Šta ću više?

U tu mi se želju zbišesve ostale želje velje, vaka radost, sve veselje.

Za me nema te miline;

i kad mi se magla skinezaborava i tamninesa mladosti i davnine,

to su samo pusti seni, —kuku meni!

A što kukam? — da sam i ja u tom jatu čelebija,

oko Tebe što se vija,

pa da me se, u toj četi,

Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, —

tad bi bilo kuku-lele!

sve bi muke na me sele.

Al’ ovako, sve jednako,

dok se mlađem pehar peni

te mu zbori: „Žen’ se, ženi

dokle ti se svet zeleni!”

ja, osaman u seleni,

od jeseni do jeseni

pevam srcu: mirno veni!

Blago meni! —

u Krušedolu, 1892.

U svome dnevniku, u zabelešci od 11. oktobra 1903, on izričito navodi da je mesece jul i avgust proveo u Čebu.

Jelena – Lenka Dunđerski

Kada je upoznao Lenku, njemu jebilo 50, njoj tek 21. Lenka je bila posve nesvakidašnja devojka, njmalađa ćerka Lazara i Sofije Dunđerski, miljenica porodice i svih koji suje znali. Obožavala je jahanje, bila vrlo obrazovana, govorila je nemački, mađarski i francuski jezik, mnogo je putovala, imala je plave oči i plavu kosu, uski struk… Svi koji su je znali ili slušali o njoj kazivali su da je bila visoka i elegantna, lepa i dobra srca, umiljata i prema svima predusretljiva. Stara nekadašnja sobarica u porodici Dunđerski, Veronika Molnar, Mađarica, koja je Lenku znala onako kako sobarica može znati svoju gospodaricu, pričala je da ju je sva posluga u kući izuzetno i neobično volela, jer nije bila ni najmanje gorda, uvek prirodna, uviđajna i darežljiva, i da nikada nije propuštala da siromašne pomogne široko i nagradi bogato.

Isidora Sekulić mi je jednom pričala kako je, kao učenica, videla Lenku Dunđersku u Novom Sadu, i kako je ova umalo nije pregazila. Isidora je baš prolazila pored kuće Dunđerskih, kada su kroz širom otvorenu kapiju iznenada protutnjale kočije sa dva besna ždrepca: „ostrag, sam i u paradnoj uniformi, prekrštenih ruku, sedeo je kočijaš, a na boku, po sportskoj reguli, visoko dignutih i zategnutih dizgina, po ženski, uspravna i tvrda, Lenka Dunđerska„. Tako je o Lenki pisla Isdora Sekulić. A šta je dalje rekla sudbina?

Bez obzira na veliku razliku u godinama, Laza i Lenka su imali zajedničke teme. Šetali su, razgovarali na francuskom jeziku. Vozili su se kočijama, a on je slušao njeno muziciranje na klaviru pored kamina. Laza je i u svojoj 51. godini bio lep, bez ijedne sede.

Lenka je posle tog susreta zapisala u svom dnevniku: „Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao?„.

Problemi su nastali kada je Lenkina majka Sofija počela da se žali po Novom Sadu da joj Laza rasteruje prosce, a na pitanje zašto nikog od silnih đuvegija ne odabere i ne uda se, Lenka je odgovorila: „Ako bi već morala, morao bi taj neko biti kao on„, milseći na Kostića. O njihovom susretu Lenka je pisala:

„Leta gospodnjeg 1891. godine

Danas sam ga videla prvi put. Ima gibaк, ponosit hod, prinčevsko držanje. Razbarušene je kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju оkruglih i ispupčenih, u kojima sе ogleda velika umnost i duševna dubina… 

Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a meni je udelio komplimente na pet jezika. Čini mi se da je svoje oči upirao najviše u mom pravcu. Kasnije mi je rekao da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemljasko plavilo mojih očiju. Da, baš se tako izrazio i još, da će ovo letnje popodne uneti tranji nemir u njegovo srce…“.

Pesnik je po dolasku iz Cetinja često odsedao u porodičnom dvorcu Dunđerskih i hotelu „Kraljica Jelisaveta“.

„Na Ognjenu Mariju 1891. godine 

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! 

O Duhovima 1892. godine 

Zar ima godinu dana kako smo se sreli? Celo veče sam provela u društvu g. Laze, zabavljao me je, plesao sa mnom“.

Kao prijatelj porodice Dunđerski i vrlo častan i moralan čovek, Laza Kostić je bio svestan nemogućnosti njihove veze, ali mlada Lenka se sve vreme nadala.

Potraga za đuvegijom

Laza Kostić činio je sve da je izbegne. Čak joj je nudio druge prosce, preporučivao i provodadžisao. Tako joj je jednom pričao o Nikoli Tesli, tada mladom naučniku, ambicioznom i inteligentnom koga je upoznao u Pešti. Ali, te 1892. Lenka je uporno odbijala, ne shvatajući zašto joj to radi i neprestano je povređuje, ne želeći da joj prizna koliko i sam pati zbog nje.

Kako bi se sklonio od Lenke i pokušao da nađe svoj mir, Laza Kostić odlazi u manastir Krušedol na Fruškoj gori.  Ali ni tada ne nalazi mir. U snove i misli mu dolazi Lenka. Pesnik je iz manastira Krušedola nastavio da piše Tesli: Devojka koji sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvoga oživela ne smao mrtvog Don Huana nego i mrtvoga sveca… Dosad je odbila čitavu vojsku prosaca… Dugo sam se trudio da doznam uzrok toj nemilosti, te jedva jedvice doznam šta je: njen ideal je Nikola Tesla, ali naučnik je jasno odbio svaki vid daljeg provodadžisanja, stavljajući do znanja da ga zanima samo nauka. Pa njzad odbio je i francusku glumicu, čuvenu Saru Bernar.

Verovatno Dunđerski ne bi dali svoju ćerku za Lazu Kostića, ne samo stoga što je (tad) bio bez položaja i prihoda, nego i 30 godina stariji od nje. Oni su pomišljali da Lenku udaju za crnogorskog kneza Mirka, koji se u međuvremenu oženio Natalijom Konstantinović, a u užem izboru je bio i brat kneginje Milene, Milutin Vuković. Lenka je, mislilo se, želela da pođe za Stevu Adamovića, novosadskog advokata i potonjeg velikog župana, protiv čega su bili njeni, jer je bio dve godine mlađi od nje. Oni nisu bili ni za to da ona pođe za barona Aleksandra Rajačića, koga im je hvalio novosadski protojerej Milan Ćirić.

Iz pesme Kostićeve „Santa Maria della Salute“ i njegovog dnevnika izlazi da mu je Lenka ne samo uzvraćala ljubav, nego i da je od njega zavisilo da li će se ona udati za njega.

„Oko Božića 1893. godine 

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega? Da li sam ja volela iluziju? Ali to ne može biti. Ja volim pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene… Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega. Njemu treba pomoći. Moramo da se sastanemo. 

 Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbrušeniji i nemarniji nego inače. Vodili smo ozbilje i mučne razgovore.

  • Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.

  • Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?

  • Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dostojan – ponavljao je.

  • Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi i sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite, g. Lazo?

U jedno je Lenka bila sigurna: „Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega„.

„O letu 1895. godine 

Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog… Ovo više ne mogu da izdržim!“

Jedino je prinudni brak mogao da ih razdvoji

Lazar Dunđerski

Najzad, na nagovo Lazara Dunđerskog Laza je zaprosio Julku. Njoj je bilo 46 godina. Za sve je trebalo privoleti taštu Anu Mariju koja je petnaestak godina bila protiv pesničkog zeta. Na venčanju decenije svedoci su bili, sa mladoženjine strane, Lazar Dunđerski, veleposednik novosadski, a sa devojačke Jovan Lalošević, veleposednik somborski. Venčao ih je Jovan Momirović, paroh somborski, u hramu svetog velikomučenika Georgija, nedaleko od budućeg Kostićevog doma. Venčali su se, a kum im je bio baš Lenkin otac. Bilo je to 10. septembra 1895.

O Maloj Gospojini 1895. godine 

Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?

Mladenci su, zbirno, imali tačno 100 godina, ali se to naglas šaputalo u društvu. Uprkos svemu, bračni par je krenuo na medeni mesec i to preko Trsta u Veneciju. Samo za tri meseca u „devojačkoj kući“ Lazin položaj postaje nepodnošljiv.

Tifusna grozniza ili smrt zbog ljubavi

Lenka Dunđerski

A da život ume da odradi sve kako treba, dokaz je to da je Lenka umrla dva meseca kasnije po zvaničnoj verziji, posle kraće bolesti – od tifusne groznice u Beču, dok su Laza i Julka bili na bračnom putovonaju. Međutim, njen dnevnik možda krije tajnu:

„7. novembar po starom kalendaru 1895. godine (poslednji zapis u Lenkinom dnevniku)  

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Da, sutra mi je rođendan. Darivaću sebe i njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće on. Razumeće sve…

Ovaj deo iz njenih dnevnika daje nagoveštaje da se devojka otrovala zbor neostvarene ljubavi. Treća verzija kazuje da je umrla od sepse posle abortusa. Možda je najtačnije da je od tuge „svisnula„, kako to i sam Kostić govori u svojoj poemi.

Crkva Santa Maria della Salute

Posle saznanja o smrti svoje velike ljubavi, Laza Kostić otišao je u crkvu Gospe od Spasa u Veneciji (Santa Maria della Salute) da se moli. Dalji život bez Lenke za njega je postao teška „beznjenica„.

Lenka je umrla na svetog arhanđela Mihaila, kada vernici masovno dolaze u Veneciju da se poklone pravoslavnoj ikoni Bogorodice, donete sa Krita. Pre smrti Laza je 1.000 kruna zaveštao manastiru Krušedol da se svake godine na dan Arhanđela čita molitva za spas duše Lenke Dunđerski i isto toliko manastiru Ravanica u Vrdniku da se na Vidovdan moli za pokoj duše Julije Palanački.

Verovatno su se još tada, u njegovoj propaćenoj duši javili prvi stihovi pesme koju će staviti na papir punih 14 godina posle Lenkine smrti i nepunih godinu dana pre nego što će joj se i sam pridružiti. Julijana Palanački umrla je 1908. godine.

Kapela Svetog Georgija u Srbobranu

Otišao je na njenu sahranu u Sentomaš, današnji Srbobran. Mnogo godina kasnije, posle njegove smrti, pronađena je među njegovim ličnim stvarima Lenkina umrlica, nepresavijena i pažljivo sačuvana. Kada je 1909. godine objavljena zbirka poezije Laze Kostića, u njoj je prvi put ugledala svetlost dana i čuvena „Santa Maria della Salute„, pesma posvećena njihovoj fatalnoj ljubavi.

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti

što naših gora požalih bor,

na kom se, ustuk svakoje zlosti,

blaženoj tebi podiže dvor;

prezri, nebesnice, vrelo milosti,

što ti zemaljski sagreši stvor:

Kajan ti ljubim prečiste skute,

Santa Maria della Salute.

 

Zar nije lepše nosit lepotu,

svodova tvojih postati stub,

nego grejući svetsku grehotu

u pep’o spalit srce i lub;

tonut o brodu, trunut u plotu,

đavolu jelu a vragu dub?

Zar nije lepše vekovat u te,

Santa Maria della Salute?

 

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,

mnoge sam grehe pokaj’o ja;

sve što je srce snivalo mlado,

sve je to jave slomio ma’,

za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,

sve je to davno pep’o i pra’,

na ugod živu pakosti žute,

Santa Maria della Salute.

 

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al’ ipak neću nikoga klet;

što god je muke na mene bilo,

da nikog za to ne krivi svet:

Jer, što je duši lomilo krilo

te joj u jeku dušilo let,

sve je to s ove glave sa lude,

Santa Maria della Salute.

 

Tad moja vila preda me granu,

lepše je ovaj ne vide vid;

iz crnog mraka divna mi svanu,

k’o pesma slavlja u zorin svit,

svaku mi mahom zaleči ranu,

al’ težoj rani nastade brid:

što ću od milja, od muke ljute,

Santa Maria della Salute?

 

Ona me glednu. U dušu svesnu

nikad još takav ne sinu gled;

tim bi, što iz tog pogleda kresnu,

svih vasiona stopila led,

sve mi to nudi za čim god čeznu’,

jade pa slade, čemer pa med,

svu svoju dušu, sve svoje žude,

– svu večnost za te, divni trenute! –

Santa Maria della Salute.

 

Zar meni jadnom sva ta divota?

Zar meni blago toliko sve?

Zar meni starom, na dnu života,

ta zlatna voććka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko tantalska roda,

što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute,

Santa Maria della Salute.

 

Dve se u meni pobiše sile,

mozak i srce, pamet i slast.

Dugo su bojak strahovit bile,

k’o besni oluj i stari hrast:

Napokon sile sustaše mile,

vijugav mozak održa vlast,

razlog i zapon pameti hude,

Santa Maria della Salute.

 

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,

utekoh mudro od sreće lud,

utekoh od nje – a ona svisnu.

Pomrča sunce, večita stud,

gasnuše zvezde, raj u plač briznu,

smak sveta nasta i strašni sud –

O svetski slome, o strašni sude,

Santa Maria della Salute!

 

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,

spomen je njezin sveti mi hram.

Tad mi se ona odonud javi,

k’o da se bog mi pojavi sam:

U duši bola led mi se kravi,

kroz nju sad vidim, od nje sve znam

zašto se mudrački mozgovi mute,

Santa Maria della Salute.

 

Dođe mi u snu. Ne kad je zove

silnih mi želja navreli roj,

ona mi dođe kad njojzi gove,

tajne su sile sluškinje njoj.

Navek su sa njom pojave nove,

zemnih milina nebeski kroj.

Tako mi do nje prostire pute

Santa Maria della Salute.

 

U nas je sve k’o u muža i žene,

samo što nije briga i rad,

sve su miline, al’ nežežene,

strast nam se blaži u rajski hlad;

starija ona sad je od mene,

tamo ću biti dosta joj mlad

gde svih vremena razlike ćute,

Santa Maria della Salute.

 

A naša deca pesme su moje,

tih sastanaka večiti trag;

to se ne piše, to se ne poje,

samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

to je i raju prinovak drag,

to tek u zanosu proroci slute,

Santa Maria della Salute.

 

A kad mi dođe da prsne glava

o tog života hridovit kraj,

najlepši san mi postaće java,

moj ropac njeno: „Evo me, naj!“

Iz ništavila u slavu slava,

iz beznjenice u raj, u raj!

U raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve će se želje tu da probude,

dušine žice sve da progude,

zadivićemo svetske kolute,

bogove silne, kamo li ljude,

zvezdama ćemo pomerit pute,

suncima zasut seljenske stude,

da u sve kute zore zarude,

da od miline dusi polude,

Santa Maria della Salute.

(1909)

Ni mrtva mu nije dala mira

Laza Kostić

Ostarelog somborskog poetu proganjao lik lepotice Lenke. Čak i posle deset godina od njene smrti, ona je bila tu, u njegovim mislima i srcu. Lepa i neprolazna.

Poslećivala ga je i u snovima, što je i zapisao u svom dnevniku na francuskom jeziku: „Treći avgust 1908. Kada sam se probudio, činilo mi se da još osećam pohotljivu opekotinu njenih usana i teško bi mi bilo da shvatim da je to samo obećanje sa onoga sveta. O, ali kakvo obećanje! Nema zemaljskog blaga koje vredi tog obećanja u snu. Nijedno nepokretno imanje nije tako osigurano kao taj divni odblesak, taj nebeski pozdrav sa one strane groba„.

Snovi su postali svakodnevna opsesija. Laza je bio opčinjen mrtvom Lenkom Dunđerski. Nestaju svi njegovi strahovi koji su nekada postojali, kada nije smeo da zatraži njenu ruku i kada ju je tako srdačno preporučivao Tesli. On je grli, naziva svojom i nikome više ne da.

Grob Laze Kostića

Posmrtna lista Lenke Dunđerske ima svoju intimnu i potresnu istoriju. Nađena među posmrtnim hartijama Laze Kostića. Posmrtna Lenika lista Lazi Kostiću nije bila upućena poštom, nesavijena je i bez adrese. On ju je čuvao kako se čuvaju samo najprisnije stvari, i kazivala mu je više no što mi danas možemo iz nje iščitati. Laza je život skonačao u Beču 1910, a sahranjen je na somborskom pravoslavnom groblju.

 

Inspiracija – delovi iz dnevnika Lenke Dunđerski, zena.rs, kurir.rs. dnevno.rs telegraf.rs, novosti.rs

Fotografije: Wikipedia, wannabemagazine.com, zena.rs, telegraf.rs, politika.rs, alittlerunaway.blogspot.rs, mojsombor.org, snp.org.rs, vojvodinakafe.rs, fineartamerica.com

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор