Između bruke i sjaja: Kad lepote Vršca stave „na kocku“

Nekad su mi, kad sam dolazila u Vršac, sa ponosom pokazivali Vršačko i Guduričko vinogorje. Pokazivali „Podrum prijateljstva„, pričali priče o najvećem jugoslovenskom vinskom gigantu „Vršačkim vinogradima„, vodali me i hvalili se malim, ali fino uređenim banatskim gradom. Danas, s početka jeseni leta Gospodnjeg 2016, to nije tako. „Vršački vinogradi“ su rasprodati, uništeni, njihovi proizvodi ne mogu više nigde da se kupe, sem „Banatskog rizlinga“ koji još ponegde može da se pazari. Sad mi je tužno da prođem pored te velike fabrike da vidim kako, sem imena, na njoj nema ništa. Tužni kostur.

Ponovo sam se i ove godine obrela u Vršcu povodom Grožđebala. Prošle godine, čini mi se, bilo je sve mnogo bolje organizovano, uz više animacije da novinari i predstavnici onlajn zajednice više čuju i vide. Godinama pre, sve je imalo još više smisla, a u „Vršačke vinograde“ je moglo da se uđe. Kao i u „Podrum prijateljstva„. Ove godine, kao i prošle, sve ostaje u senci. Na svako pitanje, odgovor je „da ničeg više nema i da se turističke ture više ne vode tuda“.

Iako ja o Vršcu imam neko predznanje, mogla sam da dopustim da prošle godine nemam nekog stručnog da mi objasni šta to gledamo kad se šetamo kroz centar grada. Ipak je postojao neko ko je nama, predstavnicima nekih medijskih sfera, imao šta da ispriča o Vršačkoj kuli i ponešto o Jovanu Steriji Popoviću, rođenom Vrčaninu, pa i o samoj manifestaciji – Grožđebalu. Ove godine smo imali jedino sreću. Evo i kako.

Vršačka bruka

https://flii.by/file/twovb9xlb2s/

U Centru Vršca, kada je maleni autobus sa nas desetak novinara na trenutak zastao, sačekala nas je predstavnica Turističke organizacije opštine Vršac koju, ovog puta, neću imenovati. Ne zato što je krijem, nego zbog njene bruke. Ušla je u minibus i uz mlaki pozdrav i, činjenica, neku veselost u glasu, samo nam je rekla da je pratimo do Vršačkog brega. Okej. Ponovo smo se, kao i prošle godine, obreli na dobro znanom mestu. Doveli su nas do crkve Svetog Križa. Katolička crkva je zatvorena. Gospođa koja nas je dovela izgovara sledeću rečenicu, parafraziram: „Ne znam ja ništa, to će vam bolje objasniti vodič, oni to bolje znaju!“ E! Ma šta reče?! Nama će obajsniti vodič, a ti si – šta? Radnica Turističke organizacije Vršca koja NIŠTA ili skoro ništa ne zna o gradu u kom je predstavnik! Nema veze, pravila sam se da nisam čula. Ali sam čula. I sad se kajem što sam je čula. Izvinjavam se svima koji svoje poslove obavljaju  savesno, ali ovakve stvari ne bi smele da se dešavaju u turizmu. Ne znaš? Nema problema, postoje knjige, internet, pročitaš, naučiš. E onda dođeš pred novinare i ostale, poželiš „Dobar dan“ i kreneš da pričaš. Pa ako ne znaš, uputiš nas na kolegu/koleginicu, ali tako da deluješ samouvereno i kao da u svakom trenutku znaš šta radiš. Sa predhodnom izajvom nit’ si samouverena, a tek ne znaš šta radiš. Samo znam da ovo nije dobro.

Crkva Svetog Teodora Vršačkog

I sad vas pitam, sve vas:  Ima li iko u turizmu Srbije, po manjim mestima i lokalnim zajednicama, da zna da radi svoj posao? Jer ovo što videh NIJE ZNANJE. Klasični mediji, znam, ovo neće preneti. I da razjasnimo još nešto – nije mi cilj da kritikujem, već da vi, kao turistički radnici, nešto uradite da poboljšate opšti utisak. Ovako ste obični amateri.

Najzad vodič i lepa šetnja Vršcem

[fliiby]https://flii.by/file/ddd0edas0d1/[/fliiby]

Ipak, kreće svetli deo ovog putešestvija. Potrpaše nas posle pet minuta posmatranja panorame Vršca u minibus. Odvezoše nas na drugu stranu, do Vršačke kule o kojoj sam prisala prošli put, pa se sad neću ponavljati. Zato ću vam sad predstaviti više verskih objekata koje upoznah u Vršcu, prilikom ove posete.

Crkva Svetog Križa

Sva sreća, naišla je vodič Milena Maksimović kojoj je, čini mi se, iznenada pripala dužnost da sprovede grupu novinara i objasni im gde se oni nalaze. Objasnila nam je da crkva na brdu, ili već pomenuta crkva Svetog Križa, izgrađena 1728. godine. Od centra grada, tačnije parka, pa do crkve na vrhu vodi nešto manje od 450 stepenika postavljenih 1766. i do vrha ima 14 odmorišta na kojima je postojalo 14 stubova koji su oslikavali prikazivali poslednji 14 dana Hristovog života. Crkva je više puta teško oštećena i njen prvobitni izgled je delimično očuvan. U njoj se čuva i raspeće naslikano u Pragu 1918. godine i slika Bogorodice sa Hristom potpisana sa Villem Tir 1888Vidikovac naspram crkve, jedan je od najlepših u Banatu.

Lepote Banata

[fliiby]https://flii.by/file/9o7mocaxife/[/fliiby]

U blizini nalazi se crkva Svetog Teodora Vršačkog. Reč je o novijoj crkvi koja je završena 2002. Ako ne znate ko je Teodor Vršački, trebalo bi da pročitate moj tekst o Vršcu od prošlog puta ovde. Dočekao nas je jerej Vladimir Simeunović i lepo nas je ugostio. Ispričao nam je da su baš na tom mestu gde je danas crkva Turci mučili Svetog Teodora i da je baš tu izdahnuo, kao i to da su se baš na tom mestu dešavala čudna isceljenja. Pričalo se o nekom izvoru, da je baš pored njega Sveti Teodor ispustio svoju dušu. Izvor je nađen tek skoro, u garaži najbližeg komšije. Parohijski dom je sagrađen 2012. U crkvi se nalazi i verna reprodukcija čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Trojeručice, izrađena u Srpskoj carskoj lavri u manastiru Hilandar.

[fliiby]https://flii.by/file/iz19r5r5hui/[/fliiby]

Vladičanski dvor koji smo samo spolja videli dok je naša vodičkinja Milena imala vremena, izgrađen je između 1750. i 1757. godine. Prvi vladika je bio Jovan Georgijević. Ovaj dvor može da se pohvali velikom zbirkom starih rukopisa, ikona i knjiga od kojih je najstarije „Vatinsko jevanđelje“ iz druge polovine 16. veka.

[fliiby]https://flii.by/file/t28ju2it4w9/[/fliiby]

Vladičanski dvor u Vršcu je reprezentativan objekat, a takođe je jedan od najlepših primera vladičanskih dvorova. To je ujedno i najstariji Vladičanski dvor Srpske pravoslavne crkve. U prizemlju dvora je kapela posvećena Svetim arhangelima Mihajlu i Gavrilu, sa ikonostasom koji je oslikan između 1761. i 1765. godine. Ikonostas spada u retke sačuvane ikonostase iz 18. veka. U dvoru se nalaze vredne zbirke ikona, portreti najznačajnijih vladika vršačke eparhije i velika biblioteka.

[fliiby]https://flii.by/file/94xiwp7mfqm/[/fliiby]

Dvor je renoviran 1904. godine. Nemci su tokom Drugog svetskog rata sve knjige iz ove institucije lepo popisali i sačuvali, pošto je njihov štab bio smešten upravo u ovoj zgradi. Posle rata, komunisti su vrednu biblioteku desetkovali izbacujući knjige kroz prozor u kamion, odvodeći ih na lomaču. Dvor je u to vreme služio kao sirotište. Pošto su deca odrasla, dvor je otkupljen i ponovo je pripao crkvi. U dvoru se nalazi sedište banatskog episkopa, a zgrada predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Preko puta je crkva Svetog oca Nikolaja katedralnog tipa, sazidana 1785. i najstariji je pravoslavni hram u Vršcu. U kriptama crkve sahranjeno je nekoliko vršačkih vladika.

[fliiby]https://flii.by/file/3dc34ywsoop/[/fliiby]

Crkva je i značajan spomenik kulture koji je ukrašavalo nekoliko poznatih slikara čija se dela i danas nalaze u njoj. Dve slike radio je Paja Jovanović i to su  „Sveti Nikola spasava osuđenike“ i „Sveta Angelina“ za koju se veruje da je lik Angeline radio po liku svoje majke. Jedna Bogorodičina ikona nalazi se na spoljašenjm zidu crkve i samo oni koji znaju za nju mogu da joj se tu pomole, čak i ako je crkva zatvorena.

[fliiby]https://flii.by/file/4nsrv1vvzzt/[/fliiby]

Čekao nas je ručak. U vinskom podrumu rodne kuće Jovana Sterije Popovića. Nije bio banatski, a ni tamburaši nisu svirali samo vojvođanske pesmice. Ipak, bilo je prijatno druženje. Na žalost, bez tamošnjeg brenda, vina „Vršačkih vinograda„. Nadam se da će ih uskoro ogrejati sunce, da će neko pokrenuti veliku fabriku i da će bar neke od svojih turističkih radnika naučiti šta treba da rade kad im grupa novinara dođe u posetu. I ne samo novinara. Svaki turista zaslužuje pažnju. Ovi drugi, poput Milene, znaju svoj posao.

 

Fotografije: Nataša Ilić, aurora.ekof.bg.ac.rs, zanimljivasrbija.com, catholic-zr.org.rs, vrsac.mojkraj.rs, evrsac.rs, serbia-locations.rs

Оставите одговор