Ima nešto u tom pucketavom zvuku: Idemo kod mene da slušamo ploče! (VIDEO)

Dođi kod mene da slušamo ploče…

Ova “romantična” rečenica danas zvuči tako staromodno i pomalo zaboravljeno. Iako nisu izumrle, retko ko će vas stvarno pozvati na slušanje ploča uz romantičnu večeru ili piće. Danas se devojke muvaju sa “Dođi kod mene da gledamo Jutjub klipove“, večera i piće mogu i da izostanu. Poziv ne znači i da ćete se ovajditi, sem ako devojka nije neki nepopravljivi romantičar ili ste je već nečim ranije osvojili (a da toga niste ni svesni).

I dok gramofoni i ploče doživljavaju svoju drugu popularnost (da ne napišem mladost) i imaju sve više onih koji ih skupljaju i slušaju, postoje i oni neslavni primeri kao što je pre neku godinu novopečeni vlasnik “Studija B” pobacao silne ploče iz radijske fonoteke, jer eto, nisu bile potrebne pored svih drugih načina slušanja i puštanja muzike. Neko je to, ipak, video i ploče su našle svoje utočište. Tu su berze ploča, u oglasima se mogu naći polovne ploče i gramofoni, dok se neretko gramofoni mogu naći i u nekoj radnji. Doduše, zato što se tretiraju kao antikviteti i cena im je takva. Visoka.

Zabava za bogate

U prodavnicama i oglasima gramofoni koštaju od 15 do 500 evra, a ručno rađeni od starih delova  iznose od 500 do 2.000 evra. Nekad su igle mogle da se nađu u radnji “MG Electronik“. Cene delova zavise od kvaliteta i idu od 50 evra, pa nebu pod oblake. Kao i u većini stvari i ovde važi ona stara – sa dobrom opremom za slušanje dobija se i najkvalitetniji zvuk.

Ploče se prodaju i danas, a tržište čak beleži veliki rast. Najveću vrednost imaju stara izdanja za koja su kolekcionari spremni da izdvoje velike sume novca. Jedne od najskupljih ploča su “The Quarrymen”: “That’ll Be the Day/ In Spite of All the Danger” iz 1958, čija sima dostiže oko 200.000 dolara. Grupa “The Quarrymen” su kasniji “The Beatles“. Postoji samo jedan primerak ove ploče, a poseduje ga Pol Mekartni (Paul McCartney). Sledi Džon Lenon (John Lennon) sa “Double Fantasy” iz 1980, koja vredi 150.000 dolara. To je ploča koju je Marku Čepmenu (Mark Chapman) potpisao Džon Lenon, neposredno pre nego što je Čepmen pucao u njega. Ploča je prodata 1999. za 150.000 dolara. Kupac je 2012. za nju dobio 525.000. Album se ponovo našao na aukciji prošle godine, ali za 1.800.000 dolara. Kontroverzni album “The Beatles”: “Yesterday and Today” iz 1966. vredi od 45.000 do 85.000 dolara i na trećem je mestu. Na četvrtom mestu je Bob Dilan (Bob Dylan) i “The Freewheelin” iz 1963, koji vredi od 10.000 do 40.000 dolara, dok petu poziciju drži Žan Mišel Žar (Jean Michel Jarre) i album “Music For Supermarkets” sa cenom od 15.000 do 35.000 dolara.

Ploče nikad nisu izašle iz mode

Ako pitate bilo koga ko se bavi muzikom, od muzičara do kolekcionara, svi će reći da ploče nikada nisu zastarele. Ploče su put zaborava krenule od pojave kompakt diskova osamdesetih godina prošlog veka. Ipak, do tog zaborava još nisu stigle niti će, po svemu sudeći. Proteklih godina, velike diskografske kuće su odlučile da reizdaju neka izdanja iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to baš na pločama.

Tako je “Kepitol Rekords” (“Capitol Records”) ponovo izdao albume “Ebi Roud” (“Abbey Road“) od “Bitlsa” (“The Beatles“), “The Dark Side of The Moon” od “Pink Flojda” (“Pink Floyd“), kao i neke albume bendova “Gans en Rouziz” (“Guns’n’Roses“) i “Metalike” (“Metallica“). Muzička industrija se pokrenula i kad je izadavanje ploča novijih bendova u pitanju, pa su svoje pesme na vinilu izdali “Arktik Mankiz” (“Arctic Monkeys“), “The Kaiser Chiefs“, “Koldplej” (“Coldplay“), “Kilersi” (“The Killers“) i “Rediohed” (“Radiohead“). Danas ploča teži umesto nekadašnjih 170, čak deset grama više. Stručnjaci bi rekli da je na ovim novim pločama zvuk nešto kvalitetniji i čistiji, međutim troškovi proizvodnje su veći, pa su i ploče nešto skuplje. Kod nas proizvodnja ploča ne postoji više od 25 godina. Šta je bilo sa našim mašinama koje su štancovale ploče – ne znam.

“Ljubav prema vinilu je zanimljiva, od njega se lako postaje zavisan. To je nešto posebno, ta atmosfera koja se strvara prilikom stavljanja ploče na gramofon, pucketanje iste, sam zvuk…”

Pojedini poznavaoci zvuka su otišli korak dalje – zvuk sa ploče najprirodniji ljudskom uhu. Za Rodžera Daltrija (Roger Daltrey) iz grupe “The Who” ploča nije medij za muziku, već umetničko delo. Kažu da ploča, vremenom, postaje deo tvoje ličnosti. Kompakt disk postaje parče plastike. Ploča se sluša onako kako je to stvaralac zamislio i tu nema dugmeta za ponavljanje. Ako želite više puta da čujete pesmu ili album, morate da priđete gramofonu i da okrenete ploču.

U bivšoj Jugoslaviji, prvi su sa proizvodnjom ploča počeli Zagrepčani i to 1926. Prva fabrika u nekadašnjoj zemlji se zvala “Edison Bell Penkala Record“. U Beogradu je prva ploča snimljena 1951.  u staroj garaži Radija “Beograd“.  Prva ploča koji je 1959. izdao PGP RTB bila je ploča Đorđa Marjanovića “Zvižduk u 8“.

Skupe i gracilne

Održavanje ploča je zahtevan posao. Pošto je ploča napravljena od polivinilske mase, teško da se može polomiti. Međutim, zbog statičkog elektriciteta materijala od kog je napravljena, nemoguće je u potpunosti očistiti prašinu sa nje. Kolekcionari savetuju držanje ploča u originalnom pakovanju na policama, obavezno uspravno. Ne bi trebalo držati stvari po njima. Ne smeju da budu izložene visokim temperaturama zbog krivljenja, kao ni vlagi zbog buđanja.

Bar jednom mesečno u Beogradu, Novom Sadu i Nišu vrata otvaraju muzički vremeplovi. To su berze ploča koje okupljaju zaljubljenike u škriputave i pucketave zvuke, izlagače i kolekcionare. Ljudi se upoznaju i druže, razgovaraju, podesćaju se nekih prošlih, ali nezaboravnih trenutaka.

I dalje se na beogradskoj berzi traže ploče pank, metal i rok bendova iz SFRJ iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kao što su “Pankrti“, “Šarlo akrobata“, “Pekinška patka“, “Pop mašina“, “YU grupa” ili “Igra staklenih perli“. Cene ovih ploča među kolekcionirima više su od 100, a dostižu i 150 evra.

Ima i dosta skupih ploča. Recimo, “Opus” vredi oko 200 evra, dok je “Bloodbath” oko 150 evra. Dosta stranih metal ploča vredi oko 100 evra, mada se pojedina izdanja kreću i oko 500 evra.

Berze u Novom Sadu i Beogradu, u pogledu kupaca, dosta su jače od niške. Učesnici niške berze kažu da je novosadska berza najjača, bar kad je reč o kupcima.

Ispada da je danas imati gramofon i ploče neka vrsta prestiža. Ako nemate novca, na ploče je najbolje da zaboravite. I da znate – ko se jednom navuče na slušanje ploča, taj će ih voleti do kraja života. Skup hobi, ali ljubitelji kažu da vrede svaku paru. Verujte im na reč.

 

Inspiracija – balkanrock.com

Fotografije: Pexel

Ostavite komentar

%d bloggers like this: