Hunjadi kao višenarodni heroj: Nepismeni junak poražen na Kosovu, a odbranio Beograd

Vreo avgust smredo je na leševe, užeglu krv i bolest. Pacovi su hodali po leševima, raznosli im utrobe, hranili se ostacima ljudskog mesa. Kuga je i ono malo preostalog življa u Beogradu i Zemunu odnosila u nepovrat. Dunav je zaudarao na smrt. Janoš Hunjadi ili Sibinjanin Janko, ugarski vojskovođa, a po legendi potomak srpskog zmajevitog junaka despota Stefana, vodio je poslednju bitku sa smrću. Pošto ih je tolike dobio, red je jednom da bude poražen. Umro je negde gde se danas uzdiže Milenijumska kula na Gardošu u Zemunu, koja nepravedno ponekad ponese i njegovo ime. Umro je časno, od posledica ranjavanja i kuge, pošto je odbranio Beograd od Turaka 1456.

Veliki mađarski junak Sibinjanin Janko rođen je ili 1387. ili 1407. Nosio je titule tamiškog župana, severinskog bana, erdeljskog vojvode, kapetana Beograda i namesnika Kraljevine Mađarske. Janoš Hunjadi je bio otac Matije Korvina, jednog od najpoznatijih mađarskih kraljeva.

Plemićko poreklo

Rođen je u plemićkoj porodici, sin izvesnog Vojke, poreklom sa severozapada Transilvanije. Po nekim izvorima, Hunjadi je vodio kunsko poreklo po majci. Prema teoriji iz 19. veka, Janošev deda Srb je bio poreklom iz Srbije, ali ova teza nije potvrđena. Zna se da je Srb imao tri sina a to su bili Vojk, koji je bio Janošev otac, Magoš i Radol.

Sigmund Luksemburški

Jankova majka se zvala Elisabeta Margean, i bila je ćerka vlaškog plemića iz Hunjada za koga se verovalo da je u srodstvu sa poznatom Moržinaj familijom. Jankova žena Jelisaveta Silađi, poticala je iz ugledne, mađarske, plemićke porodice čije se prezime poklapa sa oblašću Silađ u Ugarskoj. Iako je bio veoma poznat, Hunjadi nije imao dovoljno plemenito poreklo da bi mogao da bude mađarski kralj.

Jelisaveta Silađi

Vojk je prezime Hunjadi uzeo kada mu je kralj Sigmund Luksemburški poklonio 1409. godine posed i zamak Vajda-Hunjad. Prezime Korvin je prvi koristio hroničar Janoševog sina Mateja. Janoš Hunjadi je imao starijeg brata koji je takođe nosio ime Janoš. On je bio severinski ban, pa je često Hunjadi mešan s njim. Taj Janoš je umro negde oko 1440.

Janošev otac, je 20 godina služio kralju Sigmundu. Kao veoma sposoban vojnik, Hunjadi se istakao u službi kralja Sigmunda. Služio ga je od 1432. godine. Pošto je bio bogat, novčano je pomagao kralja u njegovim pohodima i bio je u njegovoj pratnji na krunisanju za svetog rimskog vladara u Frankfurtu 1410. godine. Učestvovao je u husitskim ratovima 1420, u pohodu na Turke i oslobađanju Smedereva. Za svoje usluge je dobio u amanet veliku zemlju i postao je član kraljevskog saveta.

Kralj Albreht II

Godine 1438, nemački kralj Albreht II je dodelio Hunjadiju titulu bana Severina. Ovu oblast na južnim granicama Ugarske su omeđivale reke Drava, Sava i Dunav, a kako se graničila sa Turskom, bila je u stalnoj opasnosti od turskih upada. Tu je Hunjadi stekao popularnost pobrao i najviše simpatija hrišćanskog sveta, slavljen kao poslednja odbrana od turske najezde sa Istoka i širenja Osmanskog carstva.

Ladislav V Posmrče

Posle iznenadne smrti kralja Albrehta, 1439. Ugarskoj je bio potreban kralj koji sme i može da se bori protiv Osmanlija. Hunjadi se zalagao se za mladog Vladislava III Jagelonca Varnjenčika, budućeg kralja Poljske i Ugarske. Time se suprotstavio interesima moćnog Ulriha Celjskog, koji je podržavao Albertovu udovicu Elizabetu i njenog maloletnog sina, Ladislava V Posmrčeta, budućeg vladara Češke, Hrvatske, Ugarske i  Austrije.

Beograd u 15. veku

Posle građanskog rata u kome je pobedila strana Vladislava III, Hunjadi je za velike zasluge dobio na upravu Beograd. Postao je kapetan Beograda. Takođe, dobio je i Erdelj i time je dobio titulu namesnika Erdelja. Ovu titulu je jedno vreme delio sa Nikolom Iločkim.

Kako je Janko vodio bitke

Janoš Hunjadi je aktivno učestvovao u borbama protiv Turaka. U jesen 1441. upao je u Srbiju, a u povratku je savladao smederevskog sandžakbega Isaka. Sledeće 1442. godine potukao je u Erdelju Mezid bega, a potom potisnuo Turke iz Vlaške, odnevši pobedu nad rumelijskim beglerbegom Šehabedinom na reci Jalomnici.

Sad je vreme da se osvrnem na Janoševe vojne sposobnosti. U vojnom smislu je imao posebnu taktiku, jer je pored standardnih velikih armija rabio i male, brze jedinice koje su unosile paniku među neprijateljske redove. Pored toga, shvatao je nepouzdanost feudalnih vojski i oslanjao se na dobro opremljene i uvežbane odrede najamnika. Vojno iskustvo iz husitskih ratova i ratova sa Osmanlijama primenjivao je u bitkama kombinujući konjicu i ušančenu pešadiju naoružanu vatrenim oružjem.

Niz Hunjadijevih pobeda ulilo je nadu u mogućnost konačnog oslobođenja od Turaka. Početkom 1443. Sabor u Budimu je odobrio krstaški pohod. Posle velikih priprema, u jesen 1443. saveznička vojska pod komandom kralja Vladislava, Janoša Hunjadija i despota Đurađa Brankovića prešla je preko Dunava u Srbiju, čime je otpočela Duga vojna. U prvom sukobu, kod grada Bovna u blizini Aleksinca i Niša, poražen je rumelijski beglerbeg Kasim, a potom je prodor nastavljen preko Niša i Pirota, sve do Sofije. Dalje napredovanje onemogućili su velika hladnoća, glad i jak turski otpor, pa se iscrpljena vojska povlačila preko Srbije i tek u februaru 1444. ušla u Budim.

Despot Đurađ Branković

Tokom proleća i leta 1444. vođeni su mirovni pregovori s Turcima koji su okončani krajem jula u Segedinu. Despot Đurađ Branković, da bi podržao potpisivanje mirovnog sporazuma, potkupio je Hunjadija poklonivši mu grad Vilagoš. Posle ovog, Ugarska je pristala na sultanovu ponudu i Hunjadi je prihvatio, u kraljevo ime, mirovni ugovor. Međutim, papin legat kardinal Ćezarini je podsticao mladog kralja na dalji rat sve do isterivanja Turaka. Po kardinalovom tumačenju, mir sklopljen sa nevernicima nije bio važeći, tako da je oslobodio Vladislava položene zakletve.

Kralj Vladislav III

Dva dana po potpisivanju primirja, kralj Vladislav je odbacio ugovor, u čemu ga je podržao Ćezarini pod izgovorom da ugovor stupa na snagu samo ako ga prihvati papa. Raspoloženje za rat rasplamsalo se u Ugarskoj, hraneći se glasovima o tome kako će se venecijanska flota suprotstaviti turskoj armadi na Bosforu. Ipak, skupljeno je mnogo manje vojske i sredstava nego u prethodnom ratu. Pored toga, despot Đurađ Branković je svesno odbio da se priključi krstašima, procenjujući da su pohod iz 1443. i sklopljeni ugovor o miru predstavljali maksimalan uspeh.

Kriv za poraz na Varni

U drugoj polovini septembra 1444. kralj Vladislav je pošao u rat prešavši preko Dunava kod Oršave i nastavio kroz Bugarsku prema Varni. Iz Azije, preko Jedrena, ka Varni je žurio Murat II, pa je u novembru ubedljivo porazio krstaše.

U borbi su poginuli mladi kralj Vladislav III i kardinal Julijan Ćezarini. Prema nekim savremenim izvorima, Janoš je posredno kriv za Vladislavljevu smrt, jer ga je podsticao da mladalački nesmotreno dokazuje svoje junaštvo. Naime, kralj je s malom grupom ljudi jurnuo među janičare gde je pao s konja, a potom je i ubijen.

Grof Drakul

Janoš se posle Vladislavljeve smrti povukao prema Vlaškoj, ali ga je tom prilikom uhvatio vlaški vojvoda Drakul i zatvorio u tamnicu. Janoš se ubrzo oslobodio posredovanjem ugarskih staleža i energično počeo da priprema odgovor za poraz na Varni.

Mehmed II

Despot Đurađ Branković nije učestvovao u ovoj bici, jer se Segedinskim mirom obavezao na vernost. Posle pobede na Varni, Murat II povukao se u Anadoliju predavši presto sinu Mehmedu, kasnije nazvanom Mehmed Osvajač.

Sabor vladara i crkvenih poglavara se desio prvo u februaru 1445. godine u Stonom Beogradu, a potom krajem aprila u Pešti. Tom prilikom je trebalo da se reši pitanje naslednika prestola, ali i da se preduzmu mere za odbranu protiv Turaka. Stvorena je privremena uprava od pet kapetana, među kojima je bio i Hunjadi kao kapetan Erdelja i četiri okruga.

Tokom 1445. godine Hunjadi je nastavio da juri Turke sve do Nikopolja, potisnuo vlaškog vojvodu Drakula i na njegovo mesto postavio pretendenta Dana. U međuvremenu, usled snažnih unutrašnjih previranja, privremena uprava je dala namesništvo Hunjadiju i juna 1446. godine, u ime Ladislava V Posmrčeta, proglasila ga za gubernatora Ugarske.

Hunjadi je, dobivši titulu namesnika krenuo protiv nemačkog kralja Fridriha III, koji nije želeo da pusti Ladislava V. Posle pustošenja Štajerske, Kranjske i Koruške i pretnjama Beču, Hunjadija su problemi sa drugih strana naterali da sklopi primirje sa Fridrihom na dve godine.

Boj na Kosovu, drugi put

Drugi kosovski boj

Nije bilo lako Hunjadiju posle poraza kod Varne, jer su ga mnogi krivili za poraz, kao i za kraljevu smrt. Posle povratka u Ugarsku postao je namesnik zemlje i odlučuje da se žestoko obračuna sa Turcima. Već sledeće, 1445, godine pokušao je da osvoji Nikopoljsku tvrđavu. Od pape Nikole V je 1448. godine dobio zlatni lanac i titulu kneza, i odmah je krenuo u rat sa Turcima. U leto 1448. godine bio je na čelu male vojske sastavljene od Mađara, Čeha, Poljaka i Vlaha i krenuo je preko Srbije na Turke, ne marivši na zabrane despota Đurđa da ne prelazi preko srpskih poseda.

Jankova klisura

Tada je Janko prošao kroz klisuru koja se od tog vremena nosi ime Jankova klisura, a nalazi se između Kopaonika i Jastrepca, spustio se u dolinu Toplice, pa odatle na Sitnicu, kod Prištine. Sudbina ponekad zna da se poigra, pa se tako Janko našao na Kosovu polju gde se, gle čuda, sudario sa mnogo jačom turskom vojskom koju je, gle čuda opet, vodio sultan Murat. Ovog puta Murat II, suprug naše Mare Branković o kojoj ću pisati nekom sledećom prilikom.

Skenderbeg

Druga kosovska bitka trajala je tri dana. Završila se pogubno po hrišćansku stranu, kao ona kod Varne. Naime, Hunjadi je izgubio bitku, jer ga je izdao Dan II, prestolonaslednik Vlaške. Krivac za gubitak je i Đurađ Branković, koji je presreo Hunjadijeve saveznike, koje je predvodio Skenderbeg i tako ih sprečio da se sastanu. Od tad postoji izreka “Kasno Janko na Kosovo stiže“. Podeća na onu čuvenu “Kasno Marko na Kosovo stiže” koja u originalu zvuči “Kasno Marko na Kosovo dođe“.

Smederevska tvrđava

Drugog dana bitke Turci su napali hrišćane s leđa, a vlaške trupe prešle su na tursku stranu. Trećeg dana Hunjadi je napustio bojište, ostavljajući za sobom zaštitnicu od bojnih kola koja su do poslednjeg branili Česi i Nemci. Postoji ona izreka “prošao kao Janko na Kosovu“. Kada se poražen vraćao, Hunjadija je zarobio despot Đurađ Branković, tražeći da mu se nadoknadi šteta koju je Hunjadijeva vojska učinila prolazeći kroz Srbiju. Despot je odbio da Hunjadija preda Turcima. Hunjadi je bio zatvoren u Smederevu sve dok za njega nije plaćen visok otkup. Posle oslobađanja, Hunjadi je izgladio odnose u državi i poveo kaznenu ekspediciju protiv Brankovića, koga je porazio i nametnuo mu teške mirovne uslove. Pošto se odnos ova dva velikaša može smatrati nešto između ljubavi i mržnje, samo u političkom smislu, Hunjadi i despot Đurađ ponovo će biti na istoj strani tokom  herojske odbrane Beograda, 1456. godine.

Smicalice na dvoru

Hunjadi je 1450. otišao u tadašnju prestonicu Mađarske, Bratislavu da bi ugovorio puštanje Ladislava V Posmrčeta sa Fridrihom III, ali bez uspeha. Hunjadijevi politički neprijatelji su ga optužili da hoće da preuzme vlast i pravili mu mnoge smicalice. Da bi uneo malo mira u svoj život i dokazao da je sve ovo radio za dobro Mađarske, odrekao se vlasti i naslova regenta. Po povratku u Mađarsku 1453. godine, oslobođeni kralj Ladislav imenovao je Hunjadija grofom Besterce i generalnim kapetanom kraljevstva Mađarske.

Mehmed II Osvajač

Posle pada Konstantinopolja, 1453. godine, Mehmed II je ponovo krenuo na Balkan. Prva bitka se odigrala kod Kruševca 1454. godine, gde je Hunjadi do nogu potukao Feriz bega.

Beograd ga vinuo u zvezde, Zemun ga predao anđelima

Zato je sultan Mehmed spremio veliku vojsku, pojačanu ratnom flotom. Prvi cilj Turaka je bio Beograd. Hunjadi je odmah krenuo za Beograd, pripremajući se za odbranu grada. Vojsku je spremio o svom trošku, komandu je ostavio svom šuraku Mihalju Silađiju i starijem sinu Laslu Hunjadiju, a sam Hunjadi je u međuvremenu pripremio flotu od 200 brodova. Hrišćani sa svih strana, predvođeni slavnim propovednikom Jovanom Kapistranom, mnogi i nenaoružani, skupili su se da bi zajedničkim snagama odbili Turke. O ovoj bici pročitajte ovde. Ovom pobedom, Janoš Hunjadi je obezbedio mir na jugoistočnim granicama Ugarske u narednih 70 godina.

Mesto gde je Hunjadi porazio tursku flotu jula 1456.

Tri nedelje posle pobede, u okolini Beograda, pa tako i u kampu Hunjadijeve vojske, izbila je kuga kao posledica velikog broja nepokopanih leševa. I sam boleo od kuge, Janoš Hunjadi je umro 11. avgusta 1456. godine u Zemunu, a nedugo za njim i njegov saborac Jovan Kapistran. Kasnije su Hunjadijevi ostaci premešteni u katedralu u Stolnom Beogradu, pored ostataka njegovog starijeg brata. Iako je ostao nepismen do kraja života, njegove diplomatske, taktičke i vojne sposobnosti su mu omogućile da dobro vlada zemljom. Posle njegove smrti papa Kalist III je izjavio “Jedna od svetlosti hrišćanstva se ugasila“.

Zbog svoje izuzetne politike, privrženosti hrišćanstvu, a prvenstvo zbog vojnih uspeha Hunjadi je postao čuven u celom mađarskom kraljevstvu kao zaštitnik, pa je herojski svojatan po Balkanu. U Rumuniji je Hunjadi uticao na ustoličenje Stefana III i Vlada III i odigrao je veliku ulogu i u rumunskoj istoriji. Janoš Hunjadi je narodni heroj i u Mađarskoj, Rumuniji i u Srbiji.

 

 

Inspiracija – uriasii.wordpress.com, politikin-zabavnik.co.rs

Fotografije: Wikipedia, forum.krstarica.com, magistra-historia.sk, orszagalbum.hu, alfahir.hu, cultura.hu, 24.hu, mapio.net, sandzakpress.net, panoramio.com, maghiaromania.wordpress.com, ezustpallos.hu, srpskiglas.com.au

Ostavite komentar

%d bloggers like this: