Heroj zauvek: Vojvoda Putnik i dalje živi u sećanju svog naroda

“Tek sad shvatam koliko je neobičan i uman bio taj starac, bledog lica, uokvirenog prosedom gustom bradom podrezanom u šiljak, koji je svoju bolesničku postelju pretvorio u biro u kome je neumorno radio dan i noć”.

Dr Arčibald Rajs, 1915. godine

Veliki vojvoda Radomir Putnik rođen je januara 1847. u Kragujevcu, od oca učitelja Dimitrija rodom iz Bele Crkve. Poreklo mu je dalje dosezalo do Kosmeta, odakle je krajem 18. veka došao Radomirov deda Arsenije. Dimitrije se iz Banata preselio u Kragujevac, gde je bio poznat kao najbolji učitelj u osnovnoj školi. Radomirova majka Marija i takođe je poticala iz Bele Crkve. Radomir je bio vezan za majku i izdržavao ju je do kraja života. Ona je na njega imala jači uticaj nego otac Dimitrije. Putnik je imao dva brata i dve sestre.

Kad putnik postane Putnik

U svom rodnom mestu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Prezime Putnik njegova porodica je dobila u vreme kada su se njihovi preci, tačnije deda Arsenije, doselili sa Kosova u Belu Crkvu. Tada su njegovog dedu, koji je u to vreme imao oko sedam godina, upitali kako se zove, odgovorio je da je on “putnik u nepoznatom pravcu”. I tako je Arsenije ostao Putnik.

Bio je dobar đak koji je voleo je da se u društvu nametne kao prvi i da se njegova reč sluša. Tu osobinu je zadržao ceo život. Izbegavao je veliko društvo, i bio je vrlo skroman. Nikad se nije hvalio svojim uspesima.

Iako je imao trojku iz nemačkog odlično je govorio ovaj jezik. Povremeno je svirao gitaru i pevao, uglavnom na molbe svojih roditelja.

Putnikovi potomci

Putnikova najmlađa ćerka Radojka bila je udata 1918. za lekara Aleksandra Radosavljevića.

Unuk Radomira Putnika bio je Milutin Ivković, lekar i poznati fudbaler beogradskih klubova SK Jugoslavija i BASK, reprezentativac, učesnik 9. i 11. Olimpijskih igara, zatočen 1943. na Banjici zbog saradnje sa partizanima i streljan u Jajincima.

Praunuk vojvode Radomira Putnika, Zoran Ivković, živi u Nemačkoj i svake godine posećuje Srbiju. Darovao je određeni broj predmeta i uložio trud da se zaostavština njegovog slavnog pretka preda 2009. godine Vojnom muzeju u Beogradu. Kao dobrotvor pomaže prilozima za srpsku crkvu, dečje bolnice i na druge načine.

Ljubav prema vojsci

Posle završene pete godine gimnazije 1861. Putnik je upisao Vojnu akademiju u Beogradu, odsek Artiljerijska oficirska škola. Akademiju je uspešno završio 1866, kao osmi u klasi. Još kao pitomac Artiljerijske škole, zbog svog karaktera skrenuo je pažnju svojih pretpostavljenih. Bio je strog prema mlađim pitomcima, ali i veoma pažljiv i ozbiljan. Naročito se isticao u vojničkoj  taktikci, strategiji, geografiji, poznavanju oružja i artiljeriji. Bio je odličan crtač, a voleo je jahanje i gimnastiku.

U prvi oficirski čin artiljerijskog potporučnika unapređen je novembra 1866. godine kada je postavljen za komandira voda Četvrte poljske baterije. Tu dužnost nije preuzeo, jer je bio talentovan crtač. Zbog toga je zadržan u Topografskom odeljenju Ministarstva vojnog. U Ministarstvu vojnom je radio do januara 1867. kada je prebačen u operativnu jedinicu, gde je postavljen za komandira voda. Komandant baterije je postao dve godine kasnije, oktobra 1868. kada je premešten u Čačak. Na to mesto ga je postavio tadašnji potpukovnik Jovan Belimarković. U aprilu 1869. je postavljen na mesto komandanta Četvrte brdske baterije. Krajem juna 1871. unapređen je u čin poručnika. Ađutant Rudničke brigade je postao aprila 1876, kada je dobio i čin kapetana druge klase. Na tom položaju je ostao do kraja jula iste godine kada je postavljen za komandanta brigade.

“Vatreno krštenje” kod Kalipolja

Putnikov ratni put je počeo porazom kod Kalipolja i uz velike gubitke te iste 1876. godine. Ipak, taj poraz je bila operativno-taktička lekcija koju nikad nije zaboravio. Šta se, zapravo, desilo? “Vatreno krštenje” na mestu zapovednika brigade Putnik je imao u bici kod Kalipolja u prvom Srpsko-turskom ratu koji se vodio od 1876. do 1877. Srpska vojska je u toj bici pretrpela težak poraz, najviše zbog loše organizacije i pogrešne taktike generala Františeka Zaha. Putnikova brigada, koja je bila deo Ibarske vojske, pokušala je da zauzme istureno utvrđenje Ogorijevac, ali bez uspeha. Napad se sveo na artiljeriski dvoboj između srpske i turske vojske, u kom je Putnikova opsadna artiljerija odigrala značajnu ulogu. Turci su uzvratili udarom na levo krilo Ibarske vojske, koje je pod pritiskom moralo da napusti položaje oko Suvog rta i Borovca. Posle dva dana, turski zapovednik Mehmed Ali paša je sa 15 bataljona napao levo krilo i centar Ibarske vojske na Dolovima i Smiljevačkom polju. Srpskim trupama koje su se povlačile pred naletom turske vojske odstupnicu je činila Putnikova artiljerijska jedinica, koja je granatirala Turke koji su napredovali, sve dok i sama nije došla pod udare turske pešadije, posle čega se povukla ka selu Kušići.

Sledeća bitka u kojoj je Putnik učestvovao je bila bitka kod sela Adrovca. U boju kod Adrevca, Rudnička brigada je izgubila 696 vojnika, a Radomir Putnik se pokazao kao hrabar i sposoban komandant. Evo i kako. Naime, Turci su otpočeli napad artiljerijskim udarima. Posle je turska pešadija je krenula u frontalni napad duž celog fronta. Turci su pojačali pritisak na desno krilo, sa namerom da srpsku vojsku nateraju na povlačenje ka Velikoj Moravi. Kada su bataljoni koji su se nalazili u prvim borbenim redovima počeli da se povlače, Putnik je poslao Drugi i Treći bataljon Rudničke brigade, a posle i Prvi bataljon prve klase. General Mihail Černjajev je pratio bitku, ali nije imao rezerve koje je mogao da pošalje u pomoć. Kada se činilo da će srpska vojska biti saterana ka Moravi, Putnik je u borbu uveo jedan bataljon Rudničke brigade Druge klase kojim je lično komandovao. Radomir Putnik se pojavio na čelu bataljona sa isukanom sabljom i time je podigao moral vojnika. Ohrabrena srpska vojska je krenula u kontranapad iodbila je neprijatelja do Peskovitog laza i Saramanske kose. Tek kad je Ejub pašin korpus frontalnim napadom zauzeo Prćilovičke visove, ugrozivši tako pozadinu i bok srpskih jedinica kod Gornjih Adrovaca, Rudnička brigada je bila prisiljena na povlačenje, zajedno sa ostalim jedinicama. Turci su posle bitke kod Adrovca nastupilo je desetodnevno primirje, koje su obe strane iskoristile za pripremu za nastavak borbi.

Bitka na Krevetu je završena bez pobednika i svrstava se među najkrvavije bitke ovog rata. U toj bici Srbi su izgubili oko 2.500, a Turci 1.200 ljudi. Putnik se u ovoj bici pokazao kao hladnokrvan predvodnik, a napade svoje jedinice vodio je veoma revnosno. Posle bitke na Krevetu, nastupilo je primirje. General Černjajev je 28. septembra naredio napad na tursku vojsku na levoj obali Morave. Prve u napad su prešle trupe pod komandom ruskog pukovnika Meženjinova u Čijem sklopu su bile i Putnikova brigade. Srpska vojska je uporno jurišala na turske položaje uspevši sa potisne Turke, iako su se Turci hrabro branili i odbijali sve srpske napade. Posle ubacivanja poslednjih rezervi i neuspešnog napada, desetkovane jedinice Krevetske kolone su se povukle na početne položaje.

Uvek uz svoje vojnike

Putnik je tokom svoje duge vojničke karijere pokazao da je spreman da zarad svojih vojnika uđe u sukob sa oficirima višeg čina, i takav je ostao do kraja. Evo jednog primera. Kada su 20. oktobra počeli novi okršaji, general Černjajev se sa svojim štabom popeo na visinu gde su se rame uz rame borili Rusko-srpska i Rudnička brigada, kojom je komandovao Putnik. Tokom noći, Putnikova brigada je uz veliki napor donela sledovanje hleba za vojsku. Čim je ugledao hranu, pomoćnik načelnika štaba generala Černjajeva, potpukovnik Monteverde je naredio da se hleb prosledi Rusko-srpskoj brigadi. Putnik se pobunio rekavši da njegovi vojnici nisu ništa jeli ceo dan, kao i da je brigada pod njegovom komandom donela hranu na položaj. Monteverde se uvredio, jer je navikao da ga mlađi po činu poštuju. Tada je svašta rekao kapetanu Putniku, zahtevajući od Černjajeva da ga smesti u zatvor, što je on i uradio. Pošto je načelnik saniteta Moravsko-timočke vojske Vladan Đorđević Černjajevu skrenuo pažnju na Putnikove vojničke kvalitete i činjenicu da je mladi kapetan razložno stao u zaštitu svojih vojnika koji su zaslužili obrok, general Černjajev je pustio Putnika iz zatvora i ukorio potpukovnika Monteverdea.

Iako se Putnikova brigada hrabro borila u bici kod Đunisa, to nije imalo neki uticaj na razvoj celokupne operacije. I sam Putnik je uvideo da je poraz neizbežan, jer je srpska vojska bila taktički, tehnički i brojčano znatno ispod turskih jedinica.

Niz poraza u bitkama na Adrovcu, Šiljegovcu, Krevetu i Đunisu, je doveo do poraza Srbije u prvom ratu sa Turskom. Već tada se Radomir Putnik pokazao kao sposoban i hrabar oficir i odličan komandant sa velikom stvaralačkom inicijativom. Zbog svojih vojničkih zasluga u ovom sukobu, Putnik je septembra 1876. unapređen u čin kapetana prve klase, a već decembra iste godine i u čin majora.

Drugi srpsko turski rat

A onda je nastupio Drugi tursko-srpski rat. Operacije srpske vojske počele su sredinom decembra 1876. i Moravski korpus je prešao granicu i počeo nastupanje prema Nišu. U međuvremenu su zauzeti Prokuplje, Kuršumlija, Čečina i Leskovac, čime su se stvorili uslovi za napad na Niš. Ali, Vrhovna komanda je želela da prvo zauzme Belu Palanku i Pirot, ne bi li presekla komunikacija između Turaka u Nišu i Sofiji. Ovaj zadatak je bio poveren Šumadijskom i Timočkom korpusu pod komandom generala Jovana Belimarkovića. Rudnička brigada prve klase, kojom je komandovao major Radomir Putnik, nalazila se u sastavu Šumadijskog korpusa.

Jedinice Šumadijskog korpusa su stigle na granicu i ofanziva Šumadijskog i Timočkog korpusa je počela napadom na Belu Palanku koju je branilo oko 2.000 turskih pešaka, 40 konjanika i baterija topova. Posle kraćih borbi, turska vojska je bila primorana da se povuče.

Pirot su oslobodile trupe Šumadijskog i Timočkog korpusa krajem decembra 1876, gde su vojnici dočekani pozdravima i veseljem. Radost je dostigla vrhunac kada su vojnici Putnikove brigade složili puške u kupe i zaigrali kolo. U borbama za Pirot zarobljeno je oko 200 turskih vojnika i oficira, kao i 28 topova i 1.500 pušaka. Gubici na srpskoj strani su bili 110 poginulih i 580 ranjenih.

Posle oslobođenja Pirota, Vrhovna komanda je izdala naređenje da se Šumadijski korpus uputi prema Nišu, i da u saradnji sa Moravskim korpusom, napadne i oslobodi grad. General Belimarković je početkom januara 1877. uputio Rudničku brigadu sa Putnikom na čelu na Vuči Del da u saradnji sa tri bataljona Požarevačke brigade zauzmu i osiguraju taj strateški bitan položaj. Turci su napali požarevačke bataljone, koji su uz pomoć Putnikove brigade, prvo odbili, a zatim organizovali napad.

Oslobođenje Niša i prvi orden

Počeo je opšti napad na Niš i već prvog dana su ostvareni značajni rezultati. Šumadijski korpus je zauzeo Markovo kale, Ćurlinske visove i Veliku kamaru, dok je Moravski korpus artiljerijskom paljbom obasipao utvrđenja na Viniku. Međutim, Turci su pružali žestok otpor, naročito posada koja je branila Goricu. Čim je počela borba na Gorici, komandant Druge šumadijske divizije je naredio da Drugi artiljerijski puk tuče turske položaje na Maloj kamari. Putnik je naredio pešadijski napad. Uprkos jakom bombarodovanju, Turci su držali položaje, i čak u nekoliko navrata su pokušavali da uzvrate kontraudarima. Međutim, Rudnička brigada je savladala Turke kod Male kamare.

Posle zauzimanja Gorice i Male kamare, pukovnik Lešjanin je poslao zahtev turskoj vojsci da se preda. Turska vojska je 10. januara 1877. predala Niš. Za osloboljenje grada Niša, Putnik je nagrađen ruskim ordenom Svetog Stanislava sa mačevima drugog reda.

Dalji tok operacija usmerio je Šumadijski korpus dolinom reke Morave u pravcu Vranja, odakle je preko Gnjilana trebalo da se uputi prema Prištini. Tu je komandovao Nićifor Jovanović. Grdelica je oslobođena. Turci su imali 350 poginulih, a Srbi 298.

Oslobođenje Vranja

General Belimarković je odredio 20. januar kao datum za početak napada na Vranje. Rudnička brigada je imala zadatak da ako Turci napuste svoje položaje ispred Vranja, krenu u poteru za njima. Zbog guste magle, napad je kasnio nekoliko sati. Posle kraće borbe sa turskim jedinicama koje su štitile odstupnicu, prethodnica Rudničke brigade je ušla u Vranje. Putnikova jedinica je bila premorena i nije imala snage da nastavi progon turskih jedinica. Tek pošto je od komandanta korpusa dobio pojačanje Putnik je nastavio je gonjenje Turaka u pravcu Bujanovca. Do većih borbi je došlo samo na mostu kod Bujanovca, posle čega su turske snage naterane u bekstvo.

Posle osloboljenja Vranja, srpska vojska je nastavila nastupanje u pravcu Gnjilana. Prethodnicu srpskih snaga koje su pristigle u Gnjilane činile su dva bataljona Rudničke brigade pod Putnikovom komandom, koje nisu naišle na otpor prilikom ulaska u grad. Tada su dobili naređenje o prestanku borbi.

Menjao vojsku, pisao, posetio Rusiju, oženio se i postao profesor

Kralj Milan je posle Srpsko-turskih ratova sproveo reforme u vojsci, gde se najviše isticalo ukidanje narodne vojske. Nova organizacija je predviđala osavljanje samo stalnog kadra, koji je bio podeljen u tri poziva. Radomir Putnik je aktivno učestvovao u reformama vojske. U jesen 1878. Putnik je postavljen na mesto komandanta Vranjske okružne vojske, ali je na tom mestu ostao samo nekoliko meseci. 

Vojska je 1879. godine pokrenula časopis “Ratnik”, koji je objavljivao članke sa temom ratne veštine, strategije, taktike, vojne istorije i Putnik je u njemu bio povremeni saradnik.  Te godine je poslat je na šest meseci u Rusiju ne bi li se upoznao sa naoružanjem u ruskoj vojsci. Kad se vratio iz Rusije, oženio se Ljubicom Bojović, ćerkom generalštabnog potpukovnika Todora Bojovića, sa kojom je imao sedmoro dece, a zatim je položio prijemni ispit za generalštabnu struku. Godine 1880. formirana je Viša škola Vojne akademije, u kojoj je Putnik jedno vreme predavao taktiku i generalštabnu službu.

Posle povratka sa obuke u Rusiji, postavljen je u službu u Artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog. Početkom 1880. prebačen je na mesto načelnika štaba Dunavske divizije stajaće vojske. Na toj poziciji nije dugo ostao, već je posle godinu dana postavljen na mesto komandanta Topličke okružne vojske, koja je tek trebalo da bude formirana. Putnik je smatrao da je to degradacija njegovog položaja i napisao je žalbu gde se usprotivio ranom prebacivanju na novu dužnost. Zbog korišćenja “prejakih reči“, ova žalba mu je donela kaznu od 15 dana zatvora.

Putnik je počeo da se priprema za ispit, koji bi mu omogućio prelazak u generalštabnu struku. Dve godine je spremao ispit i položio ga. U oktobru 1883. je postavljen za načelnika štaba Dunavske divizije, čije se sedište nalazilo u Beogradu. Na tom položaju je sledeće godine unapređen u čin artiljerijskog potpukovnika, a posle unapređenja prebačen je u generalštabnu struku. Uz redovnr aktivnosti, 1883. je objavio studiju “Artiljerija u gradskoj vojni“.

Srpsko-bugarski rat

Putnikova Dunavska divizija je na početku Srpsko-bugarskog rata učestvovala u napredovanju srpske vojske prema Sofiji. Brzo je napredovala prema Caribrodu i Dragomanskom tesnacu, gde je stigla do sredine novembra 1885. U nastavku operacije, glavnina Moravske divizije napredovala je preko planine Ruj ka Trnu. Divizija nije naišla na otpor, ali je njeno napredovanje zaustavljeno po naređenju Vrhovne komande. Dunavska divizija je od samog početka učestvovala u bici kod Slivnice. Položaj divizije nije bio zabrinjavajući, ali je komandant divizije strahovao od napada Bugara. Putnik je dozvolio je da se drugi mešaju u njegov posao i da odvode bataljon po bataljon vojske iz rezervi. Zbog toga je snaga divizije bila znato smanjena, što je dovelo da oko 700 ljudi bude izbačeno iz stroja tokom borbi.

Onda je postavljen novi komandant Dunavske divizije kome je skrenuta pažnja da pokriva levi bok Nišavske vojske. U toku dana je preneta dezinformacija da Bugari gomilaju snage na levom boku Nišavske vojske, zbog čega je kralj Milan, bez prethodnog proveravanja te informacije, naredio povlačenje prema levom boku Dunavske divizije. Ta informacija je bila potpuno netačna, jer je bugarski ratni savet prethodne noći razmatrao povlačenje sa Slivnice na nove položaje bliže Sofiji.

Trećeg dana bitke su vođene najžešće borbe, i položaje Dunavske divizije je napalo 12 bugarskih bataljona pod komandom oficira Bendereva. Dunavska divizija, iako u nepovoljnom položaju i brojčano nadjačana, je odolevala napadima. A onda je bila primorana da se povuče. Bugarske trupe su posle toga počele da potiskuju srpsku vojsku, i pred kraj novembra 1885, Dunavska divizija je potisnuta iz Caribroda. Bugari su pred kraj novembra iz Pirota odbacili delove Dunavske divizije. Bugarske trupe su napredovanjem prema Pirotu ostavili nezaštićene bokove, što je Dunavska divizija uz pomoć Šudijske divizije, iskoristila i naterala Bugare na povlačenje. Poslednja aktivnost Putnikove Dunavske divizije u ovom ratu je bilo povlačenje na položaj Belava, gde je dočekala primirje.

Proučavanje neprijatelja

Posle poraza u srpsko-bugarskom ratuje, srpska vojska je dobila lekcije i izvršena je reorganizacija do tad zanemarene obaveštajne službe. Taj zadatak je poveren potpukovniku Radomiru Putniku, koji je postavljen na poziciju načelnika Spoljašnjeg odseka Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba. Rad obaveštajnog odseka Putnik je usmerio na skupljanje podataka o potencijalnim neprijateljima i saveznicima Kraljevine Srbije, mada je fokus bio stavljen na proučavanje neprijatelja. Težio je da operativni podaci služe kao smernica Generalštabu, a ne za upotrebu u političkim obračunima.

Na toj poziciji Putnik nije ostao dugo, oko dve godine, i na poziciju načelnika Operativnog odeljenja Glavnog generalštaba postavljen je u aprilu 1888. Ova funkcija je bila mnogo odgovornija i Putnik je mogao mnogo više da utiče na rešavanje problema organizacije vojske. Dok je bio na toj funkciji, unapređen je u generalštabnog pukovnika u januaru 1889. godine. On je tokom 1890. godine osim postojećih, vršio funkcije i pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i profesora na višoj Vojnoj akademiji, na kojoj je predavao taktiku i generalštabnu službu. Iste godine, država je o svom trošku objavila njegovo delo “Đeneralštabna služba u mirno doba“, koje je bilo obimno delo, sa 641 stranom.

Posle abdikacije kralja Milana u korist svog sina Aleksandra i donošenja novog ustava, demokratske struje su zahvatile sve segmente srpskog društva, pa i vojsku. Putnik je bio lojalan kruni, ali nikad nije umeo da se ulaguje kraljevima. Bilo je onih oficira kojima je to bio glavni adut u napredovanju, a takve Putnik nije mogao da podnese. Takvo Putnikovo držanje su oba kralja smatrali za antidinastičko, jer su navikli da se pred njima oficiri postave snishodljivo. Iako za delovanje protiv krune nisu imali dokaza, Putnik je 1893. smenjen je sa mesta pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba i postavljen na čelo ispitne komisije za čin majora. Pored ovog siguranog znaka nemilosti i nepoverenja, tom prilikom je Putnik odlikovan Takovskim krstom trećeg stepena.

Na čelu ispitne komisije je ostao četiri meseca, posle čega je postavljen na mesto komandata Šumadijske divizijske oblasti, što se smatralo unapređenjem. Međutim, kada je kralj početkom avgusta 1893. krenuo u obilazak Srbije, i stigao u deo pod Šumadijskom divizijom, bio je veoma ljut što ga nije dočekao Putnik. Pošto se najzad susreo sa kraljem, on ga je dočekao veoma besno zbog navodnog nepoštovanja, iako je on tada bio na odsustvu. Za to odsustvo je znao i ministar vojni, ali nije bio spreman da stane njegovu zaštitu. Izgledalo je kao da je kralj baš tad namerno došao u obilazak Šumadijske divizije i da je sve to bio razlog za smenu Putnika.

U aprilu 1894. je vraćen na mesto ispitivača za majorski čin, gde se pokazao kao strog, ali pravičan predsednik ispitne komisije. To je pokazao i u slučaju kada je na polaganje majorskog ispita došao kapetan Mihailo Radulović, koji je bio štićenik bivšeg kralja Milana. Putnik je toga bio svestan, i uprkos tome ga je oborio, jer nije imao potrebno znanje. Posle toga je smenjen sa mesta predsednika ispitne komisije i postavljanja na poziciju zamenika predsednika Vojnog kasacionog suda, funkcije koja nije imala mnogo veze sa vojskom. Putnik je neko vreme ostao na toj poziciji i nadao se da će nepravda biti ispravljena. Ubrzo je izgubio strpljenje, i sam zatražio odlazak u penziju. Predlog za penzionisanje potpisao je ministar vojni general Dragutin Franasović 1896.

U penziji pisao knjige

Bivši kralj Milan je ispričao svoju verziju priče zašto je Radomir Putnik penzionisan, koja nije bila uverljiva. Po toj verziji, penzionisan je zbog neosnovane sumnje da je učestvovao u takozvanoj Čebinčevoj zaveri, koja je navodno pripremana protiv kralja Aleksandra. U aprilu 1894. Mihailo Čebinac je uhapšen na železničkoj stanici u Beogradu, kada je pokušao da pređe u Austrougarsku, i u torbi koju je nosio je nađeno pismo za Petra Karađorđevića i sveska u kojoj su bili uneti svi Čebinčevi sastanci i razgovori. U toj svesci se nalazilo i Putnikovo ime, što je ukazalo da je on član zavereničke grupe koja je dejstvovala protiv krune.

Posle penzionisanja, Putnik se bavio završavanjem i pripremom za štampu drugog dela knjige “Službe đeneralštaba“, jer je verovao da će time doprineti razvoju svoje zemlje, a istovremeno će mu to pružiti neophodna sredstva za izdržavanje porodice. Pored toga, honorarno je pripremao kapetane za polganje majorskog ispita. Režim to nije sputavao, i čak je sam kralj Milan, kad se uverio da tu nema nikakvih zakulisnih radnji, govorio da niko kao Putnik neće tako dobro pripremiti oficire za napredak u službi. Iz štampe je 1899. izašao drugi deo njegovog dela “Služba đeneralštaba u ratno doba“, koje je službeno preporučeno oficirima.

Putnik se sve vreme nadao da će biti vraćen u vojnu službu i ta nada ga nije napuštala sve do neuspelog atentata na kralja Milana. Posle toga, režim je proglasio vanredno stanje, zbog čega je odlučio da prekine spremanje oficira za majorski čin i sa celom porodicom je otputovao u Rijeku. Tamo je ostao sve dok u Srbiji nije ukinuto vanredno stanje.

Vladavina kralja Aleksandra je završena vojnim pučem 1903. koji je organizovao Dragutin Dimitrijević Apis, kada su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga. Putnik nije imao nikakve veze sa zaverenicima i atentatom. Tri dana posle dolaska kralja Petra I Karađorđevića reaktiviran je u vojnoj službi u činu generala. Sledećeg dana je postavljen na mesto načelnika Glavnog generalštaba i na tom mestu je ostao 12 i po godina.

Prvi Balkanski rat

Radomir Putnik se zalagao za stvaranje saveza balkanskih hrišćanskih država, koji bi bio okrenut protiv Turske. On je bio glavni predstavnik Srbije u pregovorima o tom savezu. Njegova pretpostavka je bila da će se turske snage nalaziti na položajima oko Ovčepolja bila je pogrešna a ni tri armije nisu mogle da se skupe da konačno potisnu Turke sa Balkana. Uprkos tome, vojni stručnjaci smatraju da je Putnik u osnovi dobro procenio situaciju, i da je od Prve armije, koja se kretala moravsko-vardarskim pravcem, napravio veoma jaku i disciplinovanu vojsku koja bi mogla da porazi tursku Vardarsku armiju, bez obzira na njen položaj. Sve ovo je dokazano bitkom kod Kumanova u kojoj je pobedu odnela srpska vojska.

Konačan poraz Vardarskoj armiji Putnik je naneo u Bitoljskoj bici, gde je taktički glavninu snaga poslao preko Velesa, a sporedne snage preko Kičeva prema Resnu, i time potpuno iznenadio tursku komandu.

Srpska Vrhovna komanda je želela da ima sve tri armije da bi mogla da ih istovremeno ubacuje u borbu. Druga armija je imala za zadatak da napreduje prema Kratovu. Na izvršenje zadatka je krenula i prethodnica te armije koja je stupila u kontakt sa izviđačima iz Prve armije. Na osnovu nepotpunih podataka koje su mu prenete, komandant Druge armije, Stepa Stepanović je doneo odluku da nije bilo potrebno sadejstvo te dve armije. To se kosilo sa planom Vrhovne komande, koja je želela da odlučujuću bitku vode sve tri armije istovremeno. Odlukom komandanta Druge armije, Prva armija je bila lišena pomoći Druge i Treće armije za vreme glavne bitke. Za to vreme Ibarska vojska je napredovala u pravcu Novog Pazara, koji je i oslobođen pred kraj oktobra.

Turska vojska je dobila naređenje da napadne po celoj dužini fronta, što je značilo da su vojske krenule u direktan okršaj. Turke je dočekala odlučna srpska vojska, koja je uz jaku podršku artiljerije počela da potiskuje Turke na obe strane. Turci nisu čekali otvoreni juriš centralnog dela fronta, već su u neredu odstupili prema Pčinji. Umorna srpska vojska nije ni pokušala da goni tursku Vardarsku armiju, koja se povukla, ostavljajući iza sebe oružje, municiju i zalihe.

Druga armija, koja nije ni učestvovala u Kumanovjskoj bici je pokušala da zauzme Crni vrh, da bi tako ugrozila odstupnicu turske armije. Ibarska vojska je poslen oslobođenja Novog Pazara, uputila jedan odred u Kosovsku Mitrovicu, dok je drugi odred oslobodio Novu Varoš, Prijepolje, Priboj i Pljevlju, čime je završeno oslobođenje Starog vlaha i Raške.

Posle bitke je utvrđeno da ni krilne armije, kao ni sama Vrhovna komanda nisu imali uticaj na tok Kumanovske bitke. Oslobođenjem Skoplja i Ovčeg Polja Kumanovska bitka je dobila smisao. U Skoplju je Radomir Putnik unapređen u čin vojvode.

Prva armija je krenula iz pravca Velesa ka Prilepu. Turci imali povoljnije odbrambene položaje. Bitka se vodila na frontu između sela Drenovaca i Pletvara. Istovremeno, na zapadni bok turskih snaga koje su branile Prisadski prevoj je izvršen jak udar delovima Moravske divizije. Srpske snage uspele su da ugroze odstupnicu turskih jedinica koje su branile Prisad. Turski komandant, Zeki-paša se ovoga i plašio, pa je naredio napad kojim bi se povratili izgubljeni položaji u rejonu Krsteca.

U međuvremenu, naređen je opšti napad na branioce Prisadskog prevoja, i komanda je poverena generalu Pavlu Jurišiću Šturmu. Vojska je pod Šturmovom komandom ovladala Prisadskom karaulom. Istovremeno, srpsko desno krilo je napadalo turske položaje na Mukosu, dok je Drinska armija obišla turski levi bok i ugrozila odstupnicu turskih snaga. Turci su se povukli, a srpska armija je ušla u Prilep. Moravska armija je u isto vreme oslobodila Kičevo i imala je povoljan položaj da odseče odstupnicu turskoj Vardarskoj armiji prema Ohridu. Zeki-paša se utvrdio na položajima oko Bitolja.

Borbe su počele. Tek posle jake artiljerijske vatre sa turskih položaja, srpska vojska je počela da napušta Prilep i da se priprema za borbu. U tom trenutku, turska artiljerija je izvršila iznenadno bombardovanje srpskih jedinica koje su pretrpele velike gubitke. Tada je nekoliko prisebnih oficira naredilo napad. General Jurišić je prihvatio inicijativu trupa i odlučio da bez pregrupisavanja snaga napadne. Turci su požrtvovano branili svoje položaje, sve dok nisu bili pritisnuti sa oba krila. Tada su izvršili povlačenje iz borbe koje je rutinsko izvedeno.

Veliki gubici u bici kod Alinaca

U šestočasovnoj borbi oko Alinaca, srpski gubici su bili 1.548 vojnika, tri puta više od Turaka. Odmah se tražila odgovornost za tu situaciju i posle razmatranja se videlo da jedinice koje je trebalo da izvide položaj nisu izvršile svoj zadatak. Najveću odgovornost za to je snosio komandant konjičke divizije knez Arsen Karađorđević.

Putnik je bio iznenađen kad je video koliki su bili gubici Drinske divizije, koji su nastali najviše zbog neopreznosti. General Živojin Mišić mu je predložio da pokrene krivični postupak protiv komandanta Moravskog konjičkog puka majora Velimira Vemića, na šta mu je Putnik rekao: “Ostavite to, gospodine Mišiću, u ratu se mnogo štošta i gore dešava“.

Turci su u Bitolju stacionirali tri korpusa. Velika pažnja posvećena je izgradnji utvrđenja koja bi se koristila za odbranu. Pošto je primetila prikupljanje turskih snaga u Bitolju, komanda Prve armije je zatražila odlaganje nastupanja prema tom gradu, dok se njihove trupe ne odmore. Na Putnika je vršen pritisak da se rat što pre završi. On je imao obaveštajne podatke da će Grčke snage svoj napad zaustaviti kod Soluna, tako da je ostalo na Prvoj armiji da se pripremi za ofanzivu na Bitolj.

Komanda Prve armije je dala predlog Vrhovnoj komandi da se napad usmeri ka Turskom levom krilu, što je Putnik odbio. Naredio je da se napad pomeri udesno, ali je ostavio dovoljno jedinica na levom boku, u slučaju da se opkoljavanja Turaka sa te strane. Pokreti za zauzimanje položaja su se odvijali po planu, ali komandant Moravske divizije drugog poziva je primetio kretanje turskih trupa na pravcu između Ohrida i Bitolja. Naredio je jednoj koloni svojih snaga da preseče taj pravac. Druga kolona te divizije je na inicijativu svog komandanta produžio svoje nastupanje van naređenih okvira. Ostale divizije su proterale slabije turske snage i zauzele položaje za napad.

Bitoljska bitka je zbog novonastale situacije počela sredinom novembra 1912, ranije nego što je planirano. Turci su više puta pokušali da povrate Oblakovski vis, ali bez uspeha. Na centralnom delu fronta, Moravska i Drinska divizija su pokušale da forsiraju reku Šemnicu, ali bez podrške artiljerije to nisu uspeli. Nakon uspešne artiljerijske pripreme, vojska je prešla Šemnicu, što je uplašilo Turke koji su napustili svoje položaje.

Turska je izvršila jak udar na desnu stranu, a komanda Prve armije toga nije bila svesna i nastavila je sa sprovođenjem naredbi koje su ranije donesene. Na više položaja je zaustavljena srpska ofanziva, što je Turcima omogućilo da opet napadnu Oblakovski vis. Međutim, Turci opet nisu imali uspeha.

Turskoj armiji je ostavljena mogućnost da se neometano povuče posle izgubljene bitke, jer je bilo naređeno da se ne napuštaju položaji na Crnoj reci. Razbijene turske snage su se povukle u južnu Albaniju, i samo je Moravska divizija drugog poziva nastavila napredovanje i oslobodila Ohrid i Debar.

Albanska operacija nije bila planirana srpskim ratnim planom, ali nakon neuspeha Crnogorske vojske da da zauzme severnu Albaniju, Nikola Pašić je početkom novemmbra javio da je situacija povoljna i da bi bilo dobro da srpska vojska što pre izbije na Jadran. Putnik je  naredio Trećoj armiji da se pripremi za pokret ka jadranskoj obali. Posle naređenja, formirani su Drinsko-albanski i Šumadijsko-albanski odredi brdske formacije. Komandant Treće armije je ubrzo bio suočen sa nedostatkom hrane, municije i ostale opreme, i zatražio je odlaganje operacije, što je Vrhovna komanda odbila. Treća armija nije naišla na otpor, ali su oba odreda imali velike teškoće da se kreću po planinskim stazama kroz snežnu oluju. Do sredine novembra su prešle oko 130 kilometara i stigle do Lješa. Posle borbi turske snage su bile primorane na predaju.

Posle osvajanja Lješa, Drinsko-albanski odred je nastavio napredovanje prema Draču. Do kraja novembra zauzeta je jadranska obala između reke Bojane i Škumbe, čime je ostvaren Putnikov plan. U međuvremenu, Turska se obratila velikim silama da posreduju u mirovnim pregovorima. Protokol o primirju potpisan je 3. decembra 1912. godine.

Kako je Skadar postao albanski

Posle prevrata u Carigradu, primirje je prekinuto, i crnogorski kralj Nikola je odlučio da oranizuje novi napad na Skadar i zatražio je srpsku pomoć u tom poduhvatu. Srpska Vrhovna komanda obavestila je komandanta Primorskih snaga da će sarađivati sa crnogorskom vojskom u napadu na Skadar. Srpske snage su izvršile napad na Brdicu, ali su im Turci naneli velike gubitke i naterali na povlačenje. U tom napadu, Drinska divizija drugog poziva izgubila je oko 1.800 ljudi. Čim je Putnik ovo čuo, smenio je komandanta Primorskih trupa i komandanta Drinske divizije drugog poziva. Uprkos porazu, nastavio je da pruža pomoć savezničkoj crnogorskoj vojsci.

Putnik je u februaru 1913. naredio formiranje Primorskog kora sa 30.450 ljudi pod komandom generala Petra Bojovića. Njegovo prebacivanje u Medovski zaliv je trajalo veoma sporo. U međuvremenu, velike sile su odlučile da će Skadar pripasti albanskoj državi, i britanski ambasador je Nikoli Pašiću rekao da je bitka za Skadar uzaludna. Pašić mu je na to odgovorio da će uprkos tome nastaviti podršku slabijem savezniku. Posle toga, Austrougraska je otvoreno zapretila da će poslati bojne brodove da izvrše napad na srpsku i crnogorsku vojsku. To je zabrinulo Pašića i Putnika. Pašić je od vojvode tražio garancije za brzi uspeh, a on to nije mogao da obeća.

General Bojović je u aprilu naredio napad na Skadar, ali je stiglo obaveštenje da su velike sile, sem Rusije, sa svojim flotama blokirale jadransku obalu. To je primoralo srpsku vladu da opozove Primorski kor. Posle povlačenja Primorskog kora, Turci su predali Skadar Crnoj Gori, ali ga je ona pod pritiskom velikih sila predala Albaniji.

Drugi balkanski rat

Pred Drugi balkanski rat, vojvoda Putnik se na zahtev vlade obavezao da neće učiniti ništa čime bi dao Bugarskoj razlog za objavu rata. Dje obro procenio situaciju i zaustavio bugarske napade iz više pravaca i organizovao protivnapad u saradnji sa srpskim saveznicima u Drugom balkanskom ratu. Ishod te operacije je bila pobeda u Bregalničkoj bici i kapitulacija Bugarske.

Situacija oko podele Makedonije se iskomplikovala i Nikola Pašić je sredinom aprila 1913. upozorio Putnika da su odnosi između dve zemlje hladni, skoro neprijateljski. Pašić je od Putnika zahtevao da srpska vojska ne bude označena kao izazivač rata. Tako je Pašić bio usmeren na Grčku kao saveznika, koja je obećala pružanje pomoći na frontu. Srpska vojska je bila razvučena na frontu od Dunava do Đevđelije, ali je Putnik više od pola jedinica stacionirao u Makedoniji, jer je predosećao da će se odlučujuća bitka odigrati na Bregalnici.

Napad bugarske Četvrte armije je zaustavljen već prvog dana bitke. Bugarske snage su zaustavljene ispred Krivolaka, Bogoslovca, Ježevog brda, Rujena i Carevog brda. U jednom trenutku je bilo kritično na bokovima Drinske divizije, koji su bili potisnuti, ali je ta kriza prevaziđena velikim požrtvovanjem trupa i naređenju Vrhovne komande da nema povlačenja. Putnik je u toj situaciji odigrao značajnu ulogu, jer je urgirao kod grčke vlade da se njihove tri divizije prebace kod Đevđelije, gde bi sadejstvovali sa srpskom vojskom.

Vrhovna komanda je imala dva predloga po kojim bi se nastavile operacije. Po prvom, koju je podržavala većina oficira, trebalo je sve jedinice povući sa Bregalnice i Zletovske reke na drugu liniju gde bi se organizovala odbrana. Drugi predlog je dao general Živojin Mišić, i po njemu je konačnu bitku trebalo organizovati na prvoj borbenoj liniji. Putnik se neko vreme premšljao, ali je na kraju, kad je dobio informacije da su na front stigla određena pojačanja, naredio da Treća armija brani svoje položaje na prvoj liniji, da Prva armija sa tri divizije započne ofanzivu u pravcu Kočana, a da sa dve divizije zatvori krivorečki pravac. Za to vreme Druga armija i Timočka vojska, pod komandom Stepe Stepanovića, imale su zadatak da brane staru srpko-bugarsku granicu.

Bugari pokušali na pravcu Šarenkovac-Rujen da probiju srpsku liniju koju je branila Treća armija. Putnik je pre samog napada naredio da se Trećoj armiji pošalje pojačanje, i srpske snage su prvo odbile napad, a zatim izvršile kontraudar kojim su zarobili 1.200 bugarskih vojnika. Za to vreme, Prva armija je po Putnikovom naređenju od prethodnog dana napale bugarske snage na Drenku i Kali i tek posle trećeg juriša su slomili jak bugarski otpor. Bugari su se nakon tog poraza povukli preko Zletovske reke. Istovremeno, Moravska divizija je napala bugarske položaje na Kali i Gradištu i naterali ih na povlačenje preko Zletovske reke.

Onda su Bugari počeli da forsiraju napad preko levog krila sa ciljem da zarobe celu Timočku diviziju drugog poziva. Tokom duge i neravnopravne borbe, srpska vojska se povukla, a bugarske izmorene armije nisu imale snage da nastave poteru. Putnik je bio obavešten o ovim događajima i poslao je jedinu rezervu koju je imao da pomogne Timočkoj diviziji – Dobrovoljačku brigadu, koja nije mogla mnogo da utiče na situaciju. Timočka divizija se za to vreme prebacila na drugu obalu Vardara kod Krivolaka.

Bugari su ponovili napad na Timočku diviziju i Dobrovoljačku brigadu, i posle grčevite borbe, srpske snage su se povukle u pravcu Gradska. Otpor desnog krila srpske vojske je trebalo da omogući Prvoj armiji da probije desno bugarsko krilo, ali taj napad nije tekao kako je Putnik planirao. Zbog čišćenja Zletovske reke od preostalih bugarskih snaga, napad na Rajčanski rid je odložen. Time je propuštena prilika da se zauzme ključan položaj, oko koga se vodila najveća borba.

Bregalnička bitka i greške

Prva armija je osvojila Rajčanski rid u julu 1913. i time je stvorena mogućnost napada u pravcu Carevog sela i Gornje Džumaje. Tada je Putnik napravio najveću grešku tokom cele Bregalničke bitke. Bio je deprimiran porazom Timočke divizije drugog poziva, pa je zaustavio napad Prve armije i izvršio rokadu snaga niz Bregalnicu, da bi omogućio pasivnu odbranu na suprotnom kraju fronta. Ovim Putnikovim naređenjem je počela serija pogrešnih komandi koje su spasile Četvrtu bugarsku armiju od katastrofalnog poraza.

Srpske snage su se premeštale na jug u isto vreme kad bugarske na sever. Bugari su zaueli Knjaževac i išli prema Zaječaru i ka Skoplju. Putnik je naredio da Treća armija krene u napad tek kad Moravska divizija prvog poziva poravna svoj položaj sa ostalim srpskim snagama. Time je obustavljena potera za bugarskim trupama koje su bile u rasulu i kretale se u pravcu Carevog Sela. Za to vreme, Četvrta bugarska armija se povlačila sa položaja kod Kočana, Štipa i Radovišta u pravcu Pehčeva i Strumice. U tom trenutku je bilo moguće goniti Bugare, što nije urađeno jer se odlagao napad na Štip.

Vojvoda je tokom Bregalničke bitke napravio nekoliko grešaka. Austrougarski vojni izaslanik koji je pažljivo pratio bitku je primetio da ove greške nisu bile slučajne. Smatrao je da srpski cilj nije bio uništenje bugarske vojske, već odbrana teritorije.

Bugari su za vreme Bregalničke bitke na nekim delovima fronta napredovali do Zaječara i Knjaževca i zapretili Nišu, ali u tom trenutku su se u rat uključile Rumunija i Turska. To je nateralo Bugare da zaustave ofanzivu i povuku svoje jedinice u Makedoniju, gde su želeli da sačuvaju osvojene teritorije.

Putnik je uvideo da na severu više nema ozbiljnijih borbi i naredio je da se glavne snage usmere ka Ćustendilu. Tu su se bugarske trupe utvrdile i posle nekoliko neuspelih srpskih juriša, od napada se odustalo. Bugarska Četvrta armija je izvršila ofanzivu i ovladala Duličkim visovima i Velikim Govedarnikom. Njihovu ofanzivu je zaustavila Timočka divizija drugog poziva. Putnik se plašio dubljeg bugarskog prodora u pravcu Osogova, i tu je poslao pojačanje Prvoj i Trećoj armiji u vidu dva puka Dunavske divizije pod komandom pukovnika Stevana Hadžića. Vrhovna komanda je uputila naređenje komandantu Šumadijske divizije drugog poziva da napadne Bosilegrad. Oni su posle teškog marša upali u Bosilegrad i uneli pometnju među bugarske trupe, koje su odlučile da gone srpsku vojsku koja se taktički povlačila. Ovaj manevar omogućio je Dunavskoj diviziji drugog poziva da povrati izgubljene teritorije.

Posle manevra oko Bosilegrada, Putnik je došao na ideju da cela Šumadijska divizija drugog poziva krene na Vlasinu. To naređenje bi bilo ravno strategijskom remek delu, jer su Bugari prvi izvršili ofanzivu u tom pravcu. Prvi napad je uspešno odbijen, a tokom drugog napada stigla je vest o potpisivanju primirja.

Kako se postaje Gvozdeni puk

Na samom kraju Drugog balkanskog rata je došlo do žestokih borbi u bregalničkom pravcu. Da bi pomogao grčkoj vojsci koja je bila pod pritiskom Bugara, Putnik je naredio Trećoj armiji da frontalno napadne utvrđene bugarske položaje kod sela Grljana. U ovim borbama se posebno istakao Drugi puk Moravske divizije, koji jeposle bitke nazvan Gvozdenim pukom. Gubici su bili ogromni na obe strane, a dalje prolivanje krvi je zaustavilo primirje koje je zaključeno u Bukureštu.

Posle završena dva Balkanska rata i albanske pobune, broj poginulih srpskih vojnika se popeo na 37.500 i Srbiju su zahvatili veliki unutrašnji problemi. Osim izginulih vojnika, veliki problem je predstavljao i nedostatak oružja i municije, kao i loši odnosi sa Austrougarskom.

Početak Velikog rata

Posle Sarajevskog atentata, odnosi između Austrougarske i Srbije su dovrli do rata. U tom trenutku, Putnika je na mestu načelnika Vrhovne komande menjao Stepa Stepanović. Napad Austougarske se očekivao već 25. jula 1914, a nikakve mere za odbranu Beograda nisu preduzete.

Ukaz o mobilizaciji vojske izdat je 25. jula, a mobilizacija je počela dan kasnije. Odziv vojnih obveznika je bio visok, jer je u to vreme patriotsko raspoloženje među narodom bilo na vrhuncu, posle pobeda u prethodnim ratovima. Mobilizacija boračkog i neboračkog sastava je završena za 12 dana i bilo je mobilisano 450.000 ljudi.[32]

Vojvoda Putnik nije vodio mobilizaciju, jer se nalazio na lečenju u austrougarskoj banji Glajhenberg.  Pripreme za odbranu zemlje vršene su po Putnikovim planovima, a sarađivao je sa svojim zamenikom generalom Živojinom Mišićem. Odmah posle prijema Austrougarskog ultimatuma, Putniku je javljeno da prekine lečenje i da se vrati u zemlju. Posle puštanja iz austrougarskog pritvora, krenuo je na put 25. jula, da bih u Turnu Severin je stigao 27. jula, gde je ostao osam dana, jer je dobio zapaljenje pluća. U Kragujevac je stigao tek 5. avgusta, gde je preuzeo dužnost načelnika štaba Vrhovne komande od generala Stepe Stepanovića.

Plan koji je sastavio u saradnji sa Mišićem je predviđao da se vojska postavi u defanzivan položaj, dok se ne razjasne politička i strategijska situacija, a posle toga je trebalo raditi kako situacija bude nalagala. Po tom planu, glavna koncentracija srpskih snaga se nalazila na liniji Svilajnac – Aranđelovac – Lajkovac, zbog zatvaranja velikomoravskog i kolubarskog pravca.

U međuvremenu su preduzete sve mere da se rat izbegne. Austrougarska je Srbiji objavila rat 28. jula, a sa Trećom i Petom armijom prešla na teritoriju Srbije 12. avgusta. Postigli su određene uspehe, kao što su zauzimanje Šapca i prelazak Drine u blizini Loznice. Snage pod komandom generala Poćoreka su za prvi dan planirale bolje rezultate, ali ih je iznenadio čvrst otpor malobrojnih srpskih jedinica.

Na osnovu izveštaja od 12. avgusta, Putnik se uverio da Austrougari napadaju iz pravca severozapada i zapada, što je značilo da će glavninu jedinica morati da pomera sa fronta koji je postavio u Šumadiji.

Za to vreme, Vrhovna komanda je naredila pomeranje Prve i Druge armije u pravcu nadirućeg neprijatelja, sa ciljem da se on zaustavi i da se izvrši njegovo izbacivanje iz Srbije. Ofanziva Pete austrougarske armije je nastavljena i kada su posle teške borbe zauzeli Loznicu. Jedinice Šabačkog odreda, koje su u međuvremenu dobile pojačanje, su iskoristile pasivnost austrougarskih jedinica u Šapcu i pokušale da oslobode grad. Taj pokušaj je osujećen, i radi bolje odbrane Šapca, austrougarska komanda je prebacila i ostatak Druge austrougarske armije iz Zemuna u Šabac.

Putnik je zaključio da je najbolje voditi manevarsku bitku, gde bi napad svojih armija usmerio preko doline reke Jadar, na prostor sa kog je moglo da se udari na bok dve neprijateljske armije. Tekeriš je u toj situaciji imao veliki manevarski značaj, jer je odatle moglo da se napreduje prema austrougarskim mostovima na Drini, kao i prema Pocerini i Šapcu.

U to vreme je austrougarska artiljerija bombardovala Beograd. Putnik je zadržao Prvu armiju na položaju kod Lazarevca.

Dok je Druga srpska armija pod komandom generala Stepe Stepanovića marširala dolinom Jadra, istovremeno je austrougarska Peta armija marširala iz suprotnog pravca sa istim ciljem, zaposedanjem Tekeriša.

Velika Cerska bitka

Stepanović u međuvremenu uočio da planina Cer može imati odlučujući uticaj u nastupajućoj bici, pa je naredio Kombinovanoj diviziji da svoje napredovanje usmeri ka Ceru. Ovim činom Stepa Stepanović je imao veliki uticaj na pobedu u predstojećoj bici. Došlo do borbi u kojoj su Austrougarske snage naterane na povlačenje.

Već prvog dana Cerske bitke, srpska Vrhovna komanda je je stekla veliku prednost na severnom delu fronta, gde su se razbijene austrougarske snage povlačile ka Šapcu. Austrougari su imali priliku da na suprotnom kraju fronta zadaju jak udar kod Krupnja, ali to nisu uspeli da ostvare. Veći deo Prve armije je prebačen sa namerom da zatvori pravac koji preko Pecke vodi ka Valjevu, a deo je prebačen na položaje kod Uba.

Zahvaljujući Putnikovoj odluci da rezerve snaga blagovremeno prebacuje na najugroženije delove fronta, i da zatvori pravac između Šapca i Valjeva, cerska bitka je već prvog dana bila potencijalno dobijena. Tokom drugog dana bitke, glavni zadatak Cerske grupe je bio da se ovlada grebenom Cera i Iverka, ali ih je u tome preduhitrila austrougarska Deveta divizija. Međutim, u jednom trenutku, Cerska grupa je imala priliku da iznenadu austrougarsku Devetu diviziju, i da je odbaci ka reci Lešnici, ali je ih je preduhitrila austrougarska vojska koja je prva izvršila napad i potisnula srpske snage.

Za to vreme Šumadijska divizija je po planu napala u pravcu Šapca, i posle žestokih borbi se povukla na početne položaje. Ovim potezom je Austrougarska bila primorana da drži veće snage u odbrani Šapca, što je bio i plan vojvode Putnika. Jedan od glavnih ciljeva njegovog plana je bio da se za Srpski front veže što više austrougarskih jedinica, jer bi time bio olakšan položaj Rusiji.

Krajem dana Putnik je zaključio da je u sledećem periodu prioritet bilo ojačati levo krilo Treće armije. Takođe je planirao da udari i porazi austrougarske položaje na Ceru i Iverku. Da bi to ostvario, naredio je desnom krilu svoje armije da napada Šabac i time veže austrugarske snage u toj defanzivnoj operaciji, dodatno ojačavajući je Timočkom divizijom prvog poziva.

Putnik je, za razliku od Poćoreka koji je mislio da će napadom na krila odneti pobedu, smatrao da će na centralnom delu fronta zadati ključni udarac. Želeo je da zaustavi nadiranje Austrougara sa krila, i da za to vreme slomi neprijatelja na Ceru i Iverku. Druga armija je propustila priliku da potpuno potuče austrougarsku Devetu diviziju. Međutim, naterali su je na pasivnu odbranu i obuhvatili joj oba krila. Uprkos tome, austrougarski komandant nije naredio povlačenje te jedinice, čime ih je gurnuo u siguran poraz.

Na severnom delu frontu, grupa pod komandom generala Teršćanskog je izvršila ofanzivu na potezu Mišar – Potes – Jevremovac. Pod jakom vatrom, srpska vojska se povukla na desnu obalu reke Dumače. Teršćanski je mislio da je naneo veliki udarac srpskoj vojsci, pa je odmah o tome obavestio Vrhovnu komandu. Međutim, čim je pokrenuo svoje jedinice, naišao je žilav otpor srpske vojske. Poćorek je zbog prvog obaveštenja Trešćanskog planirao da započne opsežnu ofanzivu Pete armije u pravcu Tekeriša, ali nije bio svestan da se srpska vojska samo taktički povukla na položaje koji su lakši za odbranu.

Putnik je odlučio da još jedan deo snaga koji je pokrivao severni front, prebaci na položaje oko Šapca. Cilj mu je bio da osigura krila Druge armije, koja će onda imati lakši zadatak tokom borbi na Ceru i Iverku.

Austrougarska je direktnim borbama koristila samo jednu od 14 angažovanih divizija, što je bio veliki taktički promašaj. Srpska Vrhovna komanda nije iskoristila greške generala Poćoreka i Franka i do kraja potukla austrougarsku Petu armiju, za šta je bila najodgovornija loše organizovana obaveštajna služba.

Pošto je dobio informacije da se Treća armija nalazila u težem položaju nego što je zaista i bila, Putnik je Stepanoviću naredio da Timočku diviziju uputi u pravcu Treće armije kao pojačanje. To je bio njegov najveći promašaj za vreme Cerske bitke. Time je spašena austrugarska Peta armija od velikog poraza.

Moravska divizija je usmerila svoj napad preko Iverka prema Velikoj glavi. Posle žestokih borbi, srpska vojska je ovladala vrhom Velike glave, čime je probijen front austrougarske Pete armije. Porazom ove armije je potučena cela balkanska vojska. Poćorek je probao da iz Šapca i Ljubovije organizuje nove napade, ali nije imao dovoljno snaga za to. Poslato je pojačanje srpskoj vojsci koje je zaustavilo pokušaj napada iz pravca Šapca, čime je osiguran desni bok Druge armije, koja je sad do kraja mogla da iskorsti pobedu na Ceru i Iverku.

Srpska Vrhovna komanda je zbog loše informisanosti mislila da će se nastaviti borba, dok su Austrougari organizovali povlačenje preko Drine. Srpske snage su polako napredovale i propustile mogućnost da austrougarskoj vojsci koja se povlačila u metežu, nanese ozbiljne gubitke. Austrougari su se zadržali samo oko Šapca, gde su se odigrale i poslednje borbe u ovoj bici. Poćorek je želeo da zadrži Šabac kao oslonac za dalje ofanzive na Srbiju. Posle trodnevnih žestokih borbi, srpske snage su ušetale u Šabac, čime je završena prva Austrougarska ofanziva na Srbiju.

Svi domaći i strani istoričari koji su se bavili ovom temom su zaključili da i pored svoje bolesti, vojvoda Putnik pokazao veliku pribranost, smelost i elastičnost tokom vođenja operacija. U ovoj bici srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući njegovom blagovremenom prilagođavanju situaciji.

Posle pobede u bici na Ceru, Putnik je želeo da odmori i dodatno naoruža srpske armije. Međutim, komandant ruske vojske veliki knez Nikolaj Nikolajevič je zbog nepovoljnog položaja na istočnom i zapadnom frontu, želeo da Srbija što pre izvrši ofanzivu. Zbog sve pomoći koju je Rusija do tada ukazala Srbiji, Nikola Pašić nije mogao da odbije njihov zahtev.

Putnik je odredio Prvu armiju za ofanzivu na Srem, i ona je počela 6. septembra. Timočka divizija je imala zadatak da pređe Savu u blizini Sremske Mitrovice, gde je trebalo da forimiraju snažan mostobran. Međutim, prebacivanje preko reke je teklo sporo i naišlo se na jak austrougarski otpor. Umesto da je nastavljno prebacivanje vojske pontonima, Vladimir Kondić je naredio izgradnju mosta, čime je usporio prebacivanje vojske preko reke. Posle potiskivanja srpske vojske ka nedovršenom mostu, svi koji se nisu udavili u Savi su bili ili ubijeni ili zarobljeni. Za ovaj neuspeh je bio odgovoran komandant Timočke divizije Vladimir Kondić, koga je Putnik smenio na nagovor Stepe Stepanovića.

Posle zatišja 10. septembra je zauzet Zemun. Deo snaga zadužen za odbranu Beograda je prebačen na područje Zemuna. Za to vreme Austrougarska vojska se konsolidovala i dovela pojačanja koja su usmerena u pravcu Drine. Putnik je uvideo da je zadržavanje snaga u Sremu besciljno i planirao je da povuče vojsku da brani Mačvu čime je izazvao nezadovoljstvo u najvišim državnim krugovima.

Sve svoje odluke Putnik je donosio posle razmatranja svih mogućnosti, i pošto je regentu Aleksandru objasnio svoju odluku, dobio je naređenje da ostavi Šumadijsku diviziju prvog poziva u Sremu, na šta je Putnik rekao: “Ja na to nikako ne mogu da pristanem, a Vi, ako od toga ne odustanete, molim Vas da me odmah smenite sa dužnosti, jer ste Vi neprikosnoveni, a ja za to ne mogu da podnesem odgovornost“.

Komandant Prve armije, Petar Bojović operaciju povlačenja vojske iz Srema je izveo bez greške. Austrougarska vojska je tokom povlačenja srpske vojske, izvela ofanzivu koja se završila neuspehom. Posle poraza, ofanziva je zaustavljena, i srpska vojska se iz Srema i Zemuna povukla.

General Poćorek je smatrao da će najlakše zaustaviti srpsku ofanzivu u Sremu tako što će forsirati reke Drinu i Savu. General Frank je tu ofanzivu započeo i pored brojčane nadmoći, ofanziva je propala. Poćorek je naredio da se ofanziva mora ponavljati dok ne uspe, a za to vreme je naredio Šestoj armiji da pređe Drinu kod Zvornika, Drinjače i Ljubovije, što je ona ostvarila, čime je iznenadila srpsku Treću armiju.

Treća armija se našla u nezavidnom položaju i general Štrum je od Putnika zahtevao pojačanje. Druga armija je završila borbe u Mačvi, i Putnik ih je uputio na položaje oko Valjeva, da pomognu Trećoj armiji. Uz pomoć Druge armije, neprijateljska ofanziva je zaustavljena i stabilizovan je front u Mačvi. Srpska vojska se ukopala i počeo je rovovoski rat, koji se nakon toga proširio na sva evropska bojišta.

Bitka na Mačkovom kamenu

Austrougarske snage su ugrozile položaje Treće armije na Crnom vrhu. Putnik je naredio Prvoj armiji da izvrši napad u pravcu Sokolske planine, čime bi ze obezbedio pravac Ljubovija – Pecka i stupilo u kontakt sa Trećom armijom. Ofanziva je izvršenai neprijatelj se povukao u neredu. Kada je Poćorek video razvoj situacije, naredio je da se po svaku cenu brani položaj na liniji Crni vrh – Jagodnja. Srpska komanda je mislila da je razbila Šestu armiju i da gonjenje nije potrebno izvršiti punim intenzitetom, čime je omogućeno austrougarskoj vojsci da formira novi front na liniji Košutnja stopa – Mačkov kamen – kota 603.

Jedinice Prve i Treće armije su 18. septembra nastavile ofanzivu, ali nisu naišle na razbijenog, već odlično organizovanog neprijatelja. Napad na Mačkov kamen izvršen je 19. septembra u više navrata, i tek predveče je slomljen otpor Sedme brdske brigade. Sutradan, Austrougari su izvršili više napada na Mačkov kamen, koji su završeni neuspehom. Austrougari su nastavili ofanzivu, ali je ona opet zaustavljena.

Putnik je mislio da se neprijatelj na Mačkovom kamenu brani, pa je odlučio da pokuša da udari na bok u pravcu Košutnje stope. Za to vreme je izvršen nov napad na Mačkov kamen, koji je zadržan uz velike gubitke. General Vurm je odlučio da po svaku cenu zauzme Mačkov kamen, pa je u napad 22. septembra poslao sve raspoložive jedinice i artiljeriju. Do kraja dana, na vrhu su se četiri puta smenjivale vojske, ali je na kraju dana kao pobednik izašla Austrougarska.

Bitka na Mačkovom kamenu je do tada bila najmasovnija borba na Srpskom frontu. Poraz srpske vojske nije bio zbog Putnikovih naređenja, koja su bila pravilna, koliko tehničkom superiornošću austrugarske vojske, lošim obaveštajnim radom srpske službe, kao i nedostatkom opreme za brdsko ratovanje i municije svih kalibara. Tek tokom ovih borbi se videlo koliko je Putnik bio u pravu kada se zalagao za nabavku brdskih topova, još pre balkanskih ratova. Faktor koji je bitno uticao na razvoj bitke je bio i taj što je Putnik prekasno dobijao izveštaje o borbama oko Mačkovog kamena, zbog čega nije mogao da pravovremeno izdaje naređenja.

Poćorek je odlučio da 6. novembra organizuje treću ofanzivu protiv Srbije, sa ciljem da okruži glavninu srpskih snaga u dolini Jadra i u Mačvi. Za novu ofanzivu je skupio 285 hiljada vojnika i 600 topova, dok je Putnik računao na 200 hiljada vojnika i 298 topova, za koje u najvećem broju slučajeva nije bilo municije.

Kao uvod u ofanzivu, austrougarska je izvršila napad na srpske položaje u Mačvi 24. oktobra, koji je u više navrata odbijen. Tek 27. oktobra su uspeli uz jaku podršku artiljerije, da probiju srpsku liniju odbrane. Komandant Druge armije, Stepa Stepanović je od Putnika tražio da bude razrešen dužnosti, jer njegova vojska nije imala municije i podršku artiljerije, zbog čega nisu mogli da zaustave ofanzivu. Putnik ga je ubedio da ostane na funkciji i posavetovao ga da izvrši povlačenje kad proceni da nema druge opcije.

Povlačenje je izvršeno krajem oktobra, ali su ga ometale velike grupe izbeglica koje su se povlačile pred nadirućim neprijateljem. Najveći deo Druge armije je povučen na liniju Mišar – Lešnica, povoljnija za odbranu. Austrougari su ofanzivu otpočeli 6. novembra u zoru, uz jaku artiljerijsku podršku. Udarili su na položaje Prve i Treće armije, pa je Putnik procenio da im je cilj bio da se probiju ka Valjevu. Tokom prvog dana ofanzive su postigli određene uspehe, ali posle slanja pojačanja Trećoj armiji zaustavljen je dalji napredak Austrougara.

Za to vreme, Vojvoda Putnik nije znao da se nova ofanziva sprema sa zapada iz pravca Ljubovije i Pecke, gde su se nalazile slabe srpske snage. Do 7. novembra, srpske trupe su se povlačile i stigle su do Aranđelovca. On je tada još jedom insistirao od vlade da što pre organizuje nabavku artiljerijske municije, jer će u protivnom moral srpske vojske pasti, što bi bilo pogubno. Nakon insistiranja vlade kod srpskih saveznika, Francuska je poslala 20 hiljada topovskih granata, a Rusija 13 hiljada granata i 26 hiljada pari civilne odeće.

Do 9. novembra srpska vojska je nastavila povlačenje u pravcu Valjeva, a general Poćorek je želeo da onemogući njeno utvrđivanje u samom gradu. Zbog toga je naredio svojim trupama da izvrše nastupni marš bez zastoja. Za to vreme, Austrougarska je izvršila ofanzivu preko Dunava, kod Smedereva, gde ih je dočekala spremna srpska vojska. Posle kraće borbe, Austrougari su naterani na povlačenje prema desantim čamcima, do kojih nisu stigli pre srpske vojske. Oko 1.800 preživelih vojnika se predalo, pošto nisu imali mogućnosti da se povuku preko Dunava.

Tokom 9. i 10. novembra, Putnik je odlučio da grupiše sve tri armije kod Valjeva, odakle bi usmerio napad na centralnu neprijateljsku grupu. Ali pošto municija još nije stigla, moral i disciplina vojske je opadao. Zbog toga je naredio povlačenje svojih premorenih trupa na desnu obalu Kolubare i Ljiga.

Povlačenje je izvršeno pod veoma teškim uslovima, pritiskom neprijatelja i kretanjem mnogobrojnih izbeglica. Pored toga, komandantu Prve armije generalu Petru Bojoviću se pogoršalo stanje nakon ranjavanja kod borbe u okolini Šapca, tako da je Putnik morao da mu nađe zamenu. Umesto Bojovića, na mesto komananta Prve armije je postavio svog pomoćnika generala Živojina Mišića. Na Mišićevo mesto je postavio pukovnika Živka Pavlovića koji je bio školovan i talentovan oficir. I pored toga, Putniku je rastanak sa Mišićem teško pao. Jednom prilikom je ovako opisao svog pomoćnika: “Njegovo je mišljenje jasno i određeno. Poslovima rukuje oprezno, a izvodi ih drsko. Ima potrebnu odlučnost u stvarima gde ne sme biti odlaganja i gde je kolebanje opasno. Iako jak individualist, ne iskače van kruga delatnosti dok same prilike to ne izazovu“.

Vremenom se pokazalo da je Putnik povukao dobar potez kada je Mišića postavio na mesto komandanta Prve armije.

Junačka Kolubarska bitka

Srpska vojska je uoči Kolubarske bitke brojala 253.884 čoveka, 426 topova i 180 mitraljeza. Na drugoj strani, Austrougarska je u okviru Balkanske vojske imala na raspolaganju oko 300 hiljada ljudi i 600 topova. Putnik je za cilj postavio zatvaranje svih pravaca koji vode iz doline Kolubare, Valjeva i Bajine Bašte u unutrašnjost Srbije. Zbog široko postavljenog fronta, nije mogla da se organizuje strategijska rezerva, što se kosilo sa njegovim već izgrađenim stavovima ratovanja.

Usled povlačenja srpske vojske, Poćorek je stekao utisak da je ona razbijena i da je potrebno samo malo napora da se dokrajči. U borbama koje su se u tom periodu vodile, po Putnikovom naređenju svim armijama je izdata naredba da se zadati položaji moraju braniti po svaku cenu, jer ta brda dominiraju nad obalama Kolubare i Ljiga. Austrougari su 19. novembra osvojili Vrače i izvršili pritisak na Čovku.

General Šturm se plašio još jednog poraza, što bi potpuno demoralisalo srpske trupe, pa je bez konsultacija sa Putnikom, promenio plan, i odlučio da napadne neprijateljski desni bok na Čovki. Taj plan nije mogao da ostvari zato što su jedinice iz rezerve prekasno stigle.

Za to vreme, položaj Prve armije je bio veoma loš, jer se na položajima oko Maljena suočila sa šest austrougarskih divizija. Poslato im je pojačanje u vidu Drinske divizije prvog poziva, ali time nije mogao da se reši problem na levom krilu Prve armije, i da treba tražiti rešenje u operacijama širih razmera.

Na frontu Druge armije je situacija nakon 21. novembra počela naglo da se pogoršava. Napad na Vrače je tokom 21. i 22. novembra je više puta pokrenut, ali bez uspeha. U protivudaru, Austrougari su zauzeli selo Konaticu, što je veoma zabrinulo vojvodu Putnika. Takođe je dobio informacije da je opao moral među ljudstvom Moravske divizije, i da ona može i da otkaže poslušnost. Da bi olakšao položaj ovih jedinica, naredio je napad Druge i Treće armije. Međutim, zbog velikog pritiska neprijatelja, ofanziva je obustavljena, i sve armije su nastavile defanzivne operacije.

Centralni deo fronta je 23. i 24. novembra bio stabilan, a onda se položaj Druge armije 25. novembra naglo pogoršao. Austrougari su nakon artiljerijske pripreme izvršili napad na Čovku i sa tog strateški važnog brda zbacili srpske snage. Posle pada Čovke, Putnik je zahtevao da se novi položaji brane po svaku cenu, jer od toga zavisi sudbina Beograda. Međutim, neprijatelj je 26. novembra prešao reku Ljig, zadavši jak udarac Prvoj armiji, zbog čega je planirana ofanziva morala da se odloži. Umesto ofanzive, naređeno je dalje povlačenje, u šta je spadalo napuštanje Beograda. Iako su na njega vršili veliki pritisak da to ne uradi, Putnik je na to rekao: “Nisam ja kriv što je prestonica postavljena na mestu gde treba da bude granična karaula“.

Odluka da se napusti Beograd je bila neizbežna, ali i dalekovida. Odbrana Beograda se povukla na položaje na Kosmaju i Varovnici. Zbog nove austrougarske ofanzive, srpska vojska je morala da definitivno napusti Beograd, i da se sve tri armije povuku na nove položaje na liniji Aranđelovac – Gornji Milanovac. Povlačenje je završeno tokom noći između 29. i 30. novembra, bez većih teškoća, čime se završila odbrambena faza Kolubarske bitke.

Srpska vojska, oslobođena pritiska neprijatelja, uspela je da se donekle oporavi, nahrani i naoruža, što je pozitivno uticalo na moral cele vojske. Vojvoda Putnik je uputio sledeću depešu svim jedinicama: “Nj. V. Kralj, diveći se nadčovečanskim naporima i klanjajući se silnim žrtvama naše vojske, šalje svim oficirima, podoficirima, kaplarima i redovima svoju najsrdačniju zahvalnost tvrdo uveren da će oni svi, sa obrazovanom svetu poznatom žilavošću, i dalje istrajati na braniku Otadžbine, očuvati čast, slavu, ime i budućnost Srbije, prinoseći i poslednje žrtve na oltar zavetnih ideala ujedinjenja Srpstva, ostavljajući potomstvu nečuvene primere junaštva“.

Srbija se u tom trenutku nalazila u veoma teškoj situaciji, i sudbina cele zemlje je visila o koncu, i taj osećaj je potisnuo u stranu sve nevolje srpske vojske. Još uvek se vodi debata da li je naređenje o opštoj ofanzivi izdao Putnik ili Mišić, ali je činjenica da je u celoj Vrhovnoj komandi postojala takva ideja, za koju se samo čekao povoljan trenutak. Prva armija i Užička vojska su započele ofanzivu 3. decembra, a tokom dana ofanzivu su pokrenule i Druga i Treća armija. Austrougari su pod jakim pritiskom počeli da se polače duž celog fronta. Putnika je obradovala vest o početnom uspehu ofanzive, i nije želeo da se meša u rad svojih potčinjenih, jer je smatrao da se odlično nose sa situacijom.

Sledećeg dana austrougarska vojska se konsolidovala i nije bilo značajnih uspeha sa srpske strane. Srpska vojska je izbila na greben Prostruge i prostor vododelnice Kolubare i Zapadne Morave, kada je zarobila oko 1.800 neprijateljskih vojnika. Istog dana, Prva armija je razbila neprijateljsku odbranu na suvoborskoj gredi.

Austrougarska komanda, da bi olakšala položaj svog 16. korpusa, planirala je da udari u desni bok srpske odbrane, na Kosmaju i Vaovnici, koje su branile slabije snage, uglavnom trećeg poziva. Putnik je nakon procene situacije uvideo da je taj deo fronta slaba tačka i uputio mu pojačanje. To je bila najvažnija odluka za dalji tok bitke, kojom je Austrougarima onemogućen bilo kakav preokret.

General Oskar fon Poćorek

Putnik je 7. decembra pravilno procenio da je austrougarska Šesta armija potučena i da Poćorek napada severno krilo fronta da bi nadoknadio poraz kod Suvobora. Tog dana je poslao pojačanje odbrani Beograda, Prvoj armiji je naredio da neprijatelja potiskuje prema Kolubari i Valjevu, a Trećoj da nastavi gonjenje neprijatelja u zoni između Ljiga i Toplice ka Kolubari.

Prva armija je 8. decembra posle žestoke borbe oslobodila Valjevo. Istog dana, Treća armija je zauzela brda Vrače i Čovku, odakle se neprijatelj povukao u neredu. Tokom noći, Putnik je naredio da se delovi Druge armije pošalju ka Kosmaju, sa kog su srpske snage morale da se povuku. Pregrupisavanjem srpskih snaga, neprijatelj je nateran na povlačenje i pre nego što je stiglo pojačanje.

Austrougarska komanda je zbog potpunog poraza Šeste armije, odlučila da težište borbi prenese na severni deo fronta, što je Putnik odlično prozreo. Naredio je Drugoj i Trećoj armiji da goni neprijatelja u pravcu Beograda, dok bi odbrana Beograda nadirala u suprotnom pravcu. Prvu armiju je ostavio na području Valjeva kao stratešku rezervu.

Ofanziva je otpočela 10. decembra, i do 12. decembra veliki deo austrougarskih potučenih trupa se povukao u Šabac i odatle dalje u Srem. Borbe oko Beograda su se rasplamsale 11. decembra, ali srpske snage nisu potizale zadovoljavajuće uspehe.

Front Pete armije je probijen na položajima okog Parcanskog visa, čime je onemogućeno završavanje mostobrana, koji bi se koristio za odsutnu odbranu grada. Do 14. decembra, Peta armija je bila potučena i Putnik je naredio da se ona energično progoni. Tog dana Poćorek je naredio povlačenje Pete armije, i ona je trebalo samo da izdrži do mraka kada bi povlačenje preko Save bilo izvršeno. Sledećeg dana, kada se povlačenje završavalo, Austrougari su digli u vazduh mostove na Savi, uprkos tome što su zaštitnički delovi njihovih armija još uvek prelazili preko njih.

Izbijanjem Prve armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save, i oslobađanjem Beograda 15. decembra, pobednosno je završena Kolubarska bitka, tokom koje je zarobljeno 42.215 vojnika i podoficira, 323 oficira, 142 topa i dva aviona. Tokom Kolubarske bitke, Vojvoda Putnik je neiscrpnom snagom i istrajnošću vodio srpsku vojsku kroz najveća iskušenja.

Po dobijanju informacija da neprijatelj popunjava borbene redove i sprema novu ofanzivu, 7. januara 1915. je upozorio komandante armija na opasnost. U isto vreme, Antanta je usled niza svojih poraza, pritiskala Srbiju da što pre podigne svoju vojsku na noge i organizuje ofnazivu, i to u pravcu Srema, a zatim ka Ljubljani.

Beograd 1915.

Putnik se nije slagao sa tim planom, jer je bio svestan da Antanta koristi Srbiju da bi olakšala svoj položaj, i da bi se deo armija Austrougarske i Nemačke prebacio na Srpski front. To razmišljanje je predočio i srpskoj vladi, i naglasio je da je problem i to što se srpska armija nigde ne oslanja ni na jednu savezničku armiju, što bi srpsku vojsku ostavilo izolovanu u slučaju njene ofanzive. Takođe, postojao je i problem neprijateljski nastrojene Bugarske. Ona se u međuvremenu priključila Centralnim silama, zbog obećanja Austrougarske i Nemačke da će se proširiti na račun Srbije i Rumunije.

Poslepristupanja Bugarske Centralnim silama, Putnik je bio svestan da će napad na Srbiju, osim sa severne i zapadne strane, doći i sa istoka iz pravca Bugarske. U tim okolnostima, Srbija je uspela da formira vojsku koju je činilo 247.257 boraca i 685 topova. Ostavio je u strateškoj rezervi samo jednu diviziju, jer je verovao savezničkom obećanju o pomoći u vidu armije od 150 hiljada vojnika koja bi došla iz pravca Soluna. Takođe je promenio sam pristup borbi i u odnosu na 1914. godinu, i odlučio je da neprijatelja dočeka na granicama čime bi se iskoristili rečni tokovi kao prirodne prepreke.

Stravično bombardovanje Beograda

Neprijateljska artiljerija je tačno u podne, 5. oktobra 1915. počela da bombarduje Beograd, Šabac, Smederevo, Obrenovac i Ram. Bombardovanje je trajalo do jutarnjih časova 7. oktobra kada je počelo forsiranje Save i Dunava kod Beograda. Posle žestokog otpora brojčano nadjačane Odbrane Beograda i građana, neprijatelj je do 8. oktobra skoro u potpunosti ugušio otpor, koji je mestimično trajao do 15. oktobra, kada je formiran širok mostobran.

Bugarska armija je bez objave rata izvršila napad duž celog istočnog fronta u noći između 13. i 14. oktobra. Na većem delu fronta je zadržana, osim na jugu, gde je presečena pruga Niš – Skoplje.

Putnik, koji je u tim trenucima teško bolovao od gripa, od kog nikad nije uspeo da se oporavi, se nalazio pred nizom nerešivih problema. Pokušavao je da osmisli strategiju kojom bi se sprečilo stezanje obruča oko srpskih armija. Kako mu je zdravlje bilo sve lošije, sve manje udela je imao u komandovanju, mada je kod svih važnih odluka i dalje imao poslednju reč.

Tokom ove neprijateljske ofanzive, strategija srpske Vrhovne komande je mnogo više zavisila od politike saveznika, zbog čega vojvoda Putnik nije mogao da donosi celishodne odluke. Zavarali su ga Englezi i Francuzi, koji su mu obećali da će otpočeti transport svojih trupa iz Soluna za Srbiju.

U međuvremenu, general Žozef Žofr je ograničio delovanje savezničkih armija na obezbeđivanje grčko-srpske granice i baze u Solunu, čime je Srbija definitivno bila prepuštena neprijateljskoj ofanzivi sa svih strana. Putnik pod tim sticajem okolnosti nije imao mnogo mogućnosti za manevar, pa je 15. oktobra izdao komandu o povlačenju severnog fronta na liniju Bagrdan – desna obala Lepenice.

Srpske trupe na severnom frontu su se pod pritiskom nemačkih i austrougarskih jedinica povlačile pod borbom. Neprijatelji su morali skupo da plate svoje napredovanje. Za to vreme, bugarska vojska je zauzela Vranje, Kumanovo, Štip i Skoplje. Makenzen je shvatio da će se srpske trupe izvući iz obruča koji je stiskan sa severa, istoka i zapada, ukoliko se ne pokrene jača i efikasnija ofanziva. Putnik je tu nameru prozreo i naredio je 23. oktobra napuštanje Kragujevca bez borbe. Saznao je da je 26. oktobra zauzeta Kačanička klisura koja je bila jedina veza sa Grčkom, čime je srpska vojska bila praktično okružena. Jedini slobodan pravac je bio između Šar-planine i Prokletija u pravcu Albanije.

Srpska vojska se krajem oktobra povukla na desnu obalu Zapadne Morave i levu obalu Južne Morave, i na taj način je front smanjen sa 900 na 250 kilometara, čime su srpske armije bile čvršće povezane. Ta činjenica je omogućila Putniku da razmisli o organizaciji nasilnog otvaranja puta za Skoplje i Solun. Smatrao je da je to jedini izlaz iz kritične situacije.

Međutim, general Saraj je 31. oktobra obavestio srpsku Vrhovnu komandu da nije u mogućnosti da preduzme ofanzivu dok ne dobije pojačanje i odobrenje svoje vlade. U tim teškim trenucima pojavile su se glasine u vladajućim krugovima da se mora potpisati separatni mir sa Centralnim silama. Vlada i kralj su bili obavešteni da je vojvoda Mišić nagovarao Putnika da stupi u vezu sa Makenzenom i da kapitulira, što je Mišić kasnije demantovao.

Pašić je ubeđivao Putnika da će saveznička pomoć doći i da je 2. novembra u Londonu doneta odluka da se u pomoć Srbiji pošalje 150.000 vojnika. General Saraj je već izvršio dva napada, jedan na levoj obali Crne reke, a drugi između Blaguše i Belasice, ali Putnik nije znao da su to bili samo demonstrativni napadi koji neće imati uticaja na operacije na severnom i istočnom frontu. Vrhovna komanda i vlada su zbog obećane pomoći saveznika, i loše alternative u vidu povlačenja preko Albanije, doneli odluku da srpska vojska pokuša da se probije ka Skoplju.

Sa ciljem otvaranja puta ka Skoplju, Druga armija je 11. novembra izvršila takozvani leskovački manevar, kojim je odbacila bugarske snage na nekim delovima fronta. Čim je Putnik saznao da je manevar uspešno izveden, naredio je brže povlačenje vojske ka Kosovu. General Saraj je tog dana trebalo da nastavi napredovanje u pravcu srpske vojske, ali je po naređenju svoje trupe povukao ka Solunu. Zbog ovoga, srpska ofanziva ka Skoplju je osuđena na propast.

Putnik nije bio obavešten o savezničkom povlačenju, pa je nastavio da izdaje naređenja po unapred utvrđenom planu. Za to vreme Makenzen je naredio da se jače snage upute na istok i da se odatle pritisne srpska vojska. Na gnjilanskom pravcu, trupe Novih oblasti su izvršile napad na Končuljski tesnac, koji se završio neuspehom. Srpska vojska se nalazila u bezizlaznoj situaciji, pa je Putnik 21. novembra izdao svoju najtežu zapovest. Odlučio je da se vojska povuče na levu obalu Sitnice.

Prelaz preko Albanije

 

Srpska vojska se posle 50 dana povlačenja našla desetkovana i premorena na Kosovu, pritisnuta uz albanske planine. Putnik je imao samo dve mogućnosti, da pristane na kapitulaciju, ili da naredi povlačenje preko albanskih i crnogorskih planina u pravcu albanskog primorja. Izabrao je povlačenje i 25. novembra u Prizernu je izdao svoje poslednje naređenje: “S obzirom na sadašnju situaciju, dalje povlačenje naše vojske mora se izvršiti kroz Crnu Goru i severnu Albaniju, na Jadransko more, a na liniju Drač-Skadar, ostavljajući potreban deo snaga za zatvaranje pravaca koji od Peći, Đakovice, Prizrena, Debra i Struge vode kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko more. Na ovoj liniji naša vojska ima da se reorganizuje, snabde hranom, odelom, oružjem i municijom, kao i svim ostalim portebama. Dalja naša akcija zavisiće od stanja naše vojske, kao i od opšte političke i vojne situacije kod naših saveznika“.

Zbog bolesti nije mogao da se kreće, pa je za njega napravljena improvizovana nosiljka u obliku vojničke stražare, koju su nosila četiri vojnika. Put do Skadra je trajao 11 umesto planiranih pet dana. Međutim, u Skadru nisu postojali uslovi za oporavak vojske, pa je njen marš produžen za još 160 kilometara u pravcu Valone.

Vojvoda Putnik je u stigao u Skadar tek 6. decembra, a već sutradan se sastao sa Pašićem da ga izvesti o stanju vojske. Rekao mu je da ako se mora ići iz Albanije, da je najbolje otići u Solun, gde bi se srpska vojska sjedinila sa savezničkim armijama. Tad već premoren, tražio je od regenta Aleksandra petomesečno odsustvo, novčanu pomoć od 25.000  dinara u zlatu, obezbeđenje puta i odobrenje da ga prati njegov lični lekar. Istog dana, regent Aleksandar mu je odobrio odsustvo.

Bolest uzela maha

Vojvodi je obezbeđeno samo 15 od traženih 25.000 dinara, a 8. decembra je smenjen sa dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande. Krajem decembra napustio je Skadar, 2. januara prebačen je u italijansku varoš Brindizi, a sedam dana kasnije na ostrvo Krf, gde je počeo njegov oporavak.

Na Krfu počeo da se oporavlja i vraćala mu se snaga. Najviše je patio zbog usamljenosti, jer ga niko nije obilazio. Mislio je da iza toga stoje neki dublji razlozi kojih nije bio svestan. Sve mu je postalo mnogo jasnije kad mu je u februaru 1916. blagajnik dostavio dve neprimljene plate. Tada je primetio da nije dobio dodatak koji mu je pripadao kao načelniku vrhovne komande, i kroz šalu je od blagajnika zatražio da mu ih isplati. Blagajnik mu je saopštio da je smenjen sa mesta načelnika Vrhovne komande, i da je na njegovo mesto postavljen general Petar Bojović. On u to nije mogao da poveruje, pa je istog dana zvao pukovnike Živka Pavlovića i Dušana Tufegdžića, koji su mu potvrdili tu informaciju.

Nepravda i smrt u tuđini

Niko regentu Aleksandru ne bi zamerio što je smenio onemoćalog vojvodu, ali je Putnika pogodilo to što je saznao za smenu od blagajnika, a ne zvaničnom depešom. Pred smrt je iskazao nezadovoljstvo povodom ovog čina sledećim rečima: “Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam – sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako, kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba“.

Do septembra 1916. boravio je na Krfu, gde je dočekao vesti o prvim pobedama na Solunskom frontu, što ga je veoma obradovalo. Zdravstveno stanje mu se pogoršalo čim je nastupila sezona kiša, pa se po preporuci lekara, prebacio se u Nicu. Međutim, i tamo je vreme bilo promenljivo, što je mnogo smetalo Putniku koji je imao problema sa srcem. Francuski lekari su mu preporučili banjsko lečenje, zbog čega je on od Nikole Pašića zatražio zajam od 20.000 franaka. Dok je čekao njegov odgovor, iznenada je preminuo. Iako je najviše bolovao zbog bronhitisa, smrt je nastupila iznenada zbog slabosti srca.

Sahranjen je na ruskom groblju u Nici uz najveće počasti. Kovčeg sa Putnikovim posmrtnim ostacima nije pokopan, već spušten u podrum jedne kapele, jer je bilo predviđeno da po završetku rata bude prebačen u otadžbinu.

Posle rata, Putnikov kovdžeg nije prenet u Kraljevinu Jugoslaviju. Vremenom su se zbog toga pobunili preživeli vojnici i njegovi učenici koji su zahtevali da se njegov kovčeg što pre donese u Srbiju i propisno sahrani. Tek 6. novembra 1926. godine su na Beogradsku železničku stanicu stigli posmrtni ostaci vojvode Putnika, skoro deset godina posle njegove smrti. Sahrana je održana 7. novembra na Novom groblju. Na ulicama kojim se kretala pogrebna povorka nalazila se bukvalno cela prestonica, mnoštvo naroda iz Vojvodine, kao i brojna izaslanstva iz ostalih delova Srbije.

Prvi govornik na Novom groblju je bio ministar vojske i mornarice divizijski general Dušan Trifunović, koji je rekao: “Bio si vojvodo veliki i kao čovek i kao vojnik, i kao vojskovođa. Bio si vojvodo primer vojničke spreme, radinosti, istrajnosti, energije i odlučnosti. Istorija će, veliki vojvodo, najbolje reći zasluge koje si stekao za vojsku, i zasluge za oslobođenje i ujedinjenje. Oni će ti dati jedno od najistaknutijih mesta i postaviće te u red najvećih vojskovođa“.

Značaj vojvode Putnika

Vojvoda Putnik se kroz svoje odluke, koje su imale sudbonosan značaj za srpsku zemlju i narod, pokazao kao nenadmašiv strateg i krupna istorijska ličnost. U svakoj situaciji je umeo da odredi strategiju i plan, čime je on bio bitan element srpske državne politike. Smatrao je da je vođenje rata pitanje i za državnike i za vojskovođe, i nikad nije izvršio nijednu odluku za koju nije dobio saglasnost vlade.

Putnik se uvek isticao kao prisebna i razborita ličnost. Bilo ga je veoma teško izbaciti iz ravnoteže i znao se poneti i u pobedi i u porazu. U ličnom životu je bio miran, povučen i skroman čovek. U javnosti nikad nije bio razmetljiv i izbegavao je preterano dekorisanje odlikovanjima, koje ni sam nije razumeo. Jednom je izjavio: “Moje dekoracije su ispod mundira”. Za vreme Balkanskih ratova, naredio je da dnevnice potporučnika i vojvode budu iste – tri dinara dnevno.

Planina Putnik u Kanadi

Po njemu se u Kanadi zove planina Putnik. Ime je dobila po završetku Prvog svetskog rata, u počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku. Skoro 100 godina kasnije, oktobra 2012. godine, Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte i grupa ljudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, u podnožju planine postavili su spomen-ploču sa natpisom na engleskom jeziku gdre piše: “Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847—1917). Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914—1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva“.

 

Inspiracija – Wikipedia

Fpotografije: Wikipedia, novosti.rs, bktvnews.com, paradoksija.blogspot.rs, dan-veterana.blogspot.rs, srpskaistorija.wordpress.com, vostok.rs, kmnovine.com, rs.sputniknews.com, reprezentacija.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: