Grad kakvog ne znate: Doživite Beograd iz autobusa na sprat (VIDEO)

Lepi grad Beograd je jedan od prvih gradova u Evropi u kome je uvedena tramvajska linija. Da se ne bih ponavljala, tekst o prvom tramvaju imate ovde. Ovog puta, moja tema biće o autobusu. Jednom neobičnom autobusu. Kakv bi ovo bio “Kofer” bio da nema neku istorijsku priču i da vas makar malo ne vrati u davno vreme? Znate li kad je prvi autobus krenuo beogradskim ulicama?

Prvi beogradski autobus

Bilo je to krajem 1927. godine. Privatno preduzeće Ljubiše Perišića uvelo je u Beogradu redovan autobuski saobraćaj, koristeći moderne autobuse sa pneumatskim gumama. Ljudi su se u prvo vreme prevozili na linijama Kalemegdan – Savinac i Terazije – Dedinje. Tridesetih godina prošlog veka karte su bile veoma skupe, koštale su kao dnevne novine i nije bilo povlastica, pa siromašniji građani nisu koristili prevoz.

Pred sam rat 1941. godine, Direkcija tramvaja i osvetljenja imala je sa 87 autobusa koji su obavljali prevoz putnika na 12 autobuskih linija. Sve do 1945. godine, ovo preduzeće je nosilo gorepomenuto ime. Onda je postalo Gradsko saobraćajno preduzeće ili skraćeno GSP.

Situacija se drastično promenila posle Drugog svetskog rata. Broj stanovnika u Beogradu se povećao za neverovatnih 65 procenata! Negde u to vreme stvorena je slika o gužvama i pretrpanim autobusima koja javni prevoz u prestonici prati i danas.

Prevoz samo za one sa “dubokim džepom”

Pedesetih godina prošlog veka nije bilo dovoljno vozila za potrebe građana. Da bi se napravila ravnoteža, 1951. karta je poskupela petostruko, ali to nije pomoglo. Rastao je i životni standard. Ulazilo se na jedna, zadnja vrata pored kojih je uglavnom sedeo kondukter.

Ako bi neko i uspeo da se u gužvi provuče bez karte, sačekali bi ga kontrolori. I tako je Beograd dobio svoje prve “ridžovane””. “Ridžovani” nose ime po čuvenom američkom generalu iz Drugog svetskog rata Metjuu Ridžveju.

Već šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka beogradski javni vozni park se obnovio. Ovaj period su obeležili tramvaji “Belgijanci” i “Lejland autobusi. Takođe, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, najveći broj autobusa bili su “Ikarusovi“, današnji “Ikarbusi“, “Mercedes” i “MAN“.

Naplata karata za javni prevoz tada nije bila problematična. Ulazilo se na jedna, a izlazilo na druga vrata. Bilo je mnogo konduktera. Na primer, 1967. godine ih je bilo 1430, što bi značilo oko dva po vozilu. Ubrzo se pojavljuju kontrolori, koji su imali uniforme i koji su, kako im ime kaže, kontrolisali karte putnika.

Šverc kao neminovna pojava

Prvo zabeleženo neplaćanje karata pominje se početkom šezdesetih godina prošlog veka. Tada je bilo reči o “maloletničkim bandama” kojih su se kondukteri i kontrolori plašili, jer su nosili “skakvce” i “sekirice“.

Godine 1975. u prevoze je uvedeni su aparati za poništavanje markica. Time je era konduktera završena. Tačnije, to se desilo 1978.

Za vreme hiperinflacije 1993. godine, GSP je nedeljno povećavao cenu karte. Benzina nije bilo dovoljno. Vozni park GSP-a je propao, broj vozila se vratio na vreme kada je u Beogradu živelo tri puta manje stanovnika i kada su ti stanovnici bili mnogo bogatiji. Ulicama su išli spori i polupokvareni autobusi u kojima nikada nije bilo mesta. Godine 1993. je objavljen podatak da je u vozilu registrovanom za 120 ljudi izbrojano neverovatnih 249 putnika!

Početkom 1998. godine u javni prevoz počinju da se uključuju privatni prevoznici. Tada prestaje da važi jedinstveni tarifni sistem i prelazi se na naplatu karata u vozilima. Privatni prevoznici su imali boje autobuse i skuplje karte. Međutim, posle bombardovanja i pošto je GSP-u pokonjeno 100 japanskih autobusa, od 2004. godine GSP i privatnici počinju da dele dobit od prodaje karata 75:25, a karte i povlastice važe podjednako u svim vozilima i poništavaju se na aparatima.

U toku 2010. i 2011. godine nabavljeno je više novih vozila. Prvog februara 2012. godine prevozom vlada omraženi Bus Plus sistem. Pored kontrole vozila i voznog reda, služi i za elektronsko plaćanje karata. Aparati za poništavanje markica zamenjeni su validatorima. Kontrolori proveravaju karte i ne nose uniforme, pa predstavljaju faktor iznenađenja.

Autobusom u razgledanje Beograda

Pošto ste saznali nešto o autobismu galvnom gradu, red je da vam predstavim autobus koji služi za razgledanje Beograda. Za njega vam treba karta, ali ne ona Bus Plus.

Da, to je onaj autobus na sprat sa otvorenim gornjim delom koji je atrakcija sama po sebi i zove se “Beograd vaš domaćin“. Poalsci  su svakim danom u 11 i 13 časova ispred Skupštine grada i vožnja traje 70 minuta.

Za to veme, vodiči pričaju o istoriji grada, a putnici ga slušaju putem slušalica. Vodiči govore na engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, italijanskom i turskom jeziku. Kapacitet autobusa je 90 mesta i od toga je 60 na otvorenom. Cena karte je 600 dinara za odrasle, a 400 za decu.

Zaista jedan divan način da upoznate grad i doživite nešto nevakidašnje.

 

Inspiracija – www.beograduzivo.rs, dnevno.rs

Fotografije: Nataša Ilić, flickr, beograduzivo.rs, novosti.rs, thoughtco.com

Ostavite komentar

%d bloggers like this: