Godine snenog življenja: Kultni maj zaboravljene zemlje ili sećanje na štafetu (VIDEO)

Svakog maja jugonostalgičari imaju svojhe praznike. Odmah da znate, ja nisam jedna od njih. Meni je sve što se dešavalo od nastanka Kraljevine SHS, pa do devedestih godina prošlog veka jedna opasna zabluda. Jugoslavije se sećam taman toliko da znam da ono što je usledilo posle nje nikome nije dobro donelo. Pogotovu ne zemlji u kojoj živim. Ono što spaja sve bivše narode nekadašnje SFRJ je 1. maj koji nas veže u neradu i – roštilju. Duž nekadašnje zemlje, piknici su posvuda i dočekuje se Prvomajski uranak. Prvomajski uranak je na pola veka zamenio Đurđevdanski uranak, bar na prostoru Srbije. Jer se tad, umesto šestog, rano ustajalo prvog maja.

Pvomajski uranak

Svakog maja ondašnje zemlje slavio se Tito. I rad. Radnička klasa. S osvitom Prvog maja, negde u selu ili gradskom izletištu okretao se roštilj ili prasence, točilo se pivo, deca su se jurila, pevalo se… Sve je podsećalo na Dan republike, samo u proleće. Čini se da je cela zemlja tada znala da stane. Nešto kasnije u maju, Štafeta mladosti se dočekivala uvek na istom mestu. Na stadionu JNA u Beogradu. Doduše, prvo je trebalo da prevali put utemeljenja, pa tek onda da postane zvanična manifetacija.

Štafeta mladosti je uvedena po završetku rata, 1945. godine. Na tu ideju došla je omladina Kragujevca. Oni su osmislili da treba da se trči. Nazvana je “Titova štafeta“. U prvoj “Titovoj štafeti”, učestvovalo je više od 12.500 mladih ljudi, koji su pretrčali trasu dugu 9.000 kilometara. Tada nije dodeljena jedna štafeta, već više njih. Prve štafete predate su Titu u Zagrebu 1946. Tako je stvoren još jedan kult i običaj. Nešto na šta su se ljudi sa ovih prostora navikli kad dođe maj.

Dan mladosti i manifestacija su menjali ime. Prvo je bila “Titova štafeta” od 1945 do 1957, pa “Dan mladosti“, a na kraju “I posle Tita-Tito“.

Tito je do 1956. primao poslednje nosioce štafete pred Belim dvorom u Beogradu, čemu je prethodio svečani doček na Trgu Republike. Sledeće godine 25. maj postaje “Dan mladosti“. Sve do Titove smrti, štafeta se dodeljivala lično njemu na Stadionu JNA u Beogradu. Prva “Štafeta mladosti” krenula je 5. maja 1957. godine iz Kumrovca, Titovog rodnog mesta. Svake sledeće godine, štafeta je kretala iz drugog mesta i na taj način je obeležavala značajne datume i događaje iz istorije Jugoslavije. Tako je svakog 25. maja, na završnoj svečanosti ili  sletu, koji se dešavao na stadionu JNA ili Partizanovom stadionu, štafeta završavala Titu u rukama, a predavali su je najbolji od najboljih. I mladi, naravno.

Prva štafeta

Prvi koji je Titu predao štafetu bio je predsednik Centralnog komiteta Narodne omladine Jugoslavije Miko Tripalo, 1957. godine. Poslednja koja je imala tu čast da vidi Tita, da se sa njim rukuje i da mu preda palicu bila je studentkinja iz Prištine Sanija Hiseni, 1979. godine.

Titova sahrana

Štafeta mladosti 1980. godine, koja se u susret 88. Titovom rođendanu, na dan njegove smrti 4. maja zatekla na putu po Hrvatskoj, prekinula je svoj put i položena je na odar “sinu naših naroda i narodnosti“.

Dan maldosti, slet

Štafeta mladosti nastavila je da živi. Ne baš dugo, do 1988. kada je održan poslednji sletJugoslovenski omladinci predaju štafetu portretu Josipa Broza. Tačnije, predsedniku Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, na već dobro poznatom mestu – na stadionu JNA.

Sporni plakat

Neposredno pred raspad Jugoslavije, Štafetu mladosti 1987. godine obeležava dizajnerski skandal. Sve se dešava u Sloveniji, a da ne bi došlo do eskalacije sukoba, intervenišu vojska i policija. Naime, te godine plakat za proslavu Dana mladosti radio je dizajnerski atelje “Novi kolektivizam” iz Ljubljane. Na kraju, nekom se sve to učinilo poznato, pa su došli do zaključka da je plakat zapravo prepravljen nemački nacistički plakat “Treći Rajh“, Riharda Klajna. Kažu da je ta poslednja štafeta urađena od pleksiglasa. Imala je osam kapi krvi koje, kao da su najavile krvavi raspad države, četiri godine kasnije.

Poslednji slet 1987.

Poslednja omladinka koja je predavala štafetu tadašnjem predsedniku Omladine Jugoslavije Haimu Redžepiju bila je učenica iz Gnjilana Rejmonda BročajPoslednji slet je navodno imao naziv “Upalite svetlo“. Slučajnost? Ne bih rekla.

Utakmica Hajduk – Crvena zvezda u Splitu na dan Titove smrti

U majske praznike umešao se još jedan datum koji baš i nije praznik. Tačnije, tužan dan. Dan Titove smrti. Od 1980, 4. maja u tri i pet popodne kada je glas Miodraga Popovića vasceloj jugoslovenskoj naciji saopštio da je “umro drug Tito“, godinama su se na taj dan, u taj čas oglašavale sirene. Svi su ustajali. Stajali u mestu tamo gde su se zatekli. Tek poslednje godine, generacije su znale da se zakikoću dok sirene označavale trenutak smrti vođe umrlog deset godina kasnije. I tad se dalo naslutiti da više nema pionira i omladinaca koji će čuvati tekovine Narodno osobodilačke borbe. Jer, ni Jugoslavija niti kult ličnosti se nije mogao održati. Generacije koje su stasale nije pogađao pokušaj “Bjelog dugmeta” da spasi Jugosalviju kroz narikanje himne “Hej Sloveni“.

Maj je ostao. Maj koga svi danas dočekuju u prirodi, neradno proslavljajući praznik rada. Štafete se sete iz šale i sprdnje, ne iz zbilje. I na tome se sve završi.

 

 

Fotografije: Wikipedia, Youtrube, lokalpatriot.si, smederevo.org.rs, nationalgeographic.rs, kelseyaho.blogspot.com, info-ks.net www.superradio.rs, klix.ba

7 thoughts on “Godine snenog življenja: Kultni maj zaboravljene zemlje ili sećanje na štafetu (VIDEO)

  1. Volim da čitam ovakve tekstove, mada se uvek rastužim.
    Čini mi se da postoji podeljenost na one koji žale za nestalom državom i na one koji je se sa prezirom sećaju. Ne sećam se, pa ne mogu da sudim.
    Ali, ono što nije zanemarljiva činjenica je da je narod bio bitan, država uređena, postojali su red, rad i disciplina.
    Sa napretkom ovakvo društvo svakako ne bi opstalo, ali mi smo otišli u drugu krajnost, koja ne znam gde će nas odvesti.

    1. Hvala što me čitate 🙂 Iskreno, mislim da je sve u toj državi bio privid, pa i taj dobar život i tolerancija, kao i odnos prema ljudima. Da, i ljudi su bili drugačiji. Naravno, uspomene su nešto drugo…

  2. Ja sam zakačila vrlo malo od cele ove predstave i bila pionirka cele dve godine. Može biti da sam glupavo-romantična prema tom vremenu bez valjanog i dobrog razloga.Na stranu da li nam je bilo bolje. Mislim da smo bili bolji ljudi.Bar za nijansu. Super super tekst, kao i uvek!

  3. Па, није ни тај култ личности био толико лош – бар је та личност пола века радила нешто како треба и од распаднутих земаља створила државу која је била равноправан играч на светској политичкој сцени. Нажалост, крхотине таквих творевина само сведоче о величини која је некад постојала.

    1. Mi smo dobro podneblje za kult ličnosti 🙂 Čim Tito i dan danas fascinira, to samo znači da je za života dobro odradio posao. Plašim se da je sve u nekadašnjoj zemlji bilo “spolja gladac, a unutra – jadac”. Moje mišljenje.

Ostavite komentar

%d bloggers like this: