Gavrlo Princip: Od dobrog duha Južnih Slovena do teroriste

“Tromo se vrijeme vuče,

i ničeg novog nema,

danas je kao juče,

sutra se isto sprema.

Al pravo je rekao prije, Žerajić, soko sivi:

Ko hoće da živi nek mre, Ko hoće da mre nek živi!

I umjesto da smo u ratu,

gdje bojne bombe ječe,

evo nas u kazamatu,

na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život,

pogažen, zgnječen i satrt,

a ja nisam idiot,

Pa, to je za mene smrt!”

– Kakvo je Vaše političko gledište? – pitao je predsedavajući Principa.

– Ja sam nacionalista Jugosloven i težim za ujedinjenjem svih Jugoslovena u bilo koju državnu formu, i da se oslobodi Austrije.

– Mislite li da za ujedinjenje treba žrtvovati i život? – upitao je na kraju predsedavajući Principa.

– Treba žrtvovati, i to mnogo života – ponosno je izjavio Princip.

 Sa suđenja Gavrilu Principu

Gavrilo Princip je simbol jednog davnašnjeg pokreta. Mladić koji je dao sve što je imao, a to je mladost i život za jednu ideju. Ideju koja je utemeljila put jedne nove države na Balkanu, nove nacije. Upravo on i njegovi drugovi postali su simbol jednog vremena i jedne težnje, a njihove činidbe bile su povod za Veliki rat. Danas se ne viđaju takvi prkosni junaci. Nema ih. Kriju se iza nadimaka, iza računara i društvenih mreža. Jednom, ne tako davno, trebalo je uraditi nešto konkretno, pa postati junak.

Mladi Gavrilo Princip

Nedavno su ga proglasili teroristom. Ne, on je borac. Borac za ideale, reči. Borac kome su reči bile važnije od kundaka. Pa ipak, potegao je za kundakom kad se reči nisu dovoljno čule. I kudnak je odjeknuo.

U ovom tekstu neće biti mnogo reči o činidbama Gavrila Principa. Svi znamo šta je uradio i kad. Ovde će biti reči o njemu, njegovom poreklu i kratkom životu.

Berlinski kongres

Još pre Gavrilovog rođenja, Austrougarska je okupirala Bosnu i Hercegovinu. To se desilo na Berlinskom kongresu 1878. Austrougarske vojnike katolici u Bosni su  dočekali kao spasioce, Srbi su pokazali neprijateljstvo, a muslimani su hteli da se bune. Sarajevski imam Hadži Loja digao je bunu. Austrougarima je trebalo dobra tri meseca da okupiraju Bosnu, trpeći gubitke. Jovo Princip, deda Gavrila Principa, zajedno sa sinovima, predao je oružje novoj vlasti. Posle ustanka je ponovo počeo da gradi kuću koja je spaljena za vreme ustanka. Jovo Princip ubijen je u zimu 1881. godine, dok je lovio divlje guske i patke u močvarama Crnog luga, blizu svoje kuće. Neki hroničari su zabeležili su da je porodica Princip verovala da je deda Jovu namerno ubio austrijski vojnik, šef lokalne uprave iz Grahova. Gavrilo Princip na suđenju nije pomenuo ubistvo svog dede kao nešto važno i kao motiv bilo čega što je usledilo na Vidovdan 1914.

Porodica Princip

Bitke za slobodu u Gavrilovoj porodici su nasledne. Gavrilov stric Ilija je učestvovao je u nekoliko bitaka. Kao dobar i hrabar ratnik, dobio je od kralja Petra Karađordevića, odnosno Petra Mrkonjića, medalju za hrabrost. I otac Gavrila Principa, Petar učestvovao je u Crnopotočkoj buni. Žene i deca porodice Princip izbegli su i utočište su našli na austrijskoj strani, na kninskoj teritoriji.

Pod austrisjkom okupacijom porodica Princip je živela skromno i siromašno. Petar Princip je imao tri sina-Jovu, Gavrila i Nikolu. Gavrilo je rođen 13./26. jula 1894. u selu Obljaju, kod Bosanskog Grahova. Dobio je ime po arhangelu Gavrilu, jer je rođen na njegov dan. Ime mu je dao prota Ilija Bilbija, vođa crnopotočke bune. Posle sarajevskog atentata, kada je Gavrilu Principu počelo suđenje, austrijske vlasti su tražile od prote Ilije Bilbije da prepravi Principovu krštenicu i upiše drugi datum. Naime, hteli su da Gavrilo bude stariji za 20 dana, da bi u vreme izvršenja atentatata bio punoletan, a samim tim i osuđen na smrt.  Međutim, prota Ilija nije pristao na to, pa su ga austrijske vlasti ubile u Livnu, na okrutan način. Vezali su ga konjima za repove.

Posle Sarajevskog atentata jedan francuski list je pokušao da simbolički tumači Gavrilovo ime i prezime. “Vesnik novih ideja” — glasilo je tumačenje, jer po Bibliji, arhangel Gavrilo je glasnik, vesnik. A Princip je-načelo. Poput većine značajnih Srba, vodio je poreklo iz Crne Gore, iz plemena Jovičića, iz Crne Gore, iz Grahova. Došli su krajem 18. veka u Bosnu, u selo Obljaj, nedaleko od tromeđe Bosne, Dalmacije i Hrvatske. Porodica Princip se bavila zemljoradnjom i stočarstvom. Negde je zapisaono da su nosili nadimak “Čeke“, jer su pojedini Principi bili u jedinicama pograničnih straža i često su u zasedama sačekivali mletačke i austrijske čete. Prezime Princip je došlo od pradede Gavrila Principa, Todora. On je bio krupan, stasit  i prek, uvek naoruažan, lepo obučen, sa oružjem za pasom. Bavio se trgovinom i često je putovao po Dalmaciji i Italiji. Turski begovi su ga zvali “principal” što znači knez, pa su po njemu i sve ostale “Čeke” dobile prezime Princip. Drugo tumačenje kaže da su Todora nazvali i “princ od Bosne” ili “bosanski princ“, jer se lepo oblačio, pa je zbog toga izvedeno prezime.

Otac Petar je bio slabašan i nizak, a majka Marija, zvana Nana je bila energična, krupna, jaka i sposobna žena.  Kod Principovog rođenja postoji jedna zanimljivost. Prota Ilija koji je krstio dete upisao je u domovnik kao dan rođenja 13/26. jun, a u matičnu knjigu rođenih 13/26. jul. Na suđenju Gavrilu Principu, ova greška seoskog sveštenika došla je pod sumnju, jer je zbog ove greške Gavrilo trebalo da dobije drugačiju kaznu, što sam napomenula u gornjem pasusu.

Gavrilo je oduvek voleo mnogo da čita i bio je vrlo ćutljiv. Bio je bolešljiv i osnovnu školu je jedva završio. Gavrilo je kao dečak od 13 godina došao do Sarajeva da bi se dalje školovao i hteo je da ide u kadetsku školu. Međutim, upisao je trgovačku školu i nastanio se kod udovice Stoje Ilić, majke učitelja Danila Ilića, jednog od vodećih ljudi “Mlade Bosne“.  Stoja je prihvatila Gavrila, a Danilo mu je postao najbolji prijatelj. Pošto trgovačka škola nije bila Gavrilova želja i, u to vreme vrlo omražena škola, Prncip je polagao dopunske ispite i upisao četvrti razred gimnazije u Tuzli.

Nekoliko svedoka tvrdilo je da se Gavrilo hvalio da niko ne poznaje književnost bolje od njega i da je on najbolji na tom polju. U zatvoru se žalio advokatu da mu je najteže što nema šta da čita, jer su mu knjige bile sve.

Princip je u Tuzli naučio da igra bilijar i postao strastveni igrač. Prema nekim svedočenjima, Gavrilo je znao da se toliko zanese u raspravama tokom igranja bilijara da je protivnike udarao štapom po glavi. Nije voleo veronauku, tako ga je i majka vaspitavala, pa je u tuzlanskoj gimnaziji imao sukob sa veroučiteljem zbog nedolaska u crkvu. Premestio se u sarajevsku gimnaziju. U proleće 1912. samovoljno je napustio Sarajevo, i u Beogradu je nastavio školovanje. Pokušao je da polaže peti razred u Prvoj muškoj gimnaziji, ali nije uspeo. Na jednom političkom okupljanju gde je skandirao “Dole Austrija!” počinje da se politički angažuje.

Tada se u Srbiji vršila mobilizacija pred Prvi balkanski rat. Pripadnici “Mlade Bosne” su u grupama dolazili u Srbiju kao dobrovoljci. Gavrilo Princip je pokušao da se prijavi u odred komita majora Vojina Tankosića i jednog od vodećih članova tajne organizacije “Ujedinjenje ili smrt“. Pošto nije bio primljen u komite u Beogradu, otišao je u Prokuplje, gde je bio Tankosićev štab. Opet nije prošao zbog mršavosti i malog rasta. Vratio se u Hadžiće. Ipak, nije izdržao, došao je opet u Beograd u leto 1913. i položio peti i šesti razred gimnazije. To je bio kraj njegovog školovanja, iako je na suđenju u Sarajevu izjavio da je položio svih osam razreda.

O Mladoj Bosni

Mlada Bosna

Mladobosanci su bili deo spontanog revolucionarnog pokreta među južnoslovenskom omladinom pod okupacijom Austrougarske (Hrvatska, Dalmacija, Slovenija), ali i u Srbiji i Crnoj Gori, pa čak i među iseljenicima u Americi. Pokret nije imao izgrađen program, jedinstvenu ideologiju i organizaciju. Imao je samo težnju ka promenama. Mlada Bosna bila je protiv nacionalne isključivosti i šovinizma, široko južnoslovenske orjentacije. U borbi protiv verskog fanatizma i kulturne zaostalosti, ovaj pokret je bio napredan, socijalno-politički progresivan, a prema Austrougarskoj nepomirljiv, revolucionaran. Propovedao je njeno uništenje i stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. “Mladu Bosnu” su mahom sačinjavali đaci i studenti poreklom sa sela.

Mladobosanci su se uzdigli iznad religijskih i nacionalističkih sukoba koji su besneli među stanovništvom Bosne i Hercegovine i u tome je njihov veliki doprinos borbi Južnih Slovena za nacionalno oslobođenje. U kratkom periodu svoje političke aktivnosti, oni su se odlučno opredelili za saradnju Srba, Hrvata i muslimana i federalno uređenje u budućoj zajedničkoj državi, pošto se Austrougarska uništi revolucionarnim putem. Zbog svog opredeljenja i tolerantnog odnosa, u redovima mladobosanaca našli su se Srbi, Hrvati i muslimani. Srbi su bili u većini, jer su činili većinu stanovništva u Bosni i Hercegovini.

Jovan Skerlić

Princip i njegovi drugovi težili su ka moralnosti jednostavnog života i verovali u ideju uzajamne pomoći. Među njima, po pravilu, vladala je apstinencija od fizičke ljubavi i upotrebe alkohola. Propovedali su emancipaciju i ravnopravnost žena. Posvećivali su veliku pažnju etici i drugim oblastima duhovnog i intelekgualnog života. Jovan Skerlić, ubeđeni Jugosloven, do kraja života ostao je jedan od idola mladobosanaca. Voleli su ga i mnogo poštovali i išli su na njegova predavanja kad god su mogli. U to vreme, Skerlić je sarađivao u mladobosanskom listu “Zora” koji je izlazio u Beču. Habzburške vlasti su zabranile sva njegova dela, uključujući i njegovu “Istoriju srpske lirike”. Princip, Ćulaga, Bukovac i Vladeta Bilbija nosili su venac na njegovom pogrebu, 16. maja 1914, samo nekoliko dana pre nego nego će Princip krenuti za Sarajevo.

Vrlo lako “Mlada Bosna” počinje da sarađuje sa Crnom rukom, tačnije sa već pomenutom organizacijom “Ujedinjenje ili smrt“, koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, poznat po izvršenju atentata na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu 1903. Kad je čuo za pripreme atentata, Dimitrijević je znao da će to imati velike posledice po Srbiju. Zato je  je uputio četnika Ðuru Šarca u Slavonski Brod, da nađe Danila Ilića i uz njegovu pomoć spreči atentat. Šarac je Danilu govorio o opasnostima za Srbiju, o nespremnosti za rat pošto je tek izašla iz Balkanskih ratova, da bi Srbiji trebalo bar pet, šest godina mira… Na sva ta ubeđivanja Ilić je odgovorio da su se oni zakleli, a da Gavrila Principa neće uspeti da odvratite od atentata. Atentatori vežbaju u Topčideru, sa njima se susreo i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Princip se u Beogradu nije mnogo družio. Zlopatio se kao i većina došljaka. U istrazi je rekao da je prijatelje imao među bosanskim đacima sa kojima je stanovao. Sa njima se družio u kafanama “Zlatna moruna” i “Žirov venac” na Zelenom vencu, nedaleko od njegovog stana. Do njega vrlo lako dolazi ideja pokreta “Mlada Bosna“.

Postoji podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena u atentat bar dva meseca pre samog događaja. Znali su i ko će ga i kada izvršiti. Ataše Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao popriličnu sumu novca.

Franc Ferdinand

I pored mnogo informacija i upozorenja da je atentat moguć, austrougarske vlasti nisu preduzele ništa da ga spreče. Sam nadvojvoda Franc Ferdinand, ratoborna osoba, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strasan lovac, a inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je, godinu dana pre ubistva, pokušan atentat u Parizu. Treba spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljaci. Naime, svake godine je nadvojvoda dolazio tu u lov. Prema pričama seljana, ono što je Ferdinand radio nije bio lov, već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punili puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio-od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene. Pošto bi Ferdinand otišao, seljani su bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Stajao je tek kada bi ubio hiljadu životinja.

Drugi dokazi pokazuju da je Ferdinand bio “Srbomrzac” i dolazak u Sarajevo na vojne manevre je bila odlična prilika da izaziva “srpske gegule“. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su, prema Ferdinandovim rečima, bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Ubistvo Franca Ferdinanda nije bilo iznendađenje u Austrougarskoj. Nadvojvoda je pripremao reformu stare monarhije, omražen u Ugarskoj, na dvoru je bio toliko nepopularan da je njegov stric, car Franc Jozef, na vest o Ferdinandovoj smrti rekao “da je viša sila uspostavila poredak koji sam nije bio u stanju da održi“.

Političke prilike koje su dovele do pobune

Ideje o atentatima javljaju se u Bosni i pre 1914. godine, naročito posle aneksije, 1908. godine. U Sarajevu, 8. maja 1910. student Bogdan Žerajić puca na generala Vorešanina, vojnog guvernera u Bosni i Hercegovini. U Zagrebu, 2. juna 1912. puca student Luka Jukić na kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, da bi atentat ponovio 31. oktobra iste godine i Planinščak. Ponovo, u  Zagrebu 18. avgusta 1913. u student Stjepan Dojčić je ranio bana Škerleca. To je pokušao i Jakov Šefer 20. maja 1914.

Vidovdanski atentat bio je šesti po redu u tom relativno kratkom vremenu. U međuvremenu, Balkanski ratovi su samo zategli odnose Srbije i Austrougarske. Što je Beč više pribegavao politici vanrednih mera i spremanju rata protiv Srbije spolja, toliko je rasao otpor kod omladine.

Bogdan Žerajić

Mladobosanci su nalazili inspiraciju u Kosovskom mitu. Bogdan Žerajić je 1910. pokušao da ubije generala Marjana Vorešanina, a onda je izvršio samoubistvo. Iako je Žerajić sahranjen tajno, Mladobosanci su otkrili njegov grob i doneli cveće.

Na saslušanju Princip je dao iskaz da se još 1912. godine zakleo na Žerajićevom grobu da će ga osvetiti. Kad je Princip prvi put posetio Srbiju, poneo je u Bosnu nešto “slobodne srpske zemlje” i položio na Žerajićev grob. Uoči Vidovdana 1914, Princip je poslednji put posetio njegov grob. To su učinili i Danilo Ilić i Nedeljko Čabrinović.

Prilike pred atentat

Gavrilo Princip je poslednji put bio kod svojih u Grahovu oko Svetog Save 1914. godine. Tada je majci pričao o Žerajiću, posetama njegovom grobu, da je krao cveće sa drugih grobova da bi ga položio na Žerajićev grob i da je svako jutro policija uklanjala cveće. Pričao joj je o Srbiji i kralju Petru, srpskim liberalima, o parlamentu, o seljacima kojima pripada zemlja… Inače, Principova majka Marija nadživela je sina punih 27 godina. U Drugom svetskom ratu, ustaše su spalile kuću Principovih, zaklali Gavrilovog brata, lekara Nikolu, a stara majka Nana je morala u zbeg kao i kad se zbio ustanak 1875. Umrla je u noći između 12. i 13. jula 1945. u 87. godini života. Komunisti po završetku Drugog svetskog rata su obnovili rodnu kuću Gavrila Principa.

Ideja o ubistvu Franca Ferdinanda je bila živa kod svih Mladobosanaca, kako u Bosni i Beogradu, tako i u Švajcarskoj i Francuskoj.

Nedeljko Čabrinović

Princip i Čabrinović su dobili su jedno pismo iz Bosne sa isečkom iz novina u kojoj je potvrđena vest da Franc Ferdinand dolazi u Sarajevo. Gavrilo i njegov prijatelj odlučili su da mu prirede “lep doček” pošto se odlučio da dođe baš na Vidovdan. Počeli su da se pripremaju za atentat.

Vlasti su objavile maršrutu Franca Ferdinanda i njegove povorke da bi ga što više naroda pozdravilo.

Ilić i Princip izradili su plan i odredili mesto na kojem će sačekati nadvojvodu. Njih šest bilo je podeljeno u tri grupe, u svakoj po dvojica, sa zadatkom da prva dvojica otpočnu atentat bombama. Ako bi oni promašili, na red bi došla druga dvojica.

Bio je lep i sunčan dan taj Vidovdan 1914. Šest mladih ljudi zadojeni jednom idejom krenuli su sa šest bombi i četiri revolvera da dočekaju Ferdinandovu povorku.

Ostatak priče znate. Ako ne znate, biće u nekim od mojih narednih tekstova.

Sofija Hotek sa decom

Postoji nekoliko činenica koje su uticale na Mladobosance da izvrše atentat u Sarajevu. Prestolonaslednik Franc Ferdinand (koji nije ni trebalo da nasledi tron pošto je, suprotno pravilima, bio oženjen Čehinjom Sofijom-iz ljubavi, a to se ne oprašta, ali o tome drugi put) je bio je nosilac ratničke politike u Austrougarskoj. Nije voleo balkanske narode. Njegova poseta je bila zbog vojnih manevra u Sarajevu. Ti manevri je trebalo da pokažu spremnost i opremljenost za rat i da priprete Kraljevini Srbiji.

Iako zvanična Srbija nije znala za atentat, Austrougarska je optužila Srbiju i uputila joj ultimatum i ponižavajuće zahteve koje ni jedna država ne bi prihvatila. Srbija je odbila taj ultimatum. Kazna za odbijanje stigla je 28. jula. Rat je počeo.

Suđenje “Mladoj Bosni”

Suđenje Mladobosancima koji su počinili atentat počelo je 12. oktobra 1914. U sudnici je sedelo na klupi 25 optuženih od kojih je 21 bio Srbin i četiri Hrvata. Okovani u lance, praćeni jakom stražom, sa prlajvim licima, osuđeni su dovedeni u sudnicu. Međutim, njihov ponos i prkosan izgled zbunjivali su prisutne.

Suđenje je pokazalo čvrstu rešenost ovih ljudi da učine nešto. Tome u prilog govori priča jednog od branilaca, dr Rudolfa Cislera koji je izjavio da mu je to bio “najteži i najbolniji branilački neuspeh u životu“. Za držanje atentatora rekao je da se ono može porediti sa najsvetlijim primerima iz svetske istorije.

Mladi atentator Princip i njegovi pajtaši su se pokazali ne samo kao odvažni, već i kao vrlo inteligentni i obrazovani ljudi, koji su vrlo trezveno rasuđivali. Oni su znali izvanredno da se brane, a da druge ne optužuju. Svi su optuživali Austrougarsku da je vodila ugnjetavačku politiku. Na momente je ličilo da se sudi Austrougarskoj, a ne Mladobosancima.

Trifko Grabež je u istrazi rekao da je krajem marta 1914. pročitao u listu “Istina” o dolasku Franca Ferdinanda, ali da tada nije razmišljao o atentatu. Tek kad se vratio u Beograd, Principovo oduševljelje ga je na to podstaklo. Sam Princip je naglašavao da je on bio glavni pokretač na atentat i da nije hteo da upliće Grabeža “jer je on plemenita duša i skroman čovjek“. Princip je uvek nastojao da svu odgovornost, ili bar njen veći deo, svali na svoja pleća da bi spasio ostale učesnike atentata.

Presude su izrečene 29. oktobra. Na kaznu teške tamnice po 20 godina osuđeni su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež. Na kazne teške tamnice, sa mračnom samicom, osuđeni su Vasa Čubrilović, Cvetko Popović, Lazar Ćukić, Mitar Kerović, Ivo Kranjčević, Cvijan Stjepanović, Branko Zagorac i Marko Perin. Vasa Čubrilović, kasnije doktor istorijskih nauka i akademik, osuđen je na 16 godina zatvora, Cvetko Popović na 13, a Lazar Đukić na deset godina. Stari Mitar Kerović osuđen je na doživotnu tešku robiju, Ivo Kranjčević na deset godina teške tamnice, Cvijan Stjepanović na sedam godina, a Branko Zagorac i Marko Perin na po tri godine.

Na kaznu smrti vešanjem osuđeni su Danilo Ilić, Neđo Kerović, Mihailo Miško Jovanović, Veljko Čubrilović i Jakov Milović. Smrtna kazna je kasnije Miloviću pretvorena u doživotnu robiju, a Keroviću na 20 godina robije.

Devetorica optuženih su oslobođeni. Svega petorica najmlađih su iz zatvora izašli živi.

Ćelija gde je ležao Gavrilo Princip

Tri glavna atentatora Princip, Čabrinović i Grabež robijali su u Vojnom zatvoru u Terezinu, u staroj tvrđavi u Češkoj, koju je sagradila Marija Terezija.

U zatvoru se Gavrilo Princip i razboleo. Trovali su ga preko hrane, a oboleo je od tuberkuloze kostiju. Amputirali su mu desnu ruku. Svakodnevno je prebijan i mučen. Omiljena zabava stražara je bila da ga stave u bure sa ekserima i da ga korljaju. Svoj kraj očekivao je mirno i stoički. Umro je 28. aprila 1918, nekoliko meseci pre sloma Austrougarske carevine, ne dočekavši njen kraj. Državne vlasti Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca su 1920. godine prenele tela atentatora u Sarajevo i sahranili ih u zajedničku grobnicu, u kapeli Vidovdanskih heroja.

Prilikom prebacivanja Principovih posmrtnih ostataka u Sarajevo 1920. godine na zidu njegove ćelije nađeni su sledeći stihovi:

“Naše će sene hodati po Beču
lutati po dvoru, plašeći Gospodu”

Vaso Čubrilović svedoči da je stihove sličnog sadržaja u sarajevskom zatvoru još 1914. godine na svojoj porciji zapisao Marko Perin:

“I grobovi naši s Bečom će se borit.
Po dvorima šetat i plašiti Gospodu,
A grobovi naši Evropi će zborit:
Jugosloven mora dobiti slobodu!”

Kuća Gavrila Principa

Partizani su u Drugom svetskom ratu zapalili rodnu kuću Gavrila Principa. Tek 1964. godine komunističke vlasti su kuću obnovile. Hrvatske snage su je ponovo zapalile 1995.

Automobil Franca Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa — belgijski poluautomatski pištolj M 1910, kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.

Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13. oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od deset evra.

Danas u Sarajevu nema ničega što bi podsećalo na velikog idealistu Gavrila Principa… Sve češće pričaju da je terorista. Niti je bio, niti će biti. O tome ću pisati drugi put.

 

 

Fotografije: Wikipedia, enciklopedija.hr, kilx.ba

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: