Drug Tito je rekao da su studenti u pravu: Policijska palica po glavama akademaca (VIDEO)

Te 1968. u rano leto, u Beogradu su počeli studentski protesti. Bilo je vruće kao što je bilo vruće na barikadama i u prvim linijama adolescenata. Ništa to nije bilo čudno, jer je u to vreme cela Evropa gorela od protesta studenata. Studenti su zahtevali smanjenje velikih socijalnih razlika, nezaposlenosti, sprečavanje iseljavanja stanovnika i bolje uspostavljanje samoupravnih odnosa u društvu.

Studentske demonstracije su vodile generacije rođene od 1945. do 1950. godine. Oni koje je zakačio novi talas, reforme društva i koji su neminovno bili zadojeni temeljima jednakosti. Jednakost se odavno izgubila još s prvim danima oslobođene zemlje, kad su komunisti konfiskovali imovinu nekadašnjih privatnika po širem centru Beograda. Ostali koji su se zalagali za jednakost i besomučno verovali u nju, živeli su u jednakim radničkim stanovima po obodima glavnog grada.

I tačno, s početkom šetdesetih godina prošlog veka mnogo je bilo onih koji su sreću i jednakost potražili u zemljama zapadne Evrope. Samim tim, ti ljudi su svojim rođacima u matici slali novac, pa je nejednakost sve više dolazila do izražaja.

“Praško proleće” u Jugoslaviji

Praško proleće” je stiglo i do Jugoslavije. Pozivalo se na kineskog vođu Mao Ce Tunga. A Mao Ce Tung uopšte nije gotivio Tita i smatrao ga je američkim pionom. Manipulativni Broz se nije libio da iskoristi ime kineskog predsednika i tokom studentskih demonstracija se pozivao na njega.

Jugoslovenski studenti dolazili su u kontakt sa idejama i protestnim praksama sa Zapada. Do izbijanja protesta došlo je tokom prvih dana juna 1968. godine na većim u Jugoslaviji poput Beogradskog, Sarajevskog,
Ljubljanskog i Zagrebačkog, a vrhunac je bio štrajk na Univerzitetu u Beogradu koji je trajao nedelju dana. Za nastanak pokreta značajna su bili i studentski listovi “Student” i “Bilten univerziteta“.

Protv “crvene buržoazije” protestom, za studente batine i meci

U Beogradu se protestovalo i protiv “crvene buržoazije“, čak je Univerzitet u Beogradu nakratko preimenovan u “Crveni univerzitet Karl Marks“, a studenti su tražili da se političari i rukovodioci vrate izvornim idejnim korenima marksizma i humanizma.

Povod za izbijanje sukoba između policije i studenata u Beogradu bila je priredba “Karavan prijateljstva” održana 2. juna 1968, u sali Radničkog univerziteta u neposrednoj blizini Studentskog grada. Jedna poveća grupa studenata je posle toga krenula ka centru grada, ali ih je u tome sprečila policija. Desilo se to kod podvožnjaka ili kod današnjeg “Enjub” centra.

Brutalnost policijske intervencije je dovela do smrtnih ishoda vešto
zataškanih. Sledećeg dana, policija je brutalnim nasiljem nad studentima onemogućavala organizovanje demonstracija, što je bio jedan od glavnih razloga za izbijanje blokade fakulteta.

Studenti su u tih nedelju dana dobijali batine, na njih je pucala policija, a štampa o njima pisala u negativnom kontekstu, često kriveći realnu sliku stanja. Sve se završilo govorom tadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i “Kozaračkim kolom“. To je bio presedan u dotadašnjem manipulisanju masama.

Brozova manipulacija

Formiran je akcioni odbor i istaknuti su zahtevi, doneta je odluka o sedmodnevnom štrajku, zbog čega je policija blokirala fakultete i zabranila demonstracije na gradskim ulicama. Centar otpora bio je Filozofski fakultet gde su se okupljali studenti, profesori, umetnici, javne ličnosti.

Jedino što je Brozu bilo na pameti je kako da sačuva autoritet. Studenti su bili ubeđeni da Titu treba objasniti da mi se sistem koji je stvorio oteo kontroli. A onda imamo odličnu manipulaciju narodnim masama, u ovom slučaju, studentima.

Štrajk je okončan posle televizijskog obraćanja predsednika SFRJ i SKJ, Josipa Broza Tita, 9. juna. Tito je izjavio da podržava većinu studentskih zahteva i naglasio kako je lično “sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela“. Pošto su studenti protumačili da su njihovi zahtevi prihvaćeni, štrajk je prekinut. Ubrzo je postao jasan manipulativni karakter Titovog govora. Usledila je represivna kampanja protiv radikalnijeg dela
studentskog pokreta i protiv nekih profesora koji su uzeli aktivno učešće u protestu.

Posle svega, stegnut je kaiš, snimani su filmovi sa partizanskom tematikom i sve se dovelo na početni komunistički kurs. Mnogi su platili za svoje bahaćenje, ali tadašnji prvi čovek policije nije smenjen. Te studentske demonstarcije iznedrile su kasnije političare i vrle demokrate poput Dragoljuba Mićunovića.

Inspiracija – juznevesti.com, vice.com

Fotografije: ekspres.net, politika.rs, telegraf.rs, informer.rs

Ostavite komentar

%d bloggers like this: