#Dostojanstvo je ljudsko pravo: Nedosanjani snovi

  • Mnogo lepo ti stoji ta boja kose – pogledala me je tužno.

Ja sam se njoj osmehnula. Žutilo u licu nije izbledelo, ona je izgledala sve umornije. Bio je to, kasnije će se ispostaviti, poslednji kompliment koji mi je dala.  Samo 48 sati kasnije više nije bila među živima. Otišla je tog sumornog, hladnog, sivog 26. novembra na neko lepše, mirnije, zdravije mesto. Ma gde to bilo. Umrla je, nadam se, mirno i tiho. Iako smatram da je trebalo da u tim trenucima ima malo više dostojanstva. Samo malo.

Moja majka je bolovala od izuzetno teškog oblika kancera, Klackinovog tumora. To je, prostim jezikom rečeno, tumor gornjih žučnih puteva. Još prostijim jezikom rečeno, kancer koji napada meka tkiva stomaka, brzo se širi i nema tu mnogo vremena za razmišljanje i delanje, pogotovu kad je slučaj kao kod moje majke – kasna dijagnostika. Imala je tačno tri meseca života. Za to vreme, bila je kod kuće. Dobra stvar je što taj kancer ne boli. Stvara nelagodu, neraspoloženje i težinu, ali ne boli.

Kada je ta težina postala nepodnošljiva, otišla je ne pitajući gde je vode. A odveli su je negde samo da skonča. Da je puste da umre. Da vreme odradi svoje. To “negde” bilo je u šumi, u baraci. Samo se čuje lavež pasa, graktanje vrana i urlici umirućih. Predvorje smrti. Hodnik za one koji idu u raj ili pakao. Čistilište. Istureno, odbačeno odeljenje onkologije Zemunske bolnice. Mesto gde se na umiruće gleda kao na “još jednog“. Bez emocija, bez dostojnstva. Bez ljudskosti.

  • Donesite pelene – rekla je medicinska sestra.
  • Moja majka može da hoda, samo joj treba mala pomoć do WC-a… – pokušla sam da joj objasnim.
  • Znate li Vi koliko ja imam takvih pacijenata koji “mogu da hodaju” ovde? – objasnila mi je. Vrlo slikovito, priznajem.

Dva dana kasnije, ležala je nepokretno. Plitko je disala. Nije odgovarala na pozive. Polako je odlazila, napuštala ovaj svet.

  • Mirjana! Miro! – pokušao je moj otac da je otrgne od neminovnosti. Nije uspeo.
  • Sestro! Ona… Ona… Doktore!

Doktor ga je pogledao, spustivši naočare na vrh nosa.

  • Da li Vi znate od čega ona boluje?
  • Da, znam, ali…
  • Onda znate i kakav je kraj. Vaša supruga neće dočekati veče.

I nije dočekala. Umrla je u podne i 11 minuta. Tako piše u umrlici. Nadam se, sa lepim sećanjem na život koji je imala. I sa neostvarnim snom da vidi Pariz.

  • Jutros sam je videla da ustaje. Delovala mi je dobro – rekla je mom ocu majčina cimerka.
  • Sad je, verovatno, još bolje – uzvratio je moj otac gledajući u umiruće telo svoje žene.
  • Videćemo se na nekom boljem mestu… – prošaputao je poljubivši je. Poslednji put. Da zna da nije umrla sama.

Kiša je padala. On je požurio da pobegne iz predvorja smrti. Da zauvek zaboravi graktanje ptica, urlike bolesnika, lavež pasa i sliku svoje supruge koja ga je zauvek napustila. Sliku, ni dan danas, ne može da zaboravi. I nikada neće, kako kaže.

Zato #dostojanstvo. Zato. Jer svako zaslužuje da umre kao čovek. Iako nije video Pariz ili Saharu. Iako nije dosanjao svoje snove. Zato. Jer je i zato čovek.

 

Fotografije: Facebook, sal.ad

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: