Đorđe ili Jarilo: Večita borba dva ratnika

Jedna od mojih prvih reportaža (ako ne i prva prava priča) za dnevni list „Politika“ u poznu jesen 2000. bila je o javnom kupatilu „Dunav“. Kupatilo u ulici Cara Dušana broj 45 odavno ne radi. Te 2000. godine kad se ja odlučih da napišem koji redak o njemu još je kupatilo i radilo i imalo posetioce. Stare Beograđane kojima je crkao bojler ili nestala struja. Ako se dobro sećam, kupanje je koštalo 20 dinara.

Tek što su obnovili kupaonice, kade, tuševe… Oči su bolele od beline. Ali sapuni su svakodnevno nestajali. I stalci za sapune. I toalet papiri. Srpska posla. Nisu trajali ni nedelju dana.

Ulica Cara Dušana na Dorćolu, naslikao Karl Gebel oko 1860.

Obišla sam, sećam se, sve one kupaonice nekadašnjeg kupatila braće Krsmanović, kako se kupatilo zvalo s početka 20. veka. Videh nekadašnji hamam turski. Jer, eto, u toj ulici svoj han i karavansaraj imao je i veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Ali, odavno ga srušiše.

Dorćol

Čak i da pod stare dane počnem da se bavim arheologijom ne verujem da bih uspela da nađem bilo šta što je podsećalo na stari Dorćol i tu raskrsnicu četiri puta… Zato pokušaću da se prisetim razgovora sa čovekom koji me je davno proveo javnim kupatilom.

Ritualno kupanje Roma

A zašto se prisećam baš danas? Zato što mi je tada ispričano da su nekad u njega svraćali Romi da se za Đurđevdan okupaju. Ritualno kupanje u biljkama u sred Beograda.

Dorćol, Jevrejska ulica

Zamislite to? Savršeno! Kupatilo „Dunav“ se prvi put pominje 1863. godine, a već 1880. je rekonstruisano kada su ga otkupila braća Krsmanović. U to vreme, Beograd je bio velegrad i ritualno kupanje nije bilo lako izvesti za veliki praznik i pozdrav proleću. Zato, ovo kupatilo je bilo idealno za tako nešto.

Opet, nije svaka kuća imala kupatilo. Javno kupatilo nam je ostalo u amanet. Ali eto, nismo ni jedno sačuvali.

Romi i Beograđani koji su proslavljali Đuđevdan ne samo kao slavu, već i kao pozdrav proleću dolazili su u „Dunav“ na ritualna kupanja. Romi slave Đurđevdan, jer od tada, smatra se, nema više zime. Sve je tad mirisalo na đurđevo cveće. Jer važno je bilo umiti se, okupati se, prizvati zdravlje, ljubav i berićet u život.

Običaji na Svetog Đorđa

Jarilo

Pleli su se venci, krstovi koji su se kasnije stavljali na ulazna vrata, a u vodi „obogaćenoj“ biljem i čuvarkućom umivale su se devojke. Ponegde iscrtavali su se magični krugovi, brazde oko kuća i terale veštice. Dozivali momci. Prizivalo zdravlje. Slavio se Jarilo. Pre Đorđa. Samo su njih dvojica zamenili uloge kada je na mesto stare vere došlo hrišćanstvo. Ne treba zanemariti činjenicu da ona aždaja u priči o Svetom Đorđu upravo predstavlja tu staru veru na čije je mesto došao krst. O običajima ću pisati nešto niže.

Đurđevi stupovi

Da Sveti Georgije (ili Jarilo) ima duboke korene u našoj istorijskoj i religijskoj svesti, pokazuje i legenda koja kaže da je on bio zaštitnik Nemanjića, pa kada je Stefan Nemanja dospeo pećine u koju su ga zatočila braća, on se molio upravo Svetom Georgiju. I kako to biva, u znak zahvalnosti, nikao je manastir Đurđevi stupovi iznad nekadašnje prestonice Rasa. U blizini reke Raške su ostaci pećinskog manastira gde je nekad zatočen bio Stefan Nemanja.

Priča o junaku i aždaji

Đerzelez Alija

Da li treba da napomenem da sem one standardne legende, Srbi imaju svoju priču o junaku i aždaji? Onu gde aždaja iz okoline Peštera, tačnije jezera, gde i danas stoje ostaci Trojan grada, uzima devojke device i odvodi ih? I gde dolazi ratnik koji oslobađa ćerku gospodara grada, ubija aždaju i vraća devojku ocu? Smatra se da na Koštanom polju počivaju ostaci opasne aždaje koju je, prema predanju, ubio Sveti Đorđe. Ili Đerzelez Alija. Ne treba da čudi što muslimani takođe slave ovaj praznik.

azdaha

 

Ali nije tu kraj. Priča kaže da kad je aždaha umirala, kako je padala svaki kraj je dobijao ime. Tamo gde se braćaknula, tamo je selo Braćak, opružila se kod sela Pružanj, repom je oknjila šumu u Krnjoj Jeli. Kako je padala, zanjihala se planina Ninaja. Kod Živalića aždaja je bila živa još, kod Vučinića se vukla, a najviše je njene krvi isteklo kod Točilova. Kosti ostadoše gde napomenuh malo pre. U Koštanom polju.

Ala i devojka

Prva aždajina glava nađena je u Čukotama gde su je meštani čukali. Druga glava obaljena ostala je kod Baljena, a rep kao gujin nađoše Gujići.

Izvor hladne vode Đurđevice, legenda kaže, stvorio je Sveti Đorđe (Jarilo) udarivši mačem o kamen odakle je potekla voda. Na tom mestu i dan danas prinosi se ovan kao žrtva velikom svecu.

dragon2

Ne mogu Srbi bez zmaja i njegovog zlog brata aždaje. Jer kao u onoj staroj „Zmaj preleće s mora na Dunav…“.

Postoji još jedna priča. Priča o troglavom caru koji je živeo u Trojanovom gradu na Ceru i njegovoj ćerki Kosani koja je živela na vrhu Kosaninog grada. Podaci iz 1914. govore da su se baš na tom mestu odigrale najkrvavije bitke u Prvom svetskom ratu, na mestu rimskih utvrđenja. Čuvaju zmajevi svoje utvrde. I ne daju ih.

Smatra se da se deo kostiju šake, kože i kose Svetog Georgija nalaze u Srbiji, u crkvi Svetog Prokopija u Prokuplju. Prošle su dug put od manastira Đurđevi stupovi gde su čuvani do 1689. kada su Turci spalili manastir, do mesta gde su sad i niko sa preciznošću ne može da opiše putešestvije relikvija. Ipak, neko će se na veliki praznik setiti malenog kovčežića i velikog srca ratnika.

Bog sa sedam glava

jarilo-spring-god

Osvrnuću se na trenutak na Jarila. Jarodovida. Gerovita. Ruđevita. Boga sa sedam glava. Svaka glava je simbolizovala sedam letnjih meseci. Navodno, ista priča je i sa sedam mačeva koje je Jarilo imao. Osmi je pripadao njemu. Jarilo je imao i štit sa zlatnim pločicama koji je, kad se praznovalo, iznošen među narod. Smatralo se da je Jarilov praznik krajem ležitrava (aprila). Jarilo dolazi iz daleke zemlje, preko mora. Dolazi i donosi lepo vreme, leto i uspešnu žetvu. Nasuprot njemu stoji Porevit, koji vlada nad preostalih pet zimskih meseci, a koji je istovremeno Jarilov brat. Njihovi hramovi su se nalazili na ostrvu Rujan. Kad se praznovao Jarilo pevale su mu se pesme i pravile lutke od slame, okićene poljskim cvećem. Vencima od grančica, cveća i biljaka koje su ubrane veče pre praznovanja Jarila kitila se vrata i ti venci su ostajali do sledeće godine. Veče pre praznika u vodu su se stavljale biljke koje su ubrane na Biljni petak (petak pre praznovanja Jarila ili danas Svetog Đorđa, 23. april/6. maj), najčešće bosiljak, dren, grabež ili zdravac i ta voda je trebalo da prenoći ispod ružinog grma. Smatralo se da su biljke ubrane na Biljni petak izuzetno lekovite. Ujutru bi se tom vodom umivali ukućani, najčešće da bi bili zdravi i lepi. Na Jarilov dan bilo je važno okupati se u reci ili potoku pre svanuća. Tada se spuštala Jarilova lutka u vodu. Verovalo se da će tim činom Jarilo obezbediti rodnu i uspešnu godinu. Na taj dan jelo se prvi put jagnjeće meso i pilo ovčije mleko. Paljene su vatre, jer se smatralo da na taj deluju razne moćne sile.


Običaji koje je zabeležio i Vuk Karadžić su bili da se na taj dan preskaču vatre i duva u duduke. Selo bi se obilazilo devet puta, a to je budilo sve životinje, pa su one pravile galamu. Uz sve to, na taj dan se iznosilo i oružje, a Turci su bili upoznati sa tim običajem, pa su tada otimali oružje od naroda.

U vreme ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su na Đurđevdan hajduci napuštali svoja zimska mesta  i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak„.

Legenda iz slovenske mitologije

Prema legendi, Jarovid je Perunov sin. Kad se rodio, Veles ga je oteo i odveo u podzemni svet i tamo provodi detinjstvo sa Velesovim ćerkama. U proleće, već kao jak mladić, vraća se Perunu, svome ocu. Kako su Stari Sloveni zamišljali svet kao ogromno stablo, Jarovid se u podzemnom svetu nalazio u samom korenu stabla. Da bi došao do vrha, morao je da prođe kroz krošnju, odnosno svet ljudi i tako on donosi proleće. Jarovid zatim upoznaje Moranu, svoju sestru, Perunovu kći i oni se zaljubljuju. Njihova ljubav donosi hranu i žitarice kroz celu godinu. Zbog nevere, Perun ubija Jarovida gromom, a Morana postaje bela staricazima, umire i odlazi u podzemlje. U svet ljudi dolazi hladna zima. Zatim se Jarovid ponovo rađa i sve se ponavlja iz početka. U hrišćanstvu su ovi mitski događaji obeleženi praznicima. Rođenje Jarovida je Đurđevdan, na proleće, svadba Jarovida i Morane je na Ivanjdan, zemlja je već oplođena, počinje leto.

S druge strane, Jarilo je bio bog rata, gneva i ljutnje, ali i bog proleća, leta i plodnosti. Osnova imena Jarilo je reč „jar“ što znači vatru i srdžbu.  Jarilo se poistovećuje sa planetom Mars. Jarilova boja je crvena, dok je on sam povezan sa zodijačkim poljem Ovna. Mesec belojar, koji u sebi sadrži Jarilovo ime, počinjao je 21. marta, odnosno onog datuma kada Sunce ulazi u znak Ovna. Jare je deo imena ovog meseca, a upravo je jagnje, kao mladunče ovna, u stara vremena bilo žrtvovano Gerovitu ili Jarilu u čast.  Grčki Ares, odnosno, rimski Mars je ljubavnik boginje Afrodite, kojoj odgovara slovenska Lada. Gerovit i Lada predstavljeni su u slovenskoj mitologiji kao par. Ova veza može da bude protumačena na dva načina: kao međusobno prožimanje ljubavi i mržnje,  ili kao povezanost dva božasntva plodnosti.

Gerovit i Lada

Zamišljao bi se kao lep mladić obučen u belo, na belom konju koji donosi cvetanje, leto i lepo vreme. Njhegova partnerka je Lada, boginja leta, plodnosti i lepote. O njegovom ratničkom karakteru govori i pesma iz 19. veka:

Lazi lazi Lazare!
Naš sileni Jarilo!
Oj, Jarilo božilo!
Naš prestrašni (h)rabrilo!
Vojska ti se gotovi:
U Grmove lugove.
U Grmove lugove,
U Draškove ogranje.
Silna vojska velika:
Obučena crveno.
Obučena crveno,
Svetlu boju Jarila.
Opasana zeleno,
Tvrdom vetkom dubovom.
Tvrdom granom i svetom,
Da pobjedi dušmana.
Ogrnuto plavetno,
Da mu bude stasito.
Tvrdo jako stasito,
Sveto krasno i stalno.
Prigrnuto prebelo,
Da mu bude nevino.“

Priča o Svetom Đorđu

sv.djordje

Sveti Georgije ili Sveti Đorđe je rođen oko 275/281. u Kapadokiji, u bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, mali Đorđe se sa majkom preselio u Palestinu, na majčino veliko porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje.

U rimskoj vojsci se Đorđe istakao svojom hrabrošću i bojnim zaslugama. Napredovao je naglo, od običnog vojnika do tribuna, da bi ga, već u 20. godini, lično car Dioklecijan proizveo u čin komita tj. vojvode.

Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine progon hrišćana, najveći do tad. Kada je počeo progon po celoj zemlji, Đorđe deli svu svoju imovinu siromašnima i oslobađa robove.

Robovi u Rimu

Na jednom saboru je govorio protiv lošeg odnosa prema hrišćanima i o njihovom daljem progonu. Izašao je pred cara Dioklecijana i izjavio da je i sam hrišćanin. Zbog toga biva zatvoren u tamnicu.

Po carevom naređenju, vojnici su oborili Đorđa na zemlju, zabili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, pod velikim bolovima, dočekao je jutro. Tada ga je posetio car, međutim, Đorđe je i dalje odbijao da se odrekne svoje vere. Car tada naređuje da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama punim velikih eksera, udica, noževa i mačeva. Vezan za takav točak. Sa točka su ga otkačili, misleći da je mrtav. Kada su se uverili da nije mrtav, car naređuje da Đorđa zakopaju u negašeni kreč, tako da mu je samo glava bila van zemlje, i da ga tako su ga ostavili tri dana. Posle tri dana, kada su ga otkopali, bio je živ.

Car Dioklecijan

Dioklecijan zatim odlučuje da pozove Atanasija, najvećeg maga Rimskog carstva da on savlada Đorđa. Atanasije je pripremio dva napitka. Jedan, od koga bi Đorđe trebalo da se pokori caru, a drugi je bio smrtonosan. Dioklecijan naređuje da silom napoje Đorđa prvim napitkom, a pošto se Đorđe i dalje nije pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim, Đorđe ostaje živ.

Stigavši na gubilište, Đorđe je stao i pomolio se. Zatim, Đorđe je položio glavu, i bi posečen 23. aprila/ 6. maja 303. godine. Papa Gelazije I ga je proglasio za sveca 494. godine.

U hrišćanskoj ikonografiji Sveti Đorđe se od sedmog veka prikazuje kao vojnik, bez konja, u stojećem stavu i sa kopljem ili mačem u desnoj ruci. Od devetog veka se pojavljuje drugačiji prikaz Svetog Đorđa. On je sad na konju, u vojvodskom odelu, i kopljem ubija aždaju. Na tom prikazu se, pored njega, nalazi ženski lik. Smatra se da je to carica Aleksandra ili sveta Aleksandra. Poistovećuje sa sa Priskom, ženom cara Dioklecijana i da ona simbolizuje ranu hrišćansku crkvu, a da aždaja koju Đorđe ubija simbolizuje višeboštvo. Prikaz Svetog Đorđa koji ubija aždaju je zasnovan na popularnoj legendi iz hrišćanske mitologije „Đorđe i aždaja„.

Prema priči, u jezeru u blizini grada Lide, u Palestini, živela je ogromna aždaja, koja je meštanima grada Virita stvarala velike nevolje. Aždaja je često izlazila iz jezera i proždirala ljude koji bi se našli u blizini jezera a, pored toga, imala je i otrovan zadah od koga su se ljudi razboljevali i često i umirali. Stanovnici ovog kraja su se obratili za pomoć svom vladaru, a on im je rekao da treba svakog dana da žrtvuju po jedno dete, da bi se rešili problema sa aždajom. Narod je tako i učinio.

Svakog jutra je po jedno dete bilo ostavljano pored jezera. Onda je došao red i na ćerku tog vladara, jedinicu. Dok je uplakana devojka stajala kraj jezera, pred njom pojavio Sveti Đorđe, jašući na konju, sa kopljem u ruci. Kada je aždaja izlašla iz jezera, Đorđe se sjurio ka aždaji i kopljem je probio njenu čeljust. Po Đorđevom naređenju, devojka vezuje svoj pojas aždaji oko vrata i vodi je prema gradu. Gradski vladar i svi žitelji zbog toga prihvatiše hrišćanstvo, a u gradu je ubrzo sagrađena i velika crkva posvećena Presvetoj Bogorodici i Svetom Đorđu.

Prikaz Svetog Đorđa, kao konjanika na belom konju koji kopljem kroz usta probija aždaju, postao je i čest motiv u heraldici. Kao takav nalazi se i na grbu grada Moskve. Takođe, u heraldici je poznat i motiv „krsta Svetog Đorđa„, crveni krst na beloj pozadini. Poreklo ovog motiva vezuje se za čisto bele tunike prvih krstaša, i crveni krst koji su nosili na grudima. Kao takav je postao i grb Engleske i Gruzije, španske pokrajine Katalonije, i drugih mesta i zemalja.

Po broju onih koji ga slave, Sveti Đorđe je druga slava u Srbiji, posle Svetog Nikole. Ne treba da čudi, Srbi su se nekad radovali proleću, što je i normalno.

Đurđevdan – granica leta i zime, praznik plodnosti

cvece

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta. Praznik je vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji. Glavni običaji su pletenje venaca od biljaumivanje biljem i kupanje na reci. Sve to vuče korene iz panaske vere, dok se još slavio Jarilo.
 

Uoči Đurđevdana, neko od ukućana bere zelene grančica u najbližoj šumi i njima se kite vrata i prozori na kući i ostalim zgradama, kao i ulazne kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“. Kaže se: „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru„. Negde je običaj da se kuće kite na sam Đurđevdan, pre svanuća.

Takođe, pletu se venčići od „đurđevskog cveća„: đurđevke, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada„. Ti krstovi su slični krstovima od badnjaka koji se pletu za Božić.

Uoči Đurđevdana, domaćica stavlja posudu punu vode koju „aromatizuje“ sa drenom, zdravcem, grabežom. Na kraju stavlja i crveno jaje, čuvarkuću, koje je ostalo od Uskrsa. Ta voda se stavlja pod ružu u bašti, da prenoći. Ujutru se svi redom umivaju tom vodom. Decada bi bila zdrava kao dren„, devojkeda se momci grabe oko njih„, stariji „da budu zdravi„, domaćinda mu kuća bude dobro čuvana„… Svako prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje u reci, pre sunca. U nekim krajevima se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko. Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Negde se mladi ljuljaju na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren„, a devojke se valjaju po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito. Posebno je za ove običaje značajno bilje poput selena, koprive, vrbe, drena ili zelene pšenice.

 

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu na „đurđevdanski uranak„. To je uglavnom bilo negde u šumi  ili na proplanku, ili pored reke. Za uranak se spremalo jelo i piće. Obavezno se pripremalo jagnje na ražnju, a oni koji su za to zaduženi, išli su mnogo ranije na to mesto da pi počeli sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje trajali su često i do podne.

Uranak 1940.

Na đurđevdanskim urancima su se mladi opasivali vrbovim prućem „da bi bili napredni kao vrba„, kitili zdravcem „da budu zdravi kao zdravac„, koprivom „da kopriva opeče bolesti„, i selenom „da im duša miriše kao selen„. Pre Đurđevdana ne treba brati ili mirisati selen, a na Đurđevdan svako treba da uzme po jedan stručak, pomiriše i zadene za pojas, a devojke i mlade za đerdan.

Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu„.

Smatra se da su na Đurđevdan veštice i druge zle sile vrlo aktivne zbog čega su seljaci palili velike vatreda bi zaštitili sebe i selo„.

 
U delu Srbije oko Timoka, svaki domaćin na Đurđevdan bi doveo pred crkvu po jedno muško jagnje. Jaganjcima se na svaki rog zalepi po svećica, pa sveštenik posle liturgije dođe među jaganjce, zapali jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslovi ih za trpezu.
Seljaci su na Đurđevdan su oko sela činili brazdu koja je pravila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.
Ovaj praznik slave stočari. Na Đurđevdan se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Žrtvovanje jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji običaj za taj dan.
Žene i devojke donose uveče kući „omaje„, to jest vodu sa kola vodenice, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne„, kao omaja od kola. U tu vodu su stavljale različito bilje, a naročito selen, da prenoći. Ujutru su se njom kupale.
Da bi stoka bila plodna i da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću su neke žene vračale. One su gole jahale na vratilu i obilazile oko tuđih torova. Sve to pokazuje,da je običaj veoma star.
Na sličan način privlačila se i plodnost useva. Često su se na današnji dan  primenjivala i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti po kojima se gata su brojni (gatalo se po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi…).
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro „da će biti plodna godina„, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša „da će leto biti sušno„. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Na dan Svetog Đorđa (boga Jarila) Beograd je ostao uskraćen za ritualna kupanja i umivanja. Prolećna slava proslaviće se uz iće i piće, a legende neće biti ispričane. Pozdrav proleću i ove godine će izostati.

 

P.S. Fotografije kupatila „Dunav“, nisam našla i, na žalost, ih ne posedujem. 🙁

 

Fotografje: Tumblr, slika ulice Cara Dušana iz 1860. godina preuzeta sa stranice avlija.me, rad austrijskog slikara Karla Gabela, iz knjige  Vladimira Kaćanskog „Prilozi za istoriju Beograda“, drakinan.weebly.com, laurenelegrange.wordpress.com, epika.org, skyscarpercity.com, drugdrazic.com, Pinterest, Wikipedia, vreme.com, featureshoot.com, ibalkan.net, dnevnevesti.rs, Tumblr, nezavisne.com, jadovno.com, Pixabay.com, e gatanje, novosti.rs

Оставите одговор