Diplomatija Srpkinje u Osmanskom carstvu: Sultanija Mara, pametna lepotica sa stavom

Ako je neki vladar u srpskoj istoriji žrtvovao celu svoju porodicu za spasenje zemlje, to je onda bio despot Đurađ Branković. Da bi imao koliko toliko mira, ćerke je udao za vladare okolnih carstava, sinovi su mu oslepljeni, a on je birao od dva zla manje. Poživeo je više od 80 godina i pod stare dane je znao da se tuče sa neprijateljima.

Ovo je priča o drugoj srpskoj sultaniji. Ženi diplomati. Priča o sultaniji Mari, koja je doživela sličnu sudbinu kao Olivera Lazarević, ali za kojom se ne pevaju tugovanke kao za Oliverom. Skloni smo da romantizujemo vreme u kom su srpske princeze živele. Obe su imale visok položaj i obe su se za svoju zemlju borile kako su znale i umele. Lepotom, pameću, elokvencijom, brzim učenjem i prihavtanjem neminovnosti.

LJUBAV VEĆA OD ISTORIJE: EMOCIJAMA SULTANIJE OLIVERE I SULTANA BAJAZITA I NIŠTA NIJE MOGLO DA STANE NA PUT

Nesigurno poreklo

Despot Đurađ Branković

Despot Đurađ je imao sedmoro dece: četiri sina i tri ćerke, ali se ne može sa sigurnošću utvrditi koja su deca bila iz kog braka. Istoričari smatraju da da su Mara i Jelena bile deca trapezuntske princeze, a Todor, Lazar, Stefan i Katarina deca koju je dobio u braku sa Irinom Kantakuzin, kasnije proznvanom Prokleta Jerina. Za Grgura se ne zna sa sigurnošću da li je bio dete iz prvog ili drugog despotovog braka. Ukoliko se prihvati da je Mara bila Đurđeva ćerka iz prvog braka, njeno rođenje se smešta u 1412. godinu, pošto se Đurađ sa Irinom oženio 1414. godine. Ukoliko se Mara smatra ćerkom Đurđa i Irine, onda njeno rođenje pada 1417. ili 1418. godine. Smatra se i da je Mara dobila ime po svojoj baki Mari Lazarević, ćerki kneza Lazara i kneginje Milice Hrebeljanović i supruzi Vuka Brankovića. Mara je rođena u Vučitrnu.

O despotovom prvom braku zna se samo posredno. U spisima se 1408. pominje Đurađeva ćerka Jelena, u to vreme odrasla žena, pošto je vodila pisanu komunikaciju sa Dubrovčanima. Jelena se posle sklapanja drugog Đurđevog braka više ne spominje. Da je Đurađeva prva žena bila trapezuntska princeza iz dinastije Komnina, istoričari su zaključili iz spisa vizantijskog istoričara Sfrancesa. Prema tom istoričaru, Mara je bila rođaka trapezuntskog vladara Jovana IV Komnina i vizantijskog cara Konstantina XI Paleologa.

Žrtvovane ćerke

O Marinom odrastanju i mladosti ne zna se mnogo. Zahvaljujući dokumentima iz Dubrovačkog arhiva poznato je da je u septembru 1426. posetila Dubrovnik. Njen otac je u to vreme upravljao Zetom u ime svog ujaka despota Stefana Lazarevića i održavao je dobre odnose sa Dubrovačkom republikom.

Spoljnopolitičke prilike u kojima se nalazila Srpska despotovina bile su vrlo teške i to sam napomenula u uvodnom delu. Srbija je stajala između moćnih komšija. S jedne strane Ugarske, a sa druge strane je pretilo Osmansko carstvo. Odnosi sa Osmanlijama su bili zaoštreni, jer je vojska Murata II još 1425. upala u Srbiju i od tada mira nije bilo. Stvari su postale još teže kad je umro despot Stefan Lazarević u julu 1427. i kada su zbog turskih upada morali da ga na brzinu sahrane. Sve je tad palo na naslednika despota Đurđa.

Despot Đurađ je pokušavao Srbiji da obezbedi mir, pa je zato morao da balansira između Ugara i Turaka. Da bi to postigao, sklapao je političke brakove. Udao je svoje dve ćerke za vladare na suprotnim stranama. Ćerku Katarinu je 1433. udao za grofa Ulriha Celjskog, dok je Maru zaprosio sultan Murat II.

Iznuđen brak

Sultan Murat II

Marina udaja za sultana bila je iznuđena i despot Đurađ u početku nije žurio da je preda Muratu II. Jedan od razloga mogla je da bude i Marina mladost. S druge strane, Porta se stalno mešala u odnose balkanskih vladara. Po isteku primirja sa Ugarskom1432, Murat II je ušao preko Dunava u Vlašku. Neposredno pre ovog pohoda, vladala je neizvesnost da li će sultan doći i do Srbije. U takvoj situaciji, despot je morao da popusti i da u martu 1433. objavi da će se Mara udati za Murata II. Prema vizantisjkom istoričaru Duki i kasnijim osmanskim istoričarima, inicijativa za ovaj brak je došla sa despotove strane. Ašik paša Zade je zapisao da su despotovi emisari sultanu preneli poruku: “Care, gospodine, primi moju kćer za svoju džariju, kao što je tvoj ded Bajazit uzeo bio od nas devojku“. Marina udaja bila je prilika da despot zaključi novi sporazum sa Osmanlijama. U junu 1433. godine sultan je poslao svog velikog vezira Sarugan pašu na pregovore o mirazu. Duka piše da je Mara u miraz donela sultanu dobar deo Srbije, kao i ogromne količine zlata i srebra.

Pored toga, despot je morao da daruje članove Porte i turske diplomate. Pošto je Mara imala tek oko 15 godina, venčanje nije odmah obavljeno. To je bila tek privremena uteha za njenu porodicu.

Sultan homoseksualac

Brankovići

Sultan je bio 15 godina stariji od Mare. Naši istoričari tvrde da je imao homoseksualne sklonosti i da se radije prepuštao muškarcima, tačnije dečacima, nego ženama. Sa ženama je bio tek toliko da zadovolji protokol i da ima muškog naslednika. Kad je Mara stigla na dvor, sultan je imao je nekoliko žena i konkubina, kao i naslednika, budućeg Mehmeda II Osvajača. Njega je dobio sa robinjom Humom Hatun za koju se smatra da je bila grčkog porekla. Iako je brak već bio ugovoren, venčanje je moralo da sačeka, pri čemu oklevanje Brankovića nije bilo jedini uzrok. Naime, 1435. isteklo je trogodišnje primirje između Ugarske i Osmanlija, što je dovelo Srbiju u tešku poziciju. Despotovo premišljanje umalo nije dovelo Turke pred Srbiju. Da se to ne bi desilo, Porta je otvoreno tražila Marin dolazak kao dokaz da će despot ispuniti obećanje. Mavro Orbin je pisao da je Đurađ pristao da pošalje ćerku tek kada ga je na to ohrabrila despotica Irina. Irina je tako mužu ulila nadu da je slanje ćerke na osmanski dvor ispravan i neizbežan državnički potez, ma koliko teško padao.

Tek u jesen 1435. godine sultan je poslao rumelijskog beglerbega Saradži pašu u Srbiju da dovede Maru u Jedrene, tadašnju evropsku prestonicu Osmanskog carstva. Turski izvori su zabeležili kako je Saradži paši u Smederevu priređen veliki doček. Pored teritorijalnih ustupaka, despot je morao da da i bogat miraz koji je, po procenama savremenika bio između 600.000 i 1.000.000 zlatnih dukata. Miraz je iznosio najmanje 400.000 u novcu i 200.000 u nevestinoj odeći. U skladu sa pravilima osmanske diplomatije, usledili su bogati pokloni. Pregovori su završeni tako što je Saradža paša zagarantovao despotu mir. Mara je otišla iz Smedereva početkom septembra 1435. u pratnji svoja dva mlađa brata, prestolonaslednika Grgura i Stefana, dok je Đurađ ostao u Smederevu.

Slavlje po osmanskom protokolu

Mara Branković

Osmanski izvori navode da je sultan prihvatio Maru za ženu tek pošto se dobro posavetovao sa svojim velikodostojnicima. Prvo, sultan nije želeo da primi miraz od despota. Venčanje je obavljeno u u Jedrenu. Priređeno je veliko slavlje, prema muslimanskim običajima, u prisustvu Marine braće. Osmanski istoričari su tvrdili da sultan nije hteo da priredi svadbeno veselje, jer je želeo time da omalovaži Maru i njenog oca, koga je, prema rečima  Ašik paše Zadea, smatrao za neverničkog spahiju. Posle svadbe, naslednik srpskog despota Grgur Branković je poslat kući sa poklonima, dok je mlađi Stefan zadržan kao taoc. Bio je to još jedan zalog dobrog vladanja despota Đurđa.

S druge strane, prema vizantijskom istoričaru Duki, sultan je veoma voleo Maru jer je bila naočita i lepa, ali i vaspitana i učena. Mara je vrlo brzo naučila pravila ponašanja u haremu. Kao Đurđeva ćerka, imala je izvesne privilegije na turskom dvoru. Nije promenila veru i brinula se o pravoslavnim hrišćanima u carstvu. Vodila je računa o budućem sultanu Mehmedu II koga je učila srpski jezik. Bila je posrednik između svog oca i sultana i ubrzo je stekla ugled na turskom dvoru zbog svoje lojalnosti sultanu.

Stefanova netrpeljivost prema Osmanlijama

Ubrzo je iz Jedrena Mara poslata u maloazijsku prestonicu osmanskog carstva, u Brusu. Tamo se nalazio jedan od Muratovih harema sa oko 50 žena. Tada je odvojena od brata Stefana. Brat i sestra su za to vreme ostali u kontaktu. Poznato je da su 1439. zajednički pisali ocu. Nije poznato kako su provodili ovo vreme i kakva su iskustva stekli. Za Maru se zna da se zavetovala da se više nikada neće udavati, ako ikada napusti sultanov dvor. Što se Stefana tiče, on je živeo u učilištu zajedno sa brojnim taocima iz drugih balkanskih vladarskih i plemićkih kuća. Smatra se da je odatle potekla Stefanova netrpeljivost prema Osmanlijama.

Hrišćani su se posle smrti ugarskog kralja Žigmundado ujedinili. Turci su znali kakvu političku težinu ima ovaj događaj i odlučili su da napadnu Ugarsku. Tu se razvila sumnja da bi i srpski despot mogao da bude član unije, bez obzira što je despot odbijao da se pismeno izjasni o uniji.

Nepoverljivi sultan

Godine 1438. Murat II je vršio pritisak na Maru da utiče na svog oca da prekine sve odnose sa Ugarima. Đurađ Branković je uveravao sultana u svoju neutralnost, ali istovremeno nije dozvolio turskoj vojsci, koja je pošla u pohod na Ugarsku, da prođe preko Srbije, niti je želeo da se pridruži sultanu u tom pohodu. Turci su upali u istočnu Srbiju 1438. godine i osvojili Borač i Ravanicu, a već u proleće 1439. bili su pod zidinama Smedereva. Branioci Smedereva, među kojima su se nalazili i Marin brat Grgur, kao i njen ujak Toma Kantakuzin, hrabro su se borili sve dok ih glad nije naterala na predaju. Skoro cela Srbija pala je pod osmansku vlast. Despot Đurađ je držao još samo Zetu i Novo Brdo na jugu, sa svojim dragocenim rudnicima zlata i srebra.

PAD SRBIJE 1459: KRAJ DESPOTOVINE “IZMEĐU ČEKIĆA I NAKOVNJA

Sledeći turski napad bio je usmeren na Beograd koji je tada priapadao Ugarima, a koji je sultan napao u aprilu 1440. godine. Turski pljačkaški upadi preko Save i Dunava doneli su toliki plen da je učesnik u pohodu, istoričar Ašik paša Zade sa pravom zapisao: “Tada govorahu da od islamskog postanja ovakvog uspešnog boja nije bilo“.

Iako je pohod na Beograd bio neuspešan, ipak prilike u hrišćanskom taboru nisu bile povoljne. Despot Đurađ je pred turskim naletima 1439. pobegao u Ugarsku kako bi odatle organizovao borbe za obnovu despotovine. Čak je i kandidova sina Lazara za naslednika ugarskog prestola, ali bezuspešno.

Osveta za neposlušnog despota

Grgur i Stefan Branković

Despotove poteze je pratio sultan Murat II. Rešio je da se Đurađu osveti preko njegove dece. Prestolonaslednik Grgur bio je uhvaćen u Smederevu 1439. i poslat je u Jedrene gde su ga čekali Mara i Stefan. Čak i u takvim prilikama, prinčevi su počeli prepisku sa ocem Đurađem koji je boravio u to vreme u Baru. Sinovi su, pretpostavlja se, obaveštavali despota o svim dešavanjima na osmanskom dvoru. Sultan je saznao za ovu prepisku i ucenio je despotovu glavu, dok je Baranima nudio nagrade ukoliko mupredaju despota. Despot je znao šta mu se sprema pa je, izgovarajući se da ide u lov, prvo pobegao u Budvu, a zatim u  Dubrovačku republiku gde je sredinom aprila 1441. našao bezbedno utočište. Ubrzo, Marina braća Grgur i Stefan su optužena da se u tajnosti dopisuju sa svojim ocem, pa su po sultanovom nalogu uhvaćeni i bačeni u tamnicu na Uskrs 16. aprila 1441, a potom odvedeni Tokat u Maloj Aziji, gde su se držali politički zatočenici. Tu su Grgur i Stefan bili oslepljeni 8. maja 1441. godine.

Prema Konstantinu Mihailoviću, Marina intervencija kod sultana na koga je ona imala veliki uticaj, stigla je prekasno da spreči ovaj događaj. Sultan je navodno tajno, da Mara ne sazna, poslao glasnika sa naređenjem da se sultanijina braća oslepe. Kada je Mara to saznala, bacila se mužu pod noge i uspela je da ga obrlati rečima: “I tako su tvoji sužnji i zarobljenici, i posle ćeš moći da učiniš što budeš želeo“. Murat je zatim poslao drugog glasnika, ali je ovaj stigao prekasno da spreči oslepljenje srpske braće. Zauzvrat, sultan je naredio da se i dželatu, koji je tako žurio sa izvršenjem kazne, takođe iskopaju oči. Kasniji izvori navode da je pravi razlog njihovog oslepljenja bila sultanova ljubomora što su srpski prinečevi bili uspešniji od njega u lovu.

Janoš Hunjadi ulio nadu

Despot i despotica su tek kasnije saznali za oslepljenje sinova. U vreme kada su Grgur i Stefan oslepljeni, Đurađ je još bio u Dubrovniku i pratio dalje vesti. Posle dugotrajne opsade, Turci su juna 1441. zauzeli i Novo Brdo. Despot je u julu 1441. napustio Dubrovnik i preko Senja se vratio u Ugarsku. Pobede nad Turcima koje je izvojevao erdeljski vojvoda Janoš Hunjadi na teritoriji nekadašnje despotovine, vratile su veru u borbu protiv Osmanlija.

Krstaška vojska, koju su predvodili kralj Vladislav, vojvoda Hunjadi i despot Đurađ, krajem septembra 1443. prešla je Dunav kod Beograda i odnela nekoliko važnijih pobeda, a potom preko Niša i Pirota je u decembru stigla do utvrđene Sofije koja je bila zauzeta i spaljena. Sredinom decembra 1443. usred velike zime i nedostatka namirnica, krstaška vojska se suočila sa odlučnim turskim otporom kod Zlatice, između Balkana i Srednje gore.

Mara u diplomatiji

Tad je kralj Vladislav naredio povlačenje, dok je Đurađ bezuspešno pokušavao da ih zadrži da prezime u Srbiji. U februaru 1444. se vojska vratila u Budim, ali su kralju Vladislavu ubrzo počele da pristižu čestitke i novi planovi za dalji rat protiv Turaka. Murat II je bio zabrinut ovakvim razvojem događaja, kao i novim antiosmanskim pokretima u Albaniji, Moreji, Srbiji i Karamaniji, pa je brže bolje požurio da ponudi saveznicima mir. Kao posrednika za otpočinjanje pregovora sa Ugarskom, izabrao je svoju ženu, sultaniju Maru.

U martu 1444. godine, Marin glasnik, grčki monah, stigao je u najvećoj tajnosti u Dubrovnik. Onda je brodom došao do Splita, a odatle se na konju uputio u Ugarsku da bi se susreo sa Marinim ocem i zamolio ga u Marino ime da posreduje povoljno u sultanovo ime na ugarskom dvoru. Za uzvrat, sultan mu je ponudio vraćanje Srbije i njegova dva slepa sina, na šta je Đurađ pristao. Na Đurađovoj strani je bio Janoš Hunjadi, jer mu je despot ustupio neke svoje posede u Mađarskoj. Uz njegovu pomoć, srpski despot Đurađ Branković je izdejstvovao sklapanje desetogodišnjeg mira u Segedinu između Osmanskog carstva i Ugarske. Po tom sporazumu, srpskom despotu je vraćeno Smederevo i cela Srbija sa svoja 24 grada. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je da mu Srbija i dalje plaća stalni godišnji danak. Međutim, ovaj mir su svi shvatili na svoj način. Dok je despot u Segedinskom miru video priliku da obnovi despotovinu, Ugari su ga smatrali pogodnim da dobiju na vremenu, jer su okupljali novu krstašku vojsku. Segedinski mir je izazvao veliko negodovanje u celom hrišćanskom svetu.

Hrišćanski poraz kod Varne

Bitka kod Varne

Novi krstaški pohod je bio na pomolu. Despot je uzalud savetovao kralja Vladislava da se ne upušta u loše pripremljen pohod, iako su se kralju pridružili Hunjadi, željan obećane Bugarske i vlaški vojvoda. Sultan je u novembru 1444. sačekao krstašku vojsku kod Varne. Sultan je tu hrišćane porazio, a kralju Vladislavu je odsečena glava. Glava je poslata u Bursu, u posudi napunjenoj medom. Turska pobeda kod Varne, gde se Hunjadi bekstvom spasao od smrti, osigurala je osmansku vlast u jugoistočnoj Evropi.

Neposredno posle bitke kod Varne, sultan Murat II se povukao sa prestola koji je ostavio svom sinu, Mehmedu II koji je u to vreme imao 13 godina. Murat, koji je oduvek bio sklon verskom misticizmu, povukao se u maloazijski grad Manisu, a sa njim je otišla i njegova miljenica Mara. Posle obnove despotovine, Đurađ Branković je bio lojalan vazal sultanu. Njegove dobre odnose sa Portom pokušavali su da iskoriste Dubrovčani. Despot, koji je zahvaljujući sultaniji Mari mogao mnogo toga da učini kod Murata, pokušao je da 1446. pomiri Dubrovčane i vojvodu Stefana Vukčića. Takođe, Dubrovčani su 1447. posebnom poveljom sultana Murata i njegovog sina Mehmeda oslobođeni određenih obaveza prema Osmanlijama. U Republici je ovakav ishod shvatan kao posledica velikog Marinog uticaja kako na muža, tako i na pastorka.

OSVAJAČ KOJI JE PROŠAO KAPIJE EVROPE: SULTAN POD ČIJE NOGE JE PAO CARIGRAD I BALKAN, NAJVEĆU PODRŠKU IMAO U SRPKINJI (VIDEO)

Marin povratak u Srbiju

U to vreme, Osmanskom carstvu nedostajala je iskusna vladarska ruka, tako da se Murat II na insistiranje velikog vezira, Halil paše, vratio se na presto 1448. godine. Murat II je ponovo umirio Anadoliju i 1448. ponovo potukao Hunjadija, ovoga puta na Kosovu, da bi se posle ovih podviga vratio mirnom životu. Krajem 1448. Murat je organizovao svadbu koja se tri meseca slavila. Oženio je sina Mehmeda II sa jednom turskom princezom iz jugoistočne Male Azije. Negde u to doba Murat II počeo je mnogo da pije, a 1449. proveo je u Jedrenu okružen naučnicima i pesnicima. Umro je početkom februara 1451. godine od moždanog udara. Imao je 47 godina.

Kad je Mara ožalila muža, poželela je da se vrati u svoju zemlju, među svoj narod i u svoju porodicu. Novi sultan, Mehmed II, koji je drugi put seo na presto, veoma je poštovao i uvažavao Maru. Mehmedova majka je umrla 1449. godine i on se tokom cele svoje vladavine odnosio se prema Mari kao prema drugoj majci. Posle sultanove smrti, prema turskoj tradiciji, svi spoljnopolitički sporazumi nisu važili dok ih ne bi potvrdio novi vladar. Zbog toga su poslanici iz vazalnih država pohrlili na sultanov dvor, između ostalih i poslanstvo starog despota Đurđa Brankovića. Despot je i dalje morao da plaća 50.000 dukata godišnjeg danka i da šalje 1500 konjanika po potrebi. Sultan Mehmed II je obećao da će poštovati mir dokle god su živi Đurađ i njegov sin Lazar, koji je već u to vreme važio za očevog naslednika.

Neuspeli pokušaji udaje

Konstantin XI Paleolog

Srpsko poslanstvo je pokrenulo i pitanje Marinog povratka iz sultanovog harema. Iako je poznato da je Mehmed II poštovao svoju pomajku, vizantijski istoričar Duka zapisao je kako je Mehmed Maru hteo da uda za jednog od svojih slugu, ali se plašio da bi despot mogao da prizove Ugare u pomoć. Po Halkokondilu, Mehmed II je odlučio da pusti Maru kući, jer je znao da će to uveseliti despota. Mladi sultan je Maru i srpsko poslanstvo bogato nagradio, a Marin povratak u očevinu Dubrovčani su u pismu upućenom despotu nazvali pravim trijumfom. Mehmed II je iskoristio Marin povratak u Srbiju da obnovi mirovni sporazum sa srpskim despotom i da prepusti Srbima na upravu Toplicu i Dubočicu. Despot je obnovu sporazuma rado prihvatio, jer je bio svestan ko su Osmanlije i trudio se da Srbiju sačuva od razaranja i da joj obezbedi mir. Mehmed je na početku svoje vladavine obnovio mir i sa ostalim susedima, dajući sebi vremena da se snađe u poslovima i učvrsti ličnu vlast. Srpski despot je doprineo i sklapanju trogodišnjeg mirovnog sporazuma u septembru 1451. između sultana i Janoša Hunjadija, koji je u to vreme bio regent maloletnog ugarskog kralja.

Mara je u Srbiji bila poznata i veoma cenjena. U celom hrišćanskom svetu bila je poznata kao sultanija, emerisa ili čak kao carica. Za svog oca predstavljala je vredan adut u diplomatiji. Ubrzo je stigla nova bračna ponuda. Ovog puta to je bio vizantijski car Konstantin XI Paleolog, koji je neposredno pre toga postao udovac drugi put, a bio je bez dece. Car je poslao svog poverenika Georgija Sfrancesa u Trapezuntsko carstvo. Po dolasku u Trapezunt, Sfrances je saznao za sultanovu smrt i odatle je svom gospodaru uputio predlog da zaprosi Maru u težnji da za odlučnu borbu koja mu je predstojala sa Turcima dobije što više veza, a i zato što je Mara imala jak politički uticaj. Moguće da je predlog o udaji Mare za vizantijskog cara potekao od trapezuntske carice, inače Irenine sestre i Marine tetke. Sfrances je pisao caru da bi brak sa Marom imao nekoliko prepreka, a to su njeno poreklo, dosta skromnije u odnosu na vizantijskog cara, odnos crkve prema carevom trećem braku, Marin prethodni brak sa čovekom druge vere i pitanje da li bi buduća carica bezbedno mogla da iznese trudnoću zbog godina. Sfrances je zatim redom naveo caru kontra argumente. Podsetio je da za brak sa Marom nema prepreka u pogledu relativno skromnog statusa Brankovića, pošto Marino poreklo nije bilo ništa niže od careve majke, Jelene Dragaš, ćerke srpskog oblasnog gospodara Konstantina Dejanovića-Dragaša.

Sfrances je smatrao da bi crkva dozvolila i dolazak neveste iz Trapezunta ukoliko bi car darivao hramove i siromahe. Pored toga, i despot Đurađ je bio dobro poznat u Konstantinopolju kao dobrotvor kaluđera i sirotinje. Iako je srpska princeza bila prethodno supruga osmanskog vladara, Sfrances je podsetio da je i Konstantinov deda oženio Evdokiju Komninu, ćerku trapezuntskog cara Aleksija III Komnina, koja je bila udata za jednog oblasnog turskog gospodara i čak mu je izrodila i decu, dok sa Konstantinovim dedom, kako se pričalo, nije delila bračnu postelju. Samim tim, ni za Konstantina ne bi bilo ispod časti da se venča sa sultanovom udovicom. Jedini eventualni Marin nedostatak bile su njene godine, odnosno pitanje da li je u stanju da iznese porod. Ovde se Sfrances uzdao u Božiju pomoć kako bi se čitav problem pozitivno razrešio.

Car je prihvatio Sfrancesov predlog i odmah je poslao izaslanike na smederevski dvor. Vizantijsko poslanstvo predvodio je Manojlo Paleolog, koji je po majčinoj liniji bio još jedan Marin srodnik. Manojlo Paleolog je lepo dočekan u Smederevu i despot i despotica su bili za prihvatanje Konstantinove prosidbe. Međutim, Mara je odlučno odbila da se ponovo uda i kao izgovor navela da se zaklela da se nikad više neće udavati i da će do kraja života živeti u celibatu.

Utočište u porodici

Zanimljivo je da je Mara, za razliku od mnogih vizantijskih udovica koje su pred pritiscima svoje okoline da se ponovo udaju tražile utočište u manastiru, ipak odlučila da život nastavi među svojom porodicom. Iz ovog perioda kratke porodične sloge potiče i vest o Marinom prisustvu na dočeku moštiju Svetog apostola Luke koje je početkom 1453. despot Đurađ pribavio iz Epira. Despot je naredio da se za dragocene mošti izradi ćivot od pozlaćenog srebra, dok je Mara priložila bogat pokrov od sirijske svile, protkane zlatom.

SVETI LUKA, EVO VUKA: KAKO JE DESPOT “UKRAO” MOŠTI SVECA DA SPASI SRBIJU

Dok su Srbi obilazeći mošti Svetog Luke oko Smedereva pokušavali da simbolično ojačaju odbranu prestonice, mladi Mehmed II je planirao novu opsadu vizantijskog Konstantinopolja. Posle mesec i po opsade Osmanlije su krajem maja 1453. osvojile Carigrad. Marin neusuđeni suprug Konstantin XI Dragaš Paleolog je stradao u uličnim borbama, a Mehmed je opravdano stekao ime – Fatih (Osvajač).

DAN KADA SU SRUŠENE KAPIJE EVROPE: TOPOVI PRESUDILI VIZANTIJI (VIDEO)

Neposlerdno pošto je pao Carigrad, postalo je jasno da je sledeći cilj Mehmeda Osvajača pokoravanje Srbije. Despot je u julu 1454. sa porodicom ponovo prešao u Ugarsku da traži pomoć od mladog Ladislava Posmrčeta, tačnije od njegovog regenta, Janoša Hunjadija. Istovremeno, sultan je poveo vojsku sve do Smedereva i zauzeo je župu Toplicu koju je nedavno vratio despotu kao deo Marinog miraza. Iako je gomilanje Hunjadijeve vojske između Kovina i Beograda nateralo Mehmeda da odustane od opsade Smedereva, u Ugarskoj nisu bili voljni za rat protiv Turaka. Despot Đurađ je uspeo da pridobije češkog velikaša Jana Jiskru, koji je kao oblasni gospodar vladao severnom Ugarskom. Jiskra je bio spreman da, kao vođa najamnika u službi kralja Ladislava, dođe u Srbiju i bori se protiv nevernika. Da bi ga čvršće vezao za sebe, Đurađ je obećao Jiskri da će ga oženiti bivšom sultanijom Marom. Ugarski izvori su već u septembru 1454. mislili da je veridba obavljena i da će Jiskra pomoći despotu. Ipak, svadbene planove je pokvarila nesuđena mlada Mara, koja je bila uporna u nameri da ispoštuje svoju zakletvu da se neće više udavati.

Turski poraz kod Beograda nije doneo ništa

U danima što su dolazili, despot i Hunjadi su krajem septembra 1454. prešli Dunav i izvojevali veliku pobedu kod Kruševca. Iako je Hunjadi spalio Vidin, njegovo povlačenje je ponovo ostavilo Srbiju izloženu turskim napadima. Sultan je u proleće 1455. krenuo na Novo Brdo koje je zauzeo u junu 1455. godine. Pošto je video da od Ugarske neće dobiti konkretnu pomoć, despot se krajem leta 1455. pomirio sa sultanom. Brankovići su se vratili u Smederevo, ali je despotovina svedena na prostor između Zapadne Morave na jugu i Save i Dunava na severu. Čak i ovaj mir, koji je despotu ostavio prepolovljenu državu, nije bio dugog veka. Mehmed je 1456. ponovo opseo Smederevo, a zatim i Beograd, koji je bio pravi cilj njegovog pohoda. Hunjadi je odbranio Beograd uz velike žrtve na obe strane, a Mehmed je pretrpeo svoj najteži i najozbiljniji vojni poraz u karijeri. Hrišćanska pobeda kod Beograda nije donela nikakav boljitak hrišćanima. Hunjadi je umro avgusta 1456. U to vreme je  na kratko Đurđev zet i kraljev ujak Ulrih II Celjski postao najmoćnija ličnost u Ugarskoj.

HUNJADI KAO VIŠENARODNI HEROJ: NEPISMENI JUNAK PORAŽEN NA KOSOVU, A ODBRANIO BEOGRAD

Međutim, već u novembru iste godine, kada su kralj Ladislav i celjski grof ušli u Beograd, Hunjadijeve pristalice su ih zarobile i Ulrih Celjski je ubijen. Marina sestra Katarina je tako ostala udovica. Pošto Ulrih nije imao naslednika, Katarina je gledala kako se porodični posedi grabe i razgrabljuju. Despot je tako ostao bez nade da će ponovo doći do većeg uticaja u Ugarskoj, a i mir sa Turcima je bio na dugačkom štapu.

Despot je umro na Badnji dan 1456. Tužbalica, posmrtno slovo koje je anonimni autor sastavio, pominje među prisutnima oko Đurađevog odra i Maru. Tužbalica se završava pitanjem: “Kako da pretrpimo mračnu noć?“.

Mara na strani osmanske struje

Despota Đurađa je nasledio ga je njegov sin Lazar, koji je još od 1446. nosio despotsku titulu i bio očev suvladar. Lazar je imao problema sa porodicom. Usled porodičnih nesuglasica, despotica Irina je umrla ubrzo posle despota Đurađa, 3. maja 1457. godine. Iste noći su Mara, njen slepi brat Grgur i ujak Toma Kantakuzin otišli u Osmansko carstvo.

Pobednik u sukobu između Brankovića bio je, ispada, sultan Mehmed II. Po svoj prilici, Irina, Mara i Grgur su naginjali turkofilskoj struji, dok su Lazar, njegova supruga Jelena i slepi Stefan, nekada taoc Murata II, naginjali ugarofilskoj spoljnoj politici. Naime, posle smrti Janoša Hunjadija i ubistva Ulriha Celjskog, Ugarska se našla u građanskom ratu između pristalica mladog Ladislava V i sledbenika Janoša Hunjadija. S druge strane, Grgur je novcem pokušavao da pridobije podršku sultana.

U drugoj polovini 1457. u Dubrovnik su stigli poslanici Đurđevih naslednika da uzmu svoj deo koji je iznosio oko 64 kilograma zlata. Grgur je svoj deo podigao uz Marinu podršku. Poznato je da su Mara i Grgur deo svog blaga pokušali da sklone u Dubrovnik, ali gradski Senat nije bio spreman da primi na čuvanje njihovu imovinu. Moguće je da u to vreme Marin položaj u Osmanskom carstvu nije bio toliko veliki, čim je težila da deo imovine ostavi u Dubrovniku. Prema tvrdnjama britanskog istoričara Donalda Nikola, Mara je svesno pobegla na pobedničku stranu jer je shvatila da je Srbija sledeća za osvajanje.

Zajednička diplomatija sestara Branković

Katarina Kantakuzin Branković

Mara je, pod zaštitom sultana koji ju je poštovao kao pravu majku, živela mirno u mestu Ježevu, a današnjem Dafniju u Grčkoj, jugoistočno od Soluna.  Marin brat Grgur se zamonašio i umro u Hilandaru u oktobru 1459. godine. Sultan je već u martu 1459. potvrdio Mari u neotuđivo vlasništvo manastir Mala Sveta Sofija u Solunu, sa svim njegovim prihodima. Pola veka posle Marine smrti ovaj manastir je pretvoren u džamiju.

Godine 1469. Mara je konačno dobila dozvolu da u Ježevo pozove svoju sestru Katarinu, udovicu Ulriha Celjskog, koja je od smrti svog muža uzaludno pokušavala da spase porodične posede. Posle Katarininog dolaska, Mara je zajedno sa svojom sestrom počela da dobija sve značajniju ulogu u međunarodnoj diplomatiji. Njih dve su iz istočne Makedonije posredovale između Istoka i Zapada. Održavale su dobre diplomatske odnose sa Dubrovnikom, gde je Katarina imala porodične posede, a takođe su više puta ugostile kako dubrovačke izaslanike, tako i mletačke i vizantijske. U mletačko-turskom ratu između 1463. i 1469. Mara i Katarina imale su vrlo aktivnu ulogu posrednika između dve zaraćene strane. Mara je 1471. godine lično odvela mletačkog izaslanika na osmanski dvor da bi pomogla u pregovorima o miru sa sultanom. Godine 1469. dve sestre su pokušale da zainteresuju Mlečane za otkup nekih hrišćanskih relikvija koje su tada bile u turskim rukama, između ostalih i sveti Hristov pokrov. Međutim, Mlečani su smatrali da je cena koju su Turci tražili bila previsoka, tako da na kraju ništa nije bilo od otkupa.

Rodbinske veze koje je Mara imala u Evropi preko kuća Brankovića i Kantakuzina omogućile su joj da uspešno ispunjava ono što je smatrala za svoju dužnost – da pomaže i štiti pravoslavne hrišćane koji su živeli na teritoriji Osmanskog carstva.

Velika zaštitnica manastira Hilandar

Mara je bila zaštitnica manastira Hilandar na Svetoj gori, kao i manastira Svetog Pavla koji je njen otac darivao. Godine 1479. Mara je Hilandaru odredila godišnji prihod koji je išao iz njenog džepa. Marin politički uticaj je bio toliko veliki da je dosezao čak do samog imenovanja patrijarha.

Jedano od najvećih uspeha Marine diplomatije bilo je dobijanje sultanove dozvole da se mošti svetog Ivana Rilskog prenesu iz bugarske prestonice Trnovo u manastir u Rili u jugozapadnoj Bugarskoj, koji je tada već 70 godina bio deo turskog carstva.

Mara je umrla u Ježevu 14. septembra 1487. godine i sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici, istom manastiru gde se njen prijatelj Dionisije povukao posle neuspešnog mandata na položaju carigradskog patrijarha.

Jedini njen portret nalazi se na Esfigmenskoj povelji kojom je njen otac avgusta 1429. godine darivao manastir Esfigmen na Svetoj gori. Esfigmenska povelja predstavlja porodični portret porodice despota Đurđa. Prikazani su despot i njegova supruga Irina sa Marom, koja je tad mogla da ima oko 15 godina, Lazarom, Stefanom i Grgurom.

 

Inspiracija – istorijskabiblioteka.com

Fotografije: Pixabay, Wikipedia, Tumblr, Pinterest, logicno.com, facebookreporter.org, monumentaserbica.com

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: