Dan kada su srušene kapije Evrope: Topovi presudili Vizantiji (VIDEO)

Bio je to utorak, 29. maj 1453. godine. Sudnji dan za veliki Konstatinopolj i definitivni pad Vizantije. Taj događaj potpuno je promenio lice sveta za sve vekove koji budu dolazili. Događaj koji je svoj epilog imao u zoru 29. maja 1453. značio je mnogo više od propasti jedne države. Posle dva meseca neprestanih borbi, Vizantijsko carstvo je prestalo da postoji. A prestao je da postoji i dotadašnji verski poredak u Evropi. Nastupio je islam.

Korak il’ dva unazad

Da vas još malo vratim u prošlost da biste razumeli šta se tu zapravo dešavalo. Konstatinopolj je osnovao Konstantin Veliki 324. godine na mestu starogrčkog Vizantiona. Grad je uspešno je odolevao arapskim, persijskim i slovenskim napadima, sve dok ga ognjem i mačem nisu osvojili Turci. Posle Carigrada, Mehmetova vojska je osvojila je dobar deo Balkana, Moldaviju i Krim. Nije osvajanje ovog grada išlo lako. Još 674. godine umajadski kalif Muavija je pokušao da osvoji Carigrad, ali nije uspeo. Ni druga arapska opsada 717. i 718. se nije proslavila. Posle katastrofe kod Manzikerta 1071, tadašnji vizantijski car, Manojlo I Komnin, zatražio je pomoć sa Zapada protiv seldžučkih Turaka. „Pomoć“ je bila takva da je Vizantija trebalo da prihvati katolicizam. Krstaši su 1204. na prevaru napali Carigrad i tako uspostavili latinsko carstvo. Iako je Mihajlo VIII Paleolog oslobodio grad 1261, od nekadašnje slavne carevine ostala je bleda senka.

Jovan VIII Paleolog

Suočen sa turskom najezdom, car Jovan VIII Paleolog je prihvatio poziv rimskog pape Evgenija IV da pregovara da se potčini Rimu. Iako je carigradski patrijarh Josif II u julu 1439. prihvatio sporazum u Ferari, umro je dva dana kasnije. Njegov potpis su odbacili pravoslavni episkopi predvođeni Markom iz Efesa, za koje su katolici bili jeretici.

Turci pod cargradskim nebom

Kako se sunce uzdiglo tog majskog jutra, tako su se Turci divili svom novom dragulju i budućoj prestonici. Pobednička turska vojska na čelu sa sultanom Mehmedom II ušla je u grad u popodnevnim časovima. Pre nego što je osmanska vojska ušla u grad, mnogo ljudi je spasenje tražilo pod kupolom crkve Božanske mudrosti, današnje Aje Sofije. Mislili su da će tako prizvati boga da ih spase od nezaustavljive horde „nevernika„. Mehmed II nije imao milosti. Kada je stigao pred crkvu, sultan je naredio da se slomi bronzana kapija, posle čega je usledio pravi pokolj. Neki su odvedeni u roblje. Naime, postoji priča da su smrt izbegla samo dvojica monaha, koji su se popeli na sprat crkve i ušli u njen zid. Predanje kaže da će izaći iz zida tek kada crkva ponovo postane hrišćanska.

Pošto Vizantije više nije bilo, prekinute su kopnene veze između hrišćanske Evrope i muslimanske Azije. To je navelo pustolove da traže nove puteve, što je dovelo do otkrića Novog sveta 40 godina kasnije. Ono što je kuriozitet ovog osvajanja je to što je prvi put upotrebljeno vatreno oružje u opsadi jednog grada. To je bila revolucija u istoriji ratovanja. Vizanatijci koji su uspeli da pobegnu iz Konstatinopolja u Evropu, doneli su i helenizam pod čijim je uticajem nastao humanizam i renesansa. Pad Carigrada značio je i kraj srednjeg veka.

Bez obzira što se gorepomenuti datum uzima za definitivni krah vizantijske carevine, ono je slabilo i propalo mnogo pre ovog loma. U vreme turske opsade, Vizantija se sastojala od Konstantinopolja, njegove bliže okoline i despotovine Moreje, kojom je upravljao despot Toma Paleolog, brat cara Konstantina Dragaša. Dokaz da su i druge hrišćanske i bliske države bile u problemu je taj što je Srpska despotovina imala problema u svom „dvorištu„, tako da nije mogla ni sebi da pomogne, a kamoli drugima. Da je to stvarno tako bilo, pokazuje činjenica da su Turci šest godina kasnije bez borbe ušli u Smederevo i time izbrisali Srbiju sa karte Evrope. Slično je bilo i u Bosni, čiji je narod skoro pola veka trpeo zbog neslaganja kralja i vlastele. Vidinska kneževina, poslednja bugarska država, propala je još 1398. godine.

Vapili za pomoć, a pomoći nigde

Sultan Mehmed II

Osmansko carstvo je sredinom 15. veka tek dobilo zalet. Sultan Mehmed II, kasnie prozvan Osvajač, baš zbog osvojenog Carigrada, na čelo carstva došao je 1451. godine. Kao svoj prvi i najveći cilj postavio je upravo osvajanje Konstantinopolja. Imao je 21 godinu. Da bi to ostvario, prvo je sklopio mir sa Mađarima i Mletačkom republikom, a zatim je krenuo ka svom stremljenju. Prvo je sagradio tvrđavu na evropskom delu Bosfora, preko puta postojeće Andaluzijske tvrđave, na mestu gde je moreuz širok svega 700 metara. Od tog trenutka ni jedan brod nije mogao da prođe do Carigrada, a da se ne suoči sa kontrolom turskih vojnika. Time je onemogućena bilo kakva pomoć s morske strane koja bi Vizantincima mogla da dođe kad počne borba. Svima je bilo jasno šta sledi.

Konstantin Dragaš

Konstantin Dragaš, car Vizantije znao je šta sledi i svestan svoje nemoći obratio se za pomoć hrišćanskim zemljama u Evropi, nadajući se da će novi krstaški pohod zaustaviti Turke. U Evropi nisu svi ostali „gluvi“ za njegove molbe. Stanje među velikim silama nije baš bilo sjajno. Posle završetka Stogodišnjeg rata, Francuska i Engleska su se oporavljale. Nemačke države su međusobno ratovale, a slično je bilo i na Iberijskom poluostrvu. Mađarska i Poljska se još nisu oporavile od poraza kod Varne, 1444. godine. Ipak, pojedine trupe su pritekle u pomoć Konstantinopolju. Pre svih, Đenovljanska republika, koja je bila vizantijski tradicionalni saveznik. Oni su poslali je dva broda sa 400 ljudi, koje je predvodio Đovani Đustinijani Longo, đenovljanski vojskovođa. Usput su pokupili i 300 vojnika iz đenovljanske vojne posade smeštene na Hiosu, pa je u Konstantinopolj pristiglo oko 700 dobro naoružanih i iskusnih boraca. Time je garnizon u opkoljenom gradu, dostigao broj od oko 7.000 vojnika. Nasuprot njima, procenjuje se da je Osmanlija bilo oko 150.000. Možda i više.

Da je ratna ekonomija „cvetala“ i tad govori činjenica da se uoči samog napada, vizantijskom caru obratio mađarski graditelj topova Urban, ponudivši mu svoje usluge, tačnije robu – topove. Nažalost, Vizantinci nisu imali toliko novca za ponuđene topove, pa se ugarski trgovac obratio Turcima. Sultan Mehmet nije se premišljao, već je za topove dao tri puta više od tražene sume. Iako su topovi bili velikih dimenzija, dužine veće od osam metara, na bojnom polju su imali više psihološko nego smrtonosno dejstvo. Baš sa ovim topovima je započela nova epoha u istoriji ratovanjaratovanje vatrenim oružjem.

Prve osmanske jedinice su pred Konstantinopolj stigle na Veliki ponedeljak, 2. aprila. Istovremeno je počela da dolazi i turska flota sa oko 200 brodova, na čijem čelu je bio Sulejman Baldolu, poreklom Bugarin. Kada su branioci videli brodove, odmah su između Pere i Carigrada razvukli masivan gvozdeni lanac, kojim je sprečeno da brodovi pristanu pod samim bedemom.

Diplomatija u topuzu

Pošto su Osmanlije stvorile obruč oko Konstantinopolja, poštujući islamsku tradiciju, Mehmed II je pozvao stanovništvo na predaju, uz obećanje da če im poštetedti živote i imovinu. Istu ponudu je uputio i caru. Usledio je negativan odgovor. Napad je počeo. Prvi ozbiljan udar Osmanlije su izvele 18. aprila na razrušeni deo bedema. Turci su pokušali da spale barikadu od kočeva i omoguće prilaz u sam grad. Međutim, vojnici predvođeni Đustinijanijem uspešno su odbili napad zahvaljujući iskustvu i činjenici da se borba vodila u uskom pojasu u kome turska brojčana moć nije mogla da dođe u prvi plan. Dva dana kasnije, u petak 20. aprila, u Mramornom moru su se iznenada pojavila četiri đenovljanska broda sa potrebnim namirnicama za branioce. Turska flota je odmah reagvala, ali su saveznički brodovi, i pored velike borbe, uspeli da se domognu grada. To je pozitivno uticalo na moral kod branioca, a turski zapovednik flote, Baldolu, odmah je smenjen i pogubljen.

Baš ovaj događaj je pokazao sultanu da grad treba pritisnuti sa svih strana. To je značilo da treba zavladati zalivom Zlatni rog. Pošto je prolaz do Zlatnog roga sa mora imalo lančanu prepreku, sultan Mehmed se odlučuje na nesvakidašnji čin – da brodove prebaci kopnom. Skoro 1.000 radnika uz pomoć volova je uspelo da postavi nauljene balvane. Po njima je flota od 70 brodova za jednu noć prešla kopneni deo i ponovo se našla u moru. Šokirani branioci su pokušali da napadnu turske brodove, ali nisu uspeli. Napadači su zatvorili i taj prilaz gradu.

Traženje spasenja u veri, a neminovnosti u sujeverju

Posle toga, Turci su nastavili još žešće da opsedaju Teodosijeve bedeme i da kopaju tunele ispod njih. Na žalost Osmanlija, sve je bilo uzalud. Hrabrost, veština i srčanost cara Konstantina i kapetana Longoa pozitivno su uicali na branioce da bi oni dali sve od sebe. Mesec i po dana posle početka opsade, obe strane su bile potpuno iscrpljene. Pomračenje Meseca 22. maja donelo je loša predviđanja i zle slutnje i jednima i drugima. Naime, u ponoć 22. maja, došlo je do pomračenja Meseca i puna tri sata Carigrad je bio u potpunom mraku. Zbog proročanstva da će Konstantinopolj pasti kada Mesec nestane, Konstantin XI Dragaš je naredio da se kroz grad pronese ikona Bogorodice Odigitrije , koja je bila paladium carstva. Iznenada, u toku litije, ikona je ispala iz postolja, a Carigrad je zahvatilo jako nevreme sa pljuskom i gradom, pa je litija prekinuta. Sledećeg jutra, Carigrad je bio obavijen gustom maglom, a uveče kada je magla nestala, misteriozna svetlost penjala se kupolom Svete Sofije ka krstu na njenom vrhu.

Među Turcima su kolale priče da je mletačka flota nadomak Carigrada i da Mađari prelaze Dunav. Moral vojnika je opadao. Ipak, sultan Mehmed II je rešio da još jednom pokuša. Borba je bivala sve žešća, a u trenutku kada je delovalo da će pobedu odneti branioci, pošto ni poslednji nalet Turaka nije uspeo da probije odbranu, jedan zalutali projektil je pogodio Đustinijanija u grudi. Ranjeni kapetan je, nasuprot naredbi da se unutrašnje kapije ne otvaraju dok se borba ne okonča, zatražio da ga unesu u grad. Videvši otvorenu kapiju, branioci su to protumačili kao znak za povlačenje, pa su ostavili bedeme bez odbrane. Turci su to primetili i dali se u navalu. Suočen sa jakim naletom Osmanlija i svestan da je bitka izgubljena, Konstantin Dragaš je sa sebe skinuo sve činove i oznake carskog roda i krenuo u samoubilački juriš. Posle toga ga više niko nije video.

Šta je tačno omogućilo Turcima da izubljlenu bitku preokrenu u pobedu, ni danas se ne zna. Dok turski izvori pričaju o Alahovoj volji koja im je omogućila da pobede „nevernike“, preživeli grčki, venecijanski i đenovski izvori su svu krivicu svalili na izdajnike: admirala Lukasa Notarasa „Gertuku“ ili nekog turskog uhodu koji je tog jutra, navodno, ostavio otvorenu Kerkoportu, malu kapiju na severnom zidu grada. Turci su iskoristili privremenu pometnju koju je među braniocima izazvalo ranjavanje hrabrog venecijanskog kapetana Đustinijanija i svim silama krenuli na zidine. Priča se da je u borbi kod Romanove kapije poginuo poslednji vizantijski car, Konstantin XI Dragaš Paleolog. Onda su u grad ušli Turci. Pljačke, ubijanja, paljenja i silovanja su trajala tri dana.

Izdajnici ili junaci?

Lukas Notaras

Spomenuti admiral Notaras bio je zapovednik lučkog zida, koji je izdržao napade Zagan pašinih brodova, dovučenih u Zlatni rog. Pre toga je bio carski blagajnik i posrednik u pregovorima što sa Turcima, što sa Rimom. Pripisuje mu se izjava da bi „u Gradu radije video turski turban nego latinsku mitru„. Zarobljen u osvajanju Carigrada, posle nekoliko dana je pogubljen. Jedan od grčkih hroničara iz tog vremena, Mihajlo Dukas, pisao je da je Notaras posečen zato što je odbio Mehmetov zahtev da mu za seksualno zadovoljstvo preda svog sina. Jorgos Frances, Konstantinov ministar i Notarosov neprijatelj na dvoru, optužio je admirala da je posle zarobljavanja pokušao da podmiti Mehmeta zlatom, zbog čega ga je uvređeni Turčin pogubio.

Osvajanjem Konstantinopolja, Osmanska imperija se učvrstila u Evropi. Bilo je to idealno mesto za sva dalja osvajanja. Konstatinopolj više nije dospeo u hrišćanske ruke. Pomračeni Mesec je, očigledno, bio naklonjen islamskom polumesecu.

Odsečena glava cara Konstantina Dragaša Pleologa je pobijena na kolac na stubu Avgusteon da bi objavila pobedu islama nad Vizantijskim carstvom.

Telo Konstantina Dragaša nikada nije pronađeno, što je doprinelo stvaranju mitova i predanja. Jedna od legendi govori da vizantijski car spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada hrišćani budu oslobodili Konstantinopolj. O tome koliko se verovalo u tačnost ove legende govori primer da su osmanski sultani ovu kapiju držali zatvorenom. Čak i danas stoji zazidana.

Pad Carigrada 1453. by aleksandar-krstic

 

 

Fotografije: Pinterest, Wikipedia, Tumblr, iaonas.blogspot.rs, weaponsandwarfare.com, ikhwanulmuslimin89.blogspot.rs, ethnikistikosagwn.blogspot.rs, warosu.org, thoughtco.com, historyin172.blogspot.rs

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3 мишљења на „Dan kada su srušene kapije Evrope: Topovi presudili Vizantiji (VIDEO)

  1. Још један у низу фантастичних текстова! А за пропаст самог царства, Византије, као и свих других између осталог и нашег, Душановог царства пре свега су криве унутрашње борбе властеле. У случају Византије и директних наследника владара – синова. У тим борбама за престо играло се најпрљавије могуће. Ишло се дотле да су нпр. византијски царевић и султанов син покушали у договору, у исто време да збаце своје очеве.

    У тим борбама за престо, па и у борбама са околним државама византијски владари су користили Турке као најамнике поготово Селџуке. Када су увидели шта су урадили, на шта им је указивао и Душан Силни (који је гле чуда, такође имао аспирације, да освоји Цариград) већ је било касно.

    Браво још једном и за овај и за све остале текстове!

Оставите одговор