Da Beograd bude lepši i humaniji: Jedan besplatan obrok za penzionere

Čovek se boji starosti, mada uopšte nije siguran hoće li je dočekati”, reče jednom jedan francuski pisac Žan de la Brije. Neki od nas će, ipak, imati priliku i da upoznaju ovu vremešnu gospođu. Dotle, da li uopšte možete da zamislite koliko je starost teška? Ne mogu ni ja.

baba1

Vidim da već nedeljama blogeri pišu na temu “Ko u Beogradu živi, taj Beograd i stvara“. Jeste, to je kampanja jednog lanca supermarketa. Odmah ću se ograditi – ovo nije sponzorisan post, nema veze sa pomenutom kampanjom (bar ne one novčane veze), samo sam skapirala da ne bi bilo loše ulepšati grad jednim humanim potezom koji ne košta mnogo, a može mnogo da znači. Post je nastao pre neki dan, kad sam prolazila centrom Zemuna i kada mi je prišla baka tražeći mi koji dinar. Baka, ne spada u rasne manjine, najnormalije obučena, ne prljava, niti poderana. Obučena i obuvena, ne zaudara. Ne. Ona samo nema novca. Nema da plati struju ili Infostan. Nema za ručak. Ona prosi. Ne ulazim u to zašto prosi, već je činjenica da prosi.

Beograđani, ne znam koliko ste primetili, ali proteklih meseci sve više ima starih ljudi koji prose. I koji prodaju cveće i staru robu iz kuće. I koje posle, naravno, juri komunalna policija. Ja sam primetila. Osvanula je vest da je deku od 90 leta ubio poklopac od kontejnera dok je pretraživao unutrašnjost tog mesta gde se odlaže đubre. Sve češće viđam starce koji upravo to rade – čeprkaju po smeću. Takođe, pre neki dan videh baku koja iz kante za đubre na autobuskoj stanici “Aleksandra Dubčeka” u Zemunu uzima polupojedenu picu i nepopijenu konzervu energetskog pića. Baka je pričala nešto sama sa sobom ili “imaginarnim prijateljem“, što ukazuje na to i da je bolesna.

Meni ovo sve govori da živimo u jednom sve siromašnijem društvu ili društvu gde primanja uopšte nisu dobro izbalansirana. Samim tim, ni socijalne grupe. Ili imamo prebogate ili one na ivici egzistencije. Ona “srednja klasa” je odavno izgubljena u onom danas imam, sutra nemam. Penzioneri su grupa sa margine. Neko ko je nekad radio, plaćao doprinose, da bi pod stare dane mogao za te novce normalno da živi. Ne poznajem mnogo penzionera koji normalno žive. Oni koji normalno žive, imaju nekog da ih u tom životu pomaže (deca u inostranstvu) ili im se sreća osmehnula (naslednici dobre partnerove penzije). Uglavnom, penzioneri danas pomažu svoju decu, ako imaju iole pristojna primanja. Ili, ne mogu ni sebi da pomognu, poput ovih već pobrojanih primera. A takvih je sve više.

Pošto živim u Beogradu, gde se pomenuta kampanja za dobrobit Beograđana i dešava, evo imam jedan predlog. Zamislite, ne tiče se ni turizma, ni istorije, ni bilo čega što ja volim, a što bi moglo da ulepša ovaj grad. Tiče se naših najstarijih sugrađana. Onih koji nisu ostvarili primanja ili im birokratija ne da socijalnu crkavicu zbog ko zna kog papira. Ovo je moj predlog.

Automat sa pecivom ili sendvičima i obrok dobre volje

Ne bi bilo loše da svaka pekara plati izradu jednog automata. Taj automat bi radio po principu žetona koji bi stajali u pekari, kod prodavačice. Automat bi se punio pecivom ili sendvičima. To bi punila pekara. Kad dođu baka ili deka i zatraže žeton, prodavačica je dužna da žeton i da. Bilo bi toliko žetona koliko peciva može da stane u automat. Smatram da na svakih deset kifli može da napravi još dve u dobrotvorne svrhe. Ako je to problem ili gazda pekare misli da gubi time što bi imao automat i besplatna peciva, uvela bih kao što su svojevremeno u Americi uveli onu kafu dobre volje za one koji nemaju da plate, tako bih uvela i jedan obrok dobre volje za one koji nemaju da plate. Platiš svoj burek i udeliš koji dinar za one koji će doći posle tebe. Nećemo propasti za pogačicu i jogurt, sigurna sam.

Ovo je samo jedan od predloga. Imam ih još. Da se renovira smeštaj za prihvatanje odraslih osoba uz pomoć dobrovoljnog priloga, da se prošire kapaciteti ili možda pokrene izgradnja novog. Da se promeni zdravstveni sistem za penzionere i da svakom starijem od 60 godina bude dozvoljena besplatna zdravstvena zaštita i besplatni lekovi. Uvela bih obavezno prvenstvo prolaza za penzionere, pre nego majkama sa decom, na kasama, u bankama i poštama i svuda gde se čeka red. Znate zašto? Jer njima je možda ostao još koji dan, mesec ili godina. Decu treba navikavati na strpljenje.

Da Beograđani budu humani, samo je malo volje potrebno. Eto, ako bi neko želeo da tako nešto uradi i omogući starim ljudima makar jedan besplatan obrok, uradio bi mnogo. Osećaj je neprocenjiv.

 

Fotografije: Pixabay.com, Stockphotos.io

Ostavite komentar

%d bloggers like this: