Crtice iz života: Deoba jedne amebe

  • Kako?

Bilo je to najgluplje pitanje meni postavljeno kada sam pre deset i po godina Uninom ocu saopštila da sam trudna.

  • Ovaj… Stavrno ne znam šta da ti kažem…
  • Ne, mislim, kako je to moguće, pošto ja imam manjak pokretnih spermatozoida…?
  • Očigledno smo uboli dan, vreme, godinu… A taj manjak je promenljiva kategorija. Tako sam čitala.

Muk.

  • Hajde, ti vidi koliko to košta pa mi javi…
  • Šta koliko košta?
  • Pa, abortus. Nećeš valjda da rodiš?!

Nije mi bilo do smeha, iako je razgovor izgledao tako. Komično. Sem ovog poslednjeg dela. Plakala sam, ali ne pred njim. Kao što sam plakala kada se bez razloga na mene izdrala urednica koja nije mogla da ima decu. U sedmom mesecu trudnoće. Hormoni, muka živa.

Poznta sam da po onoj staroj narodnoj, duškoradovićevskoj manje probleme rešavam većim. Pre deset i po godina sam bila honorarac u „Politici„. Honorari smešni, ali sam tezgarila tu i tamo. Muvala su me dva matorca, ne zna se koji je stariji. Mogli su, bez problema, da mi budu očevi, koji su ćerku dobili u poznijim godinama. Divota! Živela sam sa mamom i tatom. I sestrom. A mama i tata bez bogatih rođaka ili nekog nasledstva. Penzioneri. Imaju mene koja sam večito nešto pišala uz vetar u potpunoj suprotnosti od rođene, mlađe sestre. I oni kojima je bilo teško da pruže podršku. Znači, sranje.

  • Au crno dete! Da rodiš dete?! Pa kako?

Ovo se pitala moja majka užasnuta odlukom svoje starije ćerke kojoj je, eto, u naletima besa želela sve najgore. Ima ona stara „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari„. Želja moje majke se ostvarila. Jednom, a posle je to nekoliko puta ponovila, je poželela da me izmaltretiraju muškarci, da „vidim svog boga„. Maltretiranje je u njenom rečniku označavalo seksualno zlostavljanje. Ona je za sve koristila pogrešene, finije termine. To nije ublažilo poganost njenih misli. Ah, ostvarilo se.

Ostvarila joj se želja, a da toga nije bila ni svesna. Nikad joj nisam priznala. Znam, kevo, teško je gledati nekog kako odrasta i postaje sve ono što si ti htela, a nisi smela da budeš. Tada se rađa mržnja. Ipak se nadam da je umrla srećna. Možda je to razlog što joj, evo, skoro tri godine nisam otišla na grob. Ali o tome drugi put. Una danas ima deset godina. Tačnije, imaće za dva meseca. Sama sam je rodila. Često umem da kažem da sam je i sama napravila. „Ćelijska deoba, šta ćete„, odgovarala sam glupacima kad su me pitali gde joj je otac. Na šalterima, kod lekara, u raznim službama…

  • Amebe moraju tako. Nema oca, ja se samo podelim i eto bebe!  

Krevetac sam dobila. Ćale je dao ček za dušek i mušemu. Posteljinu je nasledila moju. Korpu je dobila od mojih kolega iz „Politike„. Peškiriće isto.

  • Draga, nije trebalo da ti mi kupujemo pakovanje od 30 pelena za prvi put kad smo došli da je vidimo. Znaš, to otac obezbeđuje. Drugarice kupuju one lepe stvari.

Aha. Znam ja to. Ali nema oca. I ja idem sa drugaricom da, u dežurnoj apoteci, kupim pelene nedeljom u deset uveče. I ta ista drugarica mi donosi vatirane uloške u porodilište. Jebi ga.  Ne vredi, šta god da uradim, za većinu u mom okruženju, to neće biti dobro. Prati me taj zao glas da sam rodila vanbračno. I da sam „ovakva i onakva„. Činjenica je da je moja majka bila najbolja baka mojoj Uni. Ja sam bila „veštica“ i „izrod„, ali je Una imala svu neophodnu pažnju. Na tome sam joj beskrajno zahvalna.

A onda ta ista „Politika“ gde sam radila sedam godina upalti osam hiljada na račun. I ja nemam da kupim sve što je detetu potrebno. Na sred supermarketa doživim nervni slom. Izađem, sednem na pločnik i plačem. Od besa.

Ah da. Sama sam birala.  Danas je Una donela letakupisnicu u plesnu školu. Mnogo joj se svidelo. Znam. Ples je divan. Neću je upisati. Nema novca za to. Kao ni za plivanje, engleski… Možda jednog dana. Ako i kad promenim profesiju. Ili promenim sebe.  Promene su neminovne. I ja nisam ista. Ali i dalje sam na manje – više istoj razini. Sasekli su mi krila, nekoliko puta lomili kolena, više puta srce. Loše su mi pozicije, znam. Osmeh se nacrta, ali ko ga razlikuje da li je tu zbog sreće ili tuge?

Trudim se da od moje male amebe napravim čoveka. Toliko joj dugujem. I ona je to napravila od mene, pre deset godina.

 

P.S. Izvinite na psovkama

 

Fotografije: beatricebiologist.com, Nataša Ilić/lična arhiva

 

Оставите одговор