Braćo! Spašavaj se ko hoće i ko može: Pucanj u barutanu kao ulaznica za večnost

Bitka koja je ostala zabneležena u svesti našeg naroda i čin koji je ostao upamćen kao herojski upravo je bitka na Čegru. Zapravo, ta bitka je bila odlučujući događaj, koji je označio preokret tokom Prvog srpskog ustanka. Bitka se desila na strateški važnom uzvišenju kod Kamenice, severno od Niša, 31. maja 1809. godine. Posle svega ostala je Ćele-kula da podseća na junake i veliku bitku.

Prvi srpski ustanak, koji je počeo na Sretenje 1804. i trajao do 1813, bio je bunt i borba da se Turci, najzad proteraju iz Srbije, a da Srbi dobiju svoju državu. Ustanak je izbio pod vođstvom vožda Karađorđa i brzo je napredovao. Turski napori da
uguše ustanak bili su jalovi. Pobede srpske ustaničke vojske su dolazile jedna za drugom – na Ivankovcu, Deligradu i Mišaru, a oslobođen je i Beograd. U celoj toj borbi za slobodu, vodilo se računa i o spoljnoj politici i jačale su se veze sa Rusijom. Oružje i municija su dolazili iz Austrije, a to je sve zasluga prote Mateje Nenadovića, prvog srpskog diplomate.

Petar Ičko i sultan Selim III

Turska je najzad, posle brojnih poraza i što je iza svega stajala Rusija, pristala na potpisivanje Ičkovog mira 1806. godine, u kome je stajalo da se Srbima garantuje samouprava. Mir nije sproveden i borbe su  se nastavile zbog toga što je Rusija zaratila sa Turskom. Srpska saradnja sa Rusijom je zavisila je od njenog međunarodnog položaja i sukoba sa Turskom. Tokom 1807. godine, Rusi su sa svojim konjičkim odredima pomogli srpskim ustanicima u borbama i pobedama na Štubiku i Malajnici, a to su isto učinili i 1810. godine kod Varvarina.

Ruska jalova obećanja

Posle brojnih poraza, Turci tokom 1808. nisu pokretali veće vojne jedinice u pravcu Beogradskog pašaluka, što je Srbima omogućilo predah i pripreme za dalju borbu i oslobođenje ostalih teritorija na kojima živi srpski narod. Ustanici su se razbudili u proleće 1809. godine. Bilo je tu mnogo nesuglasica oko Karađorđa i Praviteljstvujuščeg sovjeta. Karađorđe je mislio da bi bilo delotvorno ako se zatvore prolazi sa juga u Grdeličkoj klisuri i na istoku na Crvenoj reci, kod Bele Palanke. To jepo njegovom mišljenju trebalo da spreči dolazak pojačanja turskom garnizonu, koji je bio smešten u Nišu. Vožd se vodio obećanjem ruskog kneza Aleksandra Prozorovskog da će ruska vojska preći Dunav i da će jedan garnizon preko Vidina ući u Srbiju, kao i da će jedan korpus ruske vojske iz Male Vlaške biti dodeljen Srbima. To je ulivalo nadu da će leva strana srpskog fronta biti zaštićena i ojačana. Praviteljstvujušči sovjet je, umesto da uvaži mišljenje vožda Karađorđa, učinio sve da vojska krene u četiri pravca, da bi se proširio ustanak na ostale srpske krajeve. Tada je Srbija brojala 50.000 ratnika. Te male snage su bile rasproeđene na četiri dela. U Bosnu su poslati Sima Marković i pop Luka Lazarević, ka Vidinu su otišli Milenko Stojković, a Karađorđe je krenuo ka Sandžaku ne bi li se susreo sa junacima iz Crne Gore. Na jugu, ka Nišu su pošle vojvode Petar Dobranjac, hajduk Veljko, Stevan Sinđelić, Ilija Barjaktarević i Paul Matejić. Svi su biči pod vođstvom Miloja Petrovića, po predlogu Mladena Milovanovića, njegovog kuma i sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta.

Krajem aprila, srpska vojska je krenula ka Nišu. Za mesec dana bili su  blizu Niša, na obroncima Svrljiških planina – od Komrenske do Matejevačke klisure. Izvidnica je birala skrivena mesta sa dosta vode i trave. Paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević je postavio vojsku kod današnjeg manastira Preobraženarodnje, iznad sela Huma i Brenice. Stevan Sinđelić je bio iznad sela Kamenice, u mestu Dabila. Glavnica vojske sa Paulom, Milojem i Dobranjcem se smstila blizu Gornjeg Matejevca, iznad manastira Sveti Jovan, u mestu Konopljište. Sedište komande je bio konak manastira Sveti Jovan.

Stevan Sinđelić

Narod je radosno dočekao oslobodioce. Odmah su meštani izabrali odbor od šest ljudi, a glavni beše pop Milentije iz Gornjeg Matejevca. Već na prvom okupljanju je došlo do žestoke prepirke i svađe. Stevan Sinđelić i Petar Dobranjac su predlagali da se vojska odmori i organizuje, pre nego udari na Nišku tvrđavu. Miloje Petrović, kao komandant, je presudio da se sačekaju Rusi.

Hajduk Veljko Petrović

Počelo je kopanje šančeva. Prvi šančevi su se kopali na vrhu planine. Dolazak hajduk Veljka i njegovih oko 2.000 vojnika je donelo radost i ohrabrenje. Vojvode su bile u nesuglasicama, a 18.000  srpskih boraca je čekalo njihovu odluku.

Huršid paša

Naravno, dolazak Srba u okolinu Niša nije ostao neprimećen. Huršid paša, komandant Niške tvrđave i veliko ime u turskoj istoriji, nije imao tačne podatke o brojčanoj moći Srba i poslužio se lukavstvom. Naime, on je odmah reagovao po dolasku Srba u okolinu Niša. Prve noći je od svojih 5.000 vojnika izveo 2.000 na planinu Seličevicu. Ujutru bi se ista vojska vraćala u tvrđavu i odavala utisak pojačanja. Ovo se ponavljalo nekoliko puta. Tako naše vojvode nisu imale potpune informacije o broju Turaka u tvrđavi. Naravno, i paša je iščekivao vesti o broju Srba.

Samo svađa Srbima dolazi glave

Drugog dana po dolasku, komanda i odbor su ponovo zasedali. Uz žučnu raspravu, doneta je odluka o raspodeli snaga na frontu. Utvrđenja i šnačevi su se gradili po Petrovićevom naređenju. Postavljen je paraćinski vojvoda Ilija Barjaktarević. Na mestu Ćopin grob, na levom krilu vojske bili su Petar Dobrnjac i hajduk Veljko. Na oko dva kilometra od Čegra, između Kamenice i Matejevca, nalazilo se Ravanište. Tu se, po kasnijem svedočenju Miloja Petrovića, odigrala glavna bitka. Na kilometar od Ravaništa, na Temenom vrhu, iza Petrovića i njegove vojske, kao rezerva sa 2.000 pešadinaca svoj znak je čekao vojvoda Paul Matejić. Postavljenje Matijića kao zaleđine zaštita Miloju od napada sa leđa, odnosno iz Bugarske. Na Repištu, nekoliko desetina neorganizovanih vojnika raznih nacija čekali su da se bore za novac. Oni su prvi, kad je zagustilo, pobegli, pa se o njima malo zna. Da bi pokazao svoju odlučnost i hrabrost u napadu na Niš, vojvoda Sinđelić izabrao je za svoje utvrđenje brdo Čegar pored Kamenice. Tako je bio najistureniji od svih vojvoda.

Petar Dobrnjac

Stevan Sinđelić sa oko 3.000 Resavaca započeo je kopanje šanca. To su učinile i ostale vojvode na svojim položajima. Međutim, da bi proverio srpske snage, Huršid paša je sa nekoliko konjičkih odreda ometao izgradnju utvrđenja. Naravno, Dobrnjac i Sinđelić su uzvratili. Započeli su borbu u niškoj kotlini. Povremeno je bilo noćnih borbi između izviđačkih odreda. Na kraju brda Čegar nastavila se izgradnja šanaca prema brdu Vinik. Zbog predostrožnosti ni Turci ni Srbi se nisu upustili u veće sukobe. Pre polaska na položaj, hajduk Veljko Petrović i Petar Teodorović Dobrnjac su sa vojskom došli do manastira Sveti Jovan. Obojca su se sa svojom vojskom pričestili u crkvi.

Hajduk Veljko je, kretavši se ka Beloj Palanci opljačkao turske civile. Pošto je oslobodio i Belu Palanku, došao je do Pirota. Zbog dobre odbrane pirotske tvrđave, hajduk Veljko se nije usudio na napad, pa se vratio za Niš. Sa njim je krenulo stotinak Piroćanaca. Usput je poterao stada ovaca, goveda i drugih životinja da bi se za ratnike na frontu našla bolja hrana. Sa Dobrnjcem je ojačao utvrđenja. Do položaja oko Niša došli su i dobrovoljci iz Vranja, Leskovca, Vlasotinca okolnih sela Komrena, Huma, Brenice, Kamenice, Donjeg i Gornjeg Matejevca, Knez Sela… Najviše ih je bilo iz svrljiškog kraja, oko 1.500 koji su pošli sa Sinđelićem na Čegar. Međutim, Miloje ih je stavio sa Matejićem da budu rezerva.

Omiljeni vojvoda

Iz okoline sela Veliki Krčimir, oko 30 kilometara od Čegra, stigli su dobrovoljci i okupili su se kod sela Gabrovac, gde je danas crkva Svete trojce. Njih oko 400 su kod Donje Vrežine noću prešli Nišavu i dokopali su se Čegra, ne bi li pomogli Sinđeliću. Odugovlačenje napada na Niš bilo je sumnjivo Sinđeliću. Zato je naredio da se iz obližnje šume poseče i dovuče veliki broj debljih stabala. Od njih iza već iskopanog šanca su počeli da grade utvrđenje. Sadašnje tri kaskade oko spomenika, podsećaju na tri sprata puškarnice u utvrđenju. Šančevi su se proširili i produbili. Iza utvrđenja beše izgrađen veći broj grudobrana, kanali za snabdevanje, kao i većina skloništa. Dalje od kaskade, a po sredini utvrđenja, beše ukopana i dobro skrivena barutana. Tokom gradnje utvrđenja, narod iz okolnih sela i vojska su čekali borbu za oslobođenje. Zbog svojih čestih napada na Turke, koji su znali da dođu do zidina tvrđave, Sinđelić je bio omiljen kod vojnika i naroda. Zato mu se i pridružio veliki broj konjanika i dobrovoljaca. Među Sinđelićevim vojnicima i oficirima najverniji mu je bio kapetan Slavujević.

Kad se izgradnja utvrđenja i šnačeva bližila kraju i kad se očekivala prava borba, Sinđelić je sišao oko 300 metara niz Čegar do donjomatejavačkog manastira Sveta Petka. Tu je uradio poslednju pričest, a to su redom učinili i svi njegovi vojnici. U konaku manastira i oko njega beše postavljena prva srpska vojna bolnica, sa austrijskim osobljem i opremom.

Niš u 19. veku

Svakodnevno su stizale vesti da su Rusi blizu, a one su dolazile i do paše. Svađe kod Srba nikad nije manjkalo, što je uticalo da se Paul Matejević približi Dobrnjcu i Sinđeliću. Kada se odigrala glavna bitka, Miloje je krenuo Sinđeliću u pomoć. Međutim, na 300 metara ispod Čegra, na Manastirskim livadama, put mu je presekla turska vojska. Tu je došlo do borbe u kojoj su Srbi izvojevali pobedu. Srbi su krenuli su na vrh Čegra, ali se onda desila ekspolzija od koje su im padali delovi tela Srba i Turaka na glave. Miloje je saopštio svima da je Karađorđe dobio pismo u kome je pisalo da svako čuva svoje utvrđenje i da se sačekaju Rusi, ali pismo nije pokazao, jer ga nije ni bilo. Nekoliko dana po dolasku Srba u okolinu Niša, kao „slučajno“ se pojavio najbolji Napoleonov oficir – Dibaše. On je bio najveći špijun u Evropi. On je paši rekao da je Srbija na nogama i da će i bez pomoći Rusa osloboditi Niš.

Čija je krivica poraz na Čegru?

Dok su Srbi sa Turcima vodili borbe manjih razmera, čekali Ruse i raspravljali se i svađali, Turcima je stigla pomoć. Malić Mustafa paša iz Vranja je iz Grčke dao veći deo svoje vojske, oko 2.000 vojnika. Iz Leskovca su došli Kara Frejza i Šišid paša i njihova vojska. Sa Kosova i Albanije stigla je jedna vojna jedinica sa više od 5.000 Arnauta. Oni su, kao i svi plaćeni vojnici isplaćeni zlatom. Turci su im dozvolili da pljačkaju i siluju sve što je srpsko. Osim toga, prema odluci Huršid paše, posle borbi oko Niša, imali su prava da biraju i odvedu po jednu Srpkinju za ženu. Iz Bugarske, Ismail beg je krenuo sa sofijskom i vidinskom vojskom od oko 20.000 vojnika. Pošto su videli da Rusi neće preći Dunav, Ismail beg je odlučio da pomogne Huršid paši. Na šest dana pre glavne bitke, došlo je do lukavo smišljenog primirja. Naime, srpska Vlada poslala je tri pregovarača koji su paši uručili notu, to jest saopštenje da je Srba mnogo više i da se ne bi uzalud ginulo, Turci treba da se iz tvrđave povuku prema Sofiji ili Vranju. Paša ih je dobro primio i rekao im da se on slaže sa tim, ali da je u Tursku poslao zahtev za odobrenje, pa dok on ne stigne, traži prekid neprijateljstva, što su Srbi prihvatili. U stvari, paša je to činio da bi dobio na vremenu, jer je trebalo da mu ubrzo stigne velika pomoć – vojska koju je paša postavio prvo na Južnoj Moravi, zapadno od Niša, kod Mramora. Ovo je učinjeno ukoliko Karađorđe promeni plan, pa krene za Niš. Saznavši za primirje i da je neka vojska krenula ka Gurgusovcu, današnjem Knjaževcu, hajduk Veljko je otišao da brani utvrđeni Knjaževac, koji je on i oslobodio. Zbog neslaganja sa Milojem, za Veljkom je krenuo i Petar Dobrnjac. Tako je niški front ostao bez levog krila srpske vojske. Zbog ovog poteza, Dobrnjac je kasnije proteran iz Srbije. On će kod Obrenovića postati srpski izaslanik u Rusiji.

Dobrnjac je 1828. godine na samrti u gradu Jašiju u današnjoj Moldaviji, a nekadašnjoj Rusiji, gde je sahranjena i Sveta Petka, pozvao prijatelje i ruske generale i saopštio im da priznaje deo krivice za čegarsku tragediju i zamolio je da se glavni krivci sami jave. Pošto je vožd Karađorđe 1817. godine ubijen, ta se krivica za poraz na Čegru nije odnosila na njega.

Turska strategija – uplašiti neprijatelja

Turska vojska koja se iz Bugarske kretala prema Knjaževcu, napravila manevar, pa je tako preko Kalne i Bele Palanke došla blizu Niške banje. To je dovelo do velikog preokreta na niškom frontu.

Niš u 19. veku

Turska vojska je krenula svom snagom od Niške banje prema Nišu i to u četiri reda. Ovakva formacija je postavljena je da bi uplašila Srbe, da bi se povukli, jer iako su Turci znali da su sada mnogobrojniji, znali su da će ih Srbi hrabro dočekati. A njima je bio potreban svaki vojnik za dalje ratovanje sa Rusijom. Od tvrđave prema Viniku krenula je pešadija. Uglavnom je to bila sitna vojska kojoj se ako poginu ništa nije isplaćivalo i nije im se kopao grob. Za njima je krenulo 2.000 turskih konjanika. Na severnim padinama brda Vinik, Turci su dopremili artiljeriju i topove. Ovo nije slučajno, jer je vrh brda i dan danas spojen sa Niškom tvrđavom podzemnim tunelom građenim još u periodu Rimskog carstva. Tim su putem Turci doveli više od 4.000 odmornih vojnika. Tako na jedan i po kilometar od Čegra Turci formiraju svoje levo krilo. Ono je trebalo eventualno da preseče put Iliji Barjaktareviću i sa leve strane opkoli Sinđelićevo utvrđenje.

Mrtvi i ranjeni na sve strane

Stevan Sinđelić

Stevan Sinđelić je na Čegru sa 3.000 Resavaca i sa nešto više od 1.000 dobrovoljaca već danima sa nestrpljenjem čekao odlučujuću bitku. Noć uoči glavne bitke, od popa Makarija, drugog niškog episkopa, saznaje za napad većih razmera. Glasnik je prvo došao do Ravaništa kod Miloja Petrovića, glavnog komandanta. Ovaj je nesrećnog glasnika izmlatio i oterao. Premlaćeni glasnik se jedva dovukao do Sinđelića, koji ga je saslušao i poverovao. Ne sluteći u kakvoj će se situaciji naći, Sinđelić se sa Resavcima spremio za okršaj. Od glasnika nije saznao koliko mu Turaka preti. Pošto je saznao odakle će Turci napasti, doneo je odluku da u ranim jutarnjim satima na desnoj obali Nišave rasporedi više od 1.000 dobrovoljaca. Oni su dugo odolevali naletima turske konjice. Onda je počelo odstupanje prema Čegru. Bolnica je primala prve ranjenike. Turska prethodnica, da bi pokazala svoju hrabrost krenula je prema Čegru. Sa oko 350 konjanika, u ranim jutarnjim satima, naišli su na prazne i puste šnačeve hajduk Veljka i Petra Dobrnjca. Stigavši na svega dva kilometra od Čegra, odlučili su da se odmore u livadama i da tu čekaju veće turske jedinice. Od svojih doušnika, Sinđelić je saznao gde su Turci i koliko ih ima. Izdao je naredbu, pa je oko 500 konjanika krenulo sa Čegra. Nastala je velika borba gde su iznenađeni Turci izginuli. Ova pobeda je donela ohrabrenje.

Pošto je saznao za veći napad na Nišavi, Sinđelić je naredio da se pešaci povuku ka Čegru, a da konjica preseče tursku izvidnicu. Iako mnogobrojni, Turci su na desnom krilu i u konjici usporili kretanje prema Nišu i čekali su nove komande. Miloje je bio zadovoljan pobedom, ali nije razmišljao o promeni plana. Saznavši za poraz turskih konjanika, Huršid paša je shvatio grešku mladog turskog oficira. Izdao je naredbu da vojska krene korak po korak prema Čegru. Ilija Barjaktarević je popravljao utvrđenje i čekao Turke. Od njega Sinđelić nije tražio pomoć, jer je imao dobar položaj i oko 3.000 vojnika. Kad se paša uverio da nema ni Karađorđa ni Rusa, naredio je artiljerijski napad. Iako među tobdžijama beše i engleskih plaćenika, napad je bio vrlo neuspešan. Paša je zbog toga odsekao glavu komandanta turske artiljerije i naredio da se topovi dovuku na 300 do 400 metara od Čegra, kod mesta Vrbnica. Odavde su turski topovi bili vrlo uspešni.

Rezultat napada je bio veliki broj mrtvih i ranjenih, razrušeni grudobrani i kanali, u utvrđenju je bilo dosta oštećenja. Hrabreći svoje junake, Sinđelić je preuzeo sve da bi spremno sačekao novi napad Turaka. Dobro ukopana barutana je izdržala i ostala neoštećena. Naravno, paša je posle uspešnog artiljerijskog napada krenuo sa pešadijom kojoj je u pomoć stiglo više od 2.000 turskih konjanika.

Školski primer junaštva

Lobanja vojvode Sinđelića

Ovo je bio trenutak kada ni Sinđelić ni ostale vojvode nisu znale za dolazak velikog broja novih turskih jedinica. U međuvremenu, dok Srbi od atriljerijskog napada još nisu prebrojali mrtve, niti su ranjene dopremili do vojne bolnice, nastupio je novi nalet Turaka. Zbog velike strmine na istočnom delu Čegra i zbog činjenice da su mu Srbi iza leđa, Sinđelić nije očekivao napad. Turski nalet kumburama je lako uništio slabu zaštitu. Masa Turaka je upala u jugoistočni deo čegarskog utvrđenja. Nastala je borba prsa u prsa i prava klanica. Ali ovaj napad Turaka nije bio sinhronizovan sa centrom turske vojske, gde se srpska konjica opasno borila. Neustrašivi Sinđelić se nije dao zbuniti u takvoj situaciji. Prebacio je više vojnika ka mestu napada. Kroz zapadnu kapiju izveo je više od 300 Resavaca. Srbi su bili uspešniji. Bez obzira na veliki broj stradalih Srba do tada, zbog ovakve pobede, ne znajući šta ih ubrzo čeka, kod preživelih srpskih boraca došlo je do veselja. Jedini ko se nije radovao je Stevan Sinđelić. On je video da je mlavski vojvoda Paul Matejić, na pola puta i da će mu deo desnog krila turske vojske preseći put. To je značilo da je njegova pomoć krajnje neizvesna.

Sinđelić je video poraz naše konjice i prestrojavanje novih turskih jedinica koje su brojale blizu 20.000 Turaka. Kad je video da levo krilo turske vojske bukvalno iz zemlje izvire i zatvara obruč, on je shvatio da je izdan i da njegova vojska više nema nikakve šanse. I dok se turska vojska približavala utvrđenju i dok je još moglo da se Sinđelić brzim povlačenjem spasi sa preživelim borcima, on to ne čini. Zašto? Bilo je više razloga. Naime, tokom Prvog srpskog ustanka ni jedan srpski vojvoda se nije povukao sa bojišta. Pred vojvodama se Sinđelić zakleo da će prvi ući u Niš. Zato je naredio hitnu evakuaciju bolnice i ranjenih prema Repištu. Mlade dobrovoljce iz okolnih sela i Zaplanja je bukvalno najurio iz utvrđenja i poslao kućama. Okupio je svoju vojsku oko sebe i da ne bi uzalud ginuli zbog izdajstva, on ih je oslobodio zakletve date u Grbovcu – „Svi za jednog, jedan za sve„. Ni jedan jedini srpski borac nije hteo da ostavi ranjene drugove, ni svog hrabrog vojvodu Sinđelića. Besan što će mu svi borci izginuti, pa i on sam, odlučio je svoj sledeći potez. Svom seizu ili konjovocu naredio je da izvrši pripremu barutane za eksploziju i da se odmah evakuiše. Pred onima koji su preživeli, među kojima je bio i njegov brat, naredio je da ostanu živi ne bi li preneli Karađorđu, Sovjetu i budućnosti šta se tog dana desilo.

Pucnji u večnost

Turci se su se približili utvrđenju. Pošto su rov napunili leševima, više od 2.000 Turaka je krenulo na čegarsko utvrđenje.
Ponovo nastaje prava klanica i borba prsa u prsa. Za Stevana Sinđelića se oduvek pričalo da je bio neustrašiv. Stizao je da ohrabri klonule, pomogne ranjenicima i da, uz to ubije, zakolje i zadavi ne mali broj Turaka. U tom trenutku je bilo 15 Turčina na jednog srpskog vojnika i srpski borci više nisu mogli da koriste ni pušku, ni kuburu, ni mač, ni nož, ni ruke. Kidisali su zubima, od nemoći.

U takvoj situaciji, da ne bi pao živ u ruke Turcima, Sinđelić se sa kapetanom Slavujevićem jedva probio da barutane. Tada je viknuo: „Braćo! Spašavaj se ko hoće i ko može!„. Turci su se ustremili ka njemu noseći kolac, uz povike: „Živog, živog!„. Pred sam zalazak sunca, Stevan Sinđelić je namamio što više Turaka oko sebe. Izvadio je kuburu i pucao u barutanu. Sve je odletelo u vazduh. Od siline eksplozije, bilo je mnogo poginulih i ranjenih. Čuo se lelek i jauk. Eksplozija je označila kraj borbe. Preživeli Srbi sa Čegra i tek pristigli mlavski vojnici dali su se u povlačenje prema Ravaništu. Gledajući krvoproliće, Miloje je počeo brzo i neorganizovano da se povlači prema Sokobanji. Na Čegru je živote izgubilo više od 4.000 Srba. Nekoliko preživelih Turaka su među gomilom leševa našli telo vojvode Stevana Sinđelića. Odsekli su mu glavu i natakli je na kolac, noseći je paši. Iste večeri je više hiljada Turaka krenulo za Srbima. Kako su sustigli ranjene Srbe, sve su ih pobili.

Paša je naredio da se potera nastavi, ali samo do Deligrada. Saznavši šta se desilo na Čegru, Karađorđe je odmah krenuo ka Deligradu da spasi što se spasti može. Počeo je da organizuje odbranu. Međutim, Turci su saznali da su Rusi konačno prešli Dunav i iskrcali se u Bugarskoj, pa su zato odustali od daljeg napredovanja. Tako je Beogradski pašaluk ostao srpski.
Turski presretači su presretali srpske seljake sa praznim zaprežnim kolima, ali ih po naređenju paše nisu dirali. Ti seljaci su dolazili su da pokupe svoje izginule sinove, usput noseći dosta zlata koje je paša mnogo voleo. Saznavši da je u minulim borbama oko Niša i Čegra poginulo mnogo više Turaka nego Srba, paša se razljutio. Sledeće što je bilo je izgradnja Ćele-kule. Narod smatra da zbog krvi na tom mestu, kao i na Gazimestanu, cveta crveni božur.

Prvi spomenik podigao knez Milan Obrenović

Knez Milan Obrenović, oslobodilac Niša je 4. jula 1878. godine na Čegru podigao prvi spomenik. Na spomeniku je pisalo: „Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima slavno palim ovde 19. maja 1809. napadajući Niš„. Stajaloi je i:
Knjaz Milan M. Obrenović IV i njegova hrabra vojska pokajaše ih 28. dekembra 1877. osvojivši Niš„.

Današnji spomenik čegarskim junacima podignut je na inicijativu niškog episkopa Dositeja. Spomenik je svečano otkriven 1927. godine u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića, kada je priređena rekonstrukcija boja.

Godine 1937. hrvatski vajar Slavko Miletić došao je u selo Grabovac kod Svilajnca gde je naslikao dedu Radeta Sinđelića. Koristeći njegov lik, izvajao je dve biste Stevana Sinđelića. Jedna je 1938. godine postavljena na postolju ispred Ćele-kule. Druga je ugrađena u zapadnu nišu spomen kule na Čegru. Bista je tako postavljena da gleda na rodni kraj Stevana Sinđelića.

Ćele-kula u amanet

Pošto je Turaka poginulo bar 16.000 od eksplozije barutane, Huršid paša je trebalo da opravda toliki gubitak. Naredio je da se kože sa glava poginulih Srba oderu, napune slamom i pamukom i pošalju u Istanbul da bi pokazao kako je postupio sa pobunjenim narodom. Za svaku donetu glavu, Huršid paša je davao po 25 groša. Da bi jednom za svagda zaplašio Srbe, turski paša je naredio da se na istočnoj strani Niša, kao opomena sazida kula od kamena i da se u njene zidove uzidaju lobanje poginulih vojnika, „tako da sredina kule bude jednostavna, od kamena i kreča a glave srpskih vojnika da se okrenu u polje i uziđaju spolja„.

Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine, a za mesto izgradnje Hušid paša je izabrao uzvišenje pored Carigradskog druma, na nekadašnjem ulazu u Niš, nedaleko od Stambol kapije. To je danas središte naselja Trošarina. Sem lobanja palih junaka, Ćele-kula je izgrađena od maltera, kamena i greda. U nju su uzidane 952 lobanje poginulih ustanika, poslagane u pravilnim redovima, gde se u svakom redu, na svakom zidu nalazilo po 17 lobanja.

Kako su godine prolazile, tako je i vreme činilo svoje. Mnoge glave srpskih junaka su vađene, iako su Turci zabranjivali Srbima da odnose lobanje, mnoge glave su krišom skidane i sahranjivane po okolnim grobljima. Neke glave su odnošene kao suvenir, dok su opet druge propadale od kiše, mrazova, vetrova. Po oslobođenju Niša 1878. godine, njegovi građani su dobrovoljno prikupili sredstva za izgradnju  nadstrešnice da bi se sprečilo njeno dalje propadanje. Godine 1892. Nišlije su još jedanput prikupile potrebna sredstva za podizanje skromne kapele nad čitavom kulom. Podizanjem kapele, kula je zaštićena od spoljašnih uticaja. Ipak, štetni uticaji vlage i temperature nisu u potpunosti otklonjeni.

Turskih izvora o Ćele-kuli nema, tako da se podaci o njenom izgledu, načinu gradnje i broju lobanja zasnivaju na beleškama putopisaca koji su u 19. veku prolazili kroz Niš. Najraniji opis dao je beogradski licej Isidor Stojanović, a nešto detaljniji opis o ondašnjem stanju Ćele-kule dao je Živan Živanović 1882. godine: „Ja sam brižljivo brojao, i na ostatku od kule samo bilo je sa severne strane 123 glave, a zapadne strane 103, sa istočne 105 i s južne 180 – svega 511 glava. Blagorodna duša meštana nije mogla da gleda ovu strašnu sliku nedela, te su krišom mnoge glave poskidane i s pijetetom položene u groblja„.

U Evropi se za Ćele-kulu po prvi put čulo iz zaspisa francuskog pesnika Alfonsa de Lamartina. U svom prolasku kroz Niš, zatečen užasnim prizorom, Lamartin je zabeležio sledeće: „Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili„.

Danas je u Ćele-kuli ostalo samo 58 lobanja, a jedna od njih je posebno izdvojena na pijedastalu To je lobanja vođe ustanka Stevana Sinđelića. Američki magazin „Mental floss“ je 2014. naveo Ćele-kulu kao najveću građevinu napravljenu od ljudskih kostiju.

 

Fotografije: Wikipedia, vaseljenska.com, sedmicaplus.rs, vesti-online.com, vesti.rs, foro-fecom.com, daskalemata.weebly.com, gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.rs, srpskoblago.rs, skyscrapercity.com, manager.bg, zlj13051967.wordpress.com, narodnimuzej.rs, imgrum.org, riznicasrpska.net, kupindo.com, manastirvavedenje.org, venerinsan.com

Оставите одговор