Bitka kod Termopila: Kad je 300 duša dovoljno za večnu slavu

Ovo je Sparta!” – rečenica koju izgovara Džerard Batler dok, kao kralj Leonida, juriša na bezbroj Persjanaca i na kojoj današnja Grčka vabi turiste. Da, jedna velika bitka ovekovečena je i na filmskom platnu. Šta se o dešavalo u avgustu 480. godine pre nove ere kod Termopila? Upravo se desila ta bitka kojom je inspirisan film “300“. U ovom tekstu nema fantazije, već koliko-toliko istorije i činjenica. Potrudiću se da vam predstavim šta se to desilo u Termopilskom klancu i zašto je Leonida postao besmrtan. Meni je samo žao što 2002. nije bilo vremena da autobus sa turistima, tek friškim maturantima, među kojima sam bila i ja, nije stao kod spomenika, da se pozdravimo sa Leonidom…

Velika persijska vojska koju je činilo više od 30 pokorenih naroda krenula je na Evropu. Herodot je u svojoj “Istoriji” napisao da da je persijska vojska brojala više od dva miliona ratnika. Negde se pominje čaki pet miliona. Ipak, nije bilo lako da se izbore sa Grcima, tačnije sa savezom grčkih gradova, okupljenih oko Atine i Sparte. U to vreme vladao je neopisiv rivalitet, ali su se Grci složili da treba da se brane. Tek 4.000 vojnika je krenulo da brani Grčku u klancu Termopil.

Znali su da im se približava velika sila. Njih nekoliko hiljada neće imati šanse sa milionskom vojskom. Na čelu grčke vojske nalazio se kralj Leonida i njegovih 300 Spartanaca. A sad je vreme da naučite nešto o Spartancima.

Život i vaspitanje velikih Spartanaca

Što se Spartanaca tiče, nisu bili baš darežljivi kad je reč o pisanim dokazima o njima. Postoje jedino spisi Ksenofonta i Plutarha. Spartancima je stavljanje pojedinca u službu zajednice bilo iznad svega i na prvom mestu. To je za njih bila sloboda. Ova dužnost je trebalo da bude obavljena najbolje moguće.

Od osmog do četvrtog veka pre nove ere, Sparta je bila najuticajniji grčki polis i to najviše zbog stava i discipine. Zakone Sparte je, prema predanju, uspostavio Likurg, koji je slavljen kao božanski heroj. On nije dozvolio da se zakoni zapišu, jer nije verovao da će na taj način biti sačuvani. Tražio je da se ti zakoni vaspitanjem usade u srce i um svakog građanina, jer je smatrao da će se jedino tako dobro primenjivati. Sve političke strukture koje su nastale na osnovu tih zakona bile su utemeljene na ličnoj odgovornosti pojedinca za svoje postupke, pred državom i pred bogovima. Treba znati da su Spartanci najviše od svih Grka poštovali bogove. Spartanci su bili u obavezi da polažu skromne žrtve.

Likurg

Likurg je vlast umesto kralju i dao Veću staraca – geronitima u koje je ulazilo 28 pametnih i moralnih građana starijih od 60 godina. Spartijati su bili stanovnici sa punim građanskim pravima koje su sticali sa 30 godina, po završenoj obaveznoj vojnoj obuci. Oni su birali pet efora ili, nadzornika, koji zajedno sa gerontima donose sve važne odluke za državu. Te odluke sprovodila su dva kralja sa naslednim pravom, a to su  bili potomci mitskog junaka Herakla, koji su vodili vojsku u rat i koji obavljaju verske dužnosti.

Likurg je podelio zemlju na jednake parcele za spartijate, na kojima su živeli i radili potomci osvojenih naroda ili državni robovi. U okolini grada živeli su slobodnjaci, koji su obavljali sve poslove za grad, imali su mala imanja i nisu imali građanskih prava.

Likurg je ukinuo novac i luksuz. U zamenu za to, imali su takmičenje u vrlinamaGrađani su bili podeljeni u manje grupe od po tridesetak ljudi koji su zajedno jeli, vežbali, razgovarali i provodili veći deo vremena. Starosno su bili pomešani i imali su zajednički cilj. Takvo vaspitanje je razvijao prijateljstvo i odanost. Ljudi su se gradili kroz gimnastiku, muziku (to nije ono što mi danas smatramo muzikom, već su to bile sve veštine pod zaštitom muza) i postajali su sposobni da slušaju naređenja. Ovako formirani građani bili su najkorisniji za državu.

Skromna ishrana

 

Ishrana Spartanaca je bila skromna i javna. Umereno su konzumirali vino. Jeli su čak vrlo neukusnu hranu, kao što su supe ili kaše. Svaki građanin je trebalo da da izvesnu količinu ječma, maslina, sira i vina kasarnama. Ishrana im se takođe sastojala od žitarica, pšenice, voća, povrća i hleba. Uzgajali su grožđe, smokve, masine i pšenicu. Čuval su koze zbog mleka i sira. U nekom od nardnih blogova očekujte i recepte iz spartanske kuhinje.

I za kraljeve je važilo isto što i za ostale građane. Vodili su računa o timskom duhu i prijateljstvu za koje su verovali da pomažu kad krene strah. Unutrašnja borba i unutrašnja pobeda bi im uvek donela i stvarnu pobedu.

Punoletstvo sa 30 godina

Naporno obrazovanje koje počinjalo sa sedam godina se završavalo do 30. kada su Spartanci postajali punoletni. Strogi način života se odnosio samo na punopravne građane, dok su ostali živeli kao i ostatak Grčke.

Za devojčice je obuka počinjala nešto kasnije i bila je u blažem obliku. One su, za razliku od dečaka, živele sa roditeljima. Žene su u Sparti imale izuzetno važnu ulogu. Samtra se da su one bile okosnice ovakvog sistema, jer bez njihove požrtvovnosti, hrabrosti i mudrosti, Sparta ne bi potrajala. Spartanke su važile za najslobodnije i najuticajnije, a istovremeno i najskromnije žene. Za njih se govorilo da vladaju svojim muškarcima, jer jedino žene mogu da ih rode. Leonidina žena Gorga postala je poznata još kao osmogodišnjakinja po jednoj rečenici koju je uputila svom ocu, kralju Kleomenu. Kad je kralju Kleomenu došao Milećanin Aristagora da ga nagovori na ratni pohod u Sus, ponudio mu je kao platu deset talenata zlata, onda 20, pa 50. U tom trenutku reagovala je Gorga: “Oče, ovaj stranac će te podmititi ako smesta ne izađeš odavde“.

Spartanska obuka je počinjala odvođenjem sedmogodišnjih dečaka iz roditeljske kuće. Imali su redovne vežbe za jačanje tela, psihološke i socijalne edukacije i vežbe inteligencije, a sve da bi bili izdržljivi, čvrsti i jednostavnog karaktera. Kada bi dečaci navršili 12 godina, obuka bi postajala stroža. Napornije su vežbali, manje jeli, spavali su na podu i bili izloženiji hladnoći i nesanici. Tada su dečaci pripremali umetničke programe. Dečacima je bila dozvoljena i “časna krađa“. Ta krađa je podrazumevala da ukradu hranu, pod uslovom da ih ne otkriju. U suprotnom, bili bi kažnejni šibanjem. U tom dobu oni su sticali prijatelje, savetnike i nadzornike, mladiće između 20 i 30 godina, koji su im bili nešto kao što su danas kumovi. Stariji mladić učio je mlađeg primerom i bio mu je uzor u svemu. Između njih se razvijao poseban odnos prijateljstva, ljubavi i međusobne odanosti, koji se prenosio na celu grupu. Nije isključeno da upravo takav odnos dovodi do homoseksualnosti.

Sa 15 godina mladići bi postajali samostalni i tada bi dobili čuveni grimizno crveni spartanski ogrtač koji će nositi do kraja života. Sa 18 godina mladići su slati u divljinu, naoružani samo štapovima. Tamo je trebalo da ostanu bar dve godine. Čuvali su granice od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Sa 20 godina vraćali bi se u grad i ušli bi u vojsku. Do 30. godine živeli bi u kasarni, a za to vreme podsticali su se na ženidbu. Sa ženom bi se viđali isključivo krišom. Tada su Spartanci počinjali da puštaju kosu, dobijaju punu vojnu opremu i pravo da budu izabrani među 300 najboljih, kraljevih ličnih pratioca.

Punopravni građani su postajali tek sa 30 godina, kada su mogli ravnopravno da učestvuju u političkom životu grada i da žive sa svojim porodicama. Vojna obaveza je trajala do 60. godine. Antički pisci sačuvali su priče koje verno oslikavaju spartanski način života i njihov odnos prema sebi i drugima. Tako jedna majka, dajući sinu štit nasleđen od oca pred odlazak u rat rekla: “Sa štitom ili na njemu!“. To je značilo da se vrati kao pobednik ili da časno pogine.

Jedan od mnogih Spartanaca koji su pobeđivali na Olimpijskim igrama nije pristajao da za veliku nagradu da prepusti pobedu drugom takmičaru. Kada su ga upitali zašto lovorov venac ceni više od novca, on im je odgovorio: “Borim se da bih stekao pravo da u ratu mogu da stojim u prvom redu, uz svoga kralja“.

Kad je u prepuno gledalište na Olimpijskim igrama ušao jedan starac i prošao pored tribine gde su sedeli Atinjani, ništa se nije dogodilo. Kad je došao do tribine gde su bili Spartanci, oni su svi ustali, na šta su Atinjani spontano udelili aplauz. Na to, jedan Spartanac je rekao: “Atinjani znaju šta priliči čoveku, ali to ne čine“.

A, kad se kreće u rat…

Priprema za bitku bila je za Spartance veoma važna. Oni su se za bitku posebno sređivali. Od ranog jutra su se češljali i uplitali kose i brade. Da bi izgledali što lepše, ukrašavali su se cvetnim vencima, a na kacige su stavljali perjanice. Telo su mazali maslinovim uljem, a štitonoše bi im pomagale da stave štitnike i oklope. Tada bi obuvali sandale. Okružili bi kralja koji je prinosio žrtvu muzama za dobru borbu  i junaštvo. Prinosili bi žrtvu i Erosu, bogu ljubavi i prijateljstva, da bi bili složni i borili se kao jedan.

Pošto nisu dobili pomoć od Sirakuze i Krita, malobrojni Grci su odlučili da se od Persijanaca brane na Korintskoj prevlaci. Saznavši da uz pešadiju i konjicu dolazi i ogromna flota, koja bi mogla da pustoši Peloponez, promenili su odluku i odmarširali su do Olimpa, da bi persijsku vojsku dočekali na nekoj od uskih ravnica između planine i mora. Tek tu su, izgleda, shvatili kolikoj se sili suprotstavljaju. Vratili su se na jug, do uskog prolaza Termopila ispod Artemisiona, zapadnog rta Eubeje, s idejom da se bore i na kopnenom i na morskom tesnacu. Kopnenu persijsku vojsku pratila je i ogromna flota na moru.

Ko zna šta bi se dogodilo da se u vreme bitke na Peloponezu nisu održavale Olimpijske igre, i da u Sparti nisu održavane svečanosti u čast Apolona Karnejskog, zbog kojih je deset godina ranije spartanska vojska na Maraton stigla tek posle bitke. Zbog proslave Karneja, Spartanci su na Termopile poslali Leonidu sa samo 300 najboljih. Ostali saveznici su, zbog Olimpijade, na Termopile poslali tek simboličan broj ratnika. Tamo se pred bitku nalazilo jedva nešto više od 7.000 Grka, naspram bar 300.000 Persijanaca i njihovih saveznika, dobrim delom takođe Grka. Leonida je svima koji su to hteli dopustio da se povuku, ostajući sa svojih 300 Spartanaca. To su bili “sredovečni ljudi, koji su već imali svoje sinove“, nešto Lokrana i Tebanaca, dok je čuvanje planinske staze iznad Termopila prepustio Fokejcima.

Bitka kod Termopila

Za grupisanje kompletne vojske kod uskog klanca Termopila, persijskom caru Kserksu je trebalo gotovo nedelju dana. Poslao je izvidnice da utvrde položaj i snagu Grka. Kada je izvidnica javila da Spartanci vežbaju i sređuju kosu, Kserks se nasmejao, verujući da će njegova elitna carska garda od 10.000 vojnika za čas srediti Grke. Sva sreća pa je u Kserksovoj pratnji bio Demarat, prognani bivši spartanski kralj, koji mu je objasnio da to spartansko sređivanje je deo običaja pred bitku, kad Spartanci znaju da se neće vratiti živi. Demarat je objasnio nadobudnom kralju: “U borbi pojedinačno nisu ništa bolji od drugih, ali svi zajedno – najbolji su od svih ljudi. I premda su slobodni, ipak nisu sasvim slobodni: njihov gospodar je zakon i njega se plaše mnogo više nego što se tvoji boje tebe. Postupaju stoga onako kako im on zapoveda; a zapoveda im uvek isto i ne dopušta im da beže iz bitke ni pred kakvim mnoštvom ljudi, već da ostanu u bojnom redu – da pobede ili poginu“.

Zbunjen malobrojnošću protivnika, Kserks je pitao gde su ostali Grci i dobio odgovor da su na takmičenjima u Olimpiji. Na odgovor da je nagrada za pobednika venac od grančice divlje masline, Tritantehmo, jedan od persijskih zapovednika je rekao: “Teško nama, Mardonije, kad nas vodiš u borbu protiv takvih ljudi koji se ne bore za novac, nego za slavu“.

Leonida, spartanski kralj, je znao za staro proročanstvo da “ukoliko Spartanci ne budu oplakivali smrt kralja, Sparta će pasti“. Zato je poveo samo odabranu jedinicu od 300 Spartanaca koji su imali sinove. Kada su krenuli, kažu da ga je jedna starica upitala: “Vodiš tako malo ljudi, a koliko vas neprijatelja tamo čeka?“. Leonida je odgovorio: “Za smrt ionako previše, a za slavu ne treba više“.

Kserks je četiri dana odlagao napad, očekujući da će se Grci uplašiti i povući, ali pošto se to nije desilo, petog dana je počeo s napadom. Pozvao je Leonidu da preda oružje, ali je dobio samo odgovor – Dođi i uzmi! Četiri hiljade Grka, na čelu sa Spartancima je uspelo da odbije persijski napad i da nanese neprijatelju velike gubitke, čak 20.000 mrtvih Persijanaca. Sledećeg dana, Kserks je poslao svoje elitne odrede takozvane “Besmrtne“, ali su se i oni povukli s velikim gubicima. Herodot je o tome napisao: “Lakedemonjani su se borili na način zaista vredan pomena, a oni su, između ostalog, pokazivali neznalicama kako se znalački bori. Svaki su put, kad bi okrenuli leđa, tobože svi zajedno bežali, a varvari, kad bi ih videli kako beže, navaljivali su uz viku i urnebes, ali oni bi se zaustavljali i iznenada okretali prema varvarima pa bi, tako okrenuti, obarali na zemlju bezbrojno mnoštvo Persijanaca; ginuli su onde i malobrojni Spartanci. Budući da Persijanci, usprkos svojim pokušajima, nisu mogli da osvoje nijedan deo klanca, bez obzira na to da li su napadali u četama ili nekako drugačije, počeli su sa povlačenjem“.

Persijski juriš u uskom prolazu, u ono vreme dovoljnom koliko da prođe jedna zaprega, odbijan je dva dana. Krajem drugog dana, pred Kserksa koji je izgubio mnogo vojske se pojavio izdajnik, Efijalt iz Malide, koji mu je otkrio tajni put preko brda. Kserks je odmah poslao vojskovođu Hidarna na čelu elitnih jedinica. Ujutro trećeg dana, sudbina Grka je bila zapečaćena. Prorok Megistija je prorekao Grcima da će ih taj dan zadesiti smrt. Tada su se s brda spustili Fokiđani koji su javili da se desila izdaja. Leonida je raspustio glavninu vojske. Ostalo je oko 1.000 ljudi. Herodot piše: “Budući da su znali da ih uskoro čeka smrt od onih koji su obilazili brdo, Grci su pokazivali koliko god su mogli snage u borbi s varvarima, puni prezira prema smrti i slepi od besa. Većini su tada koplja već bila slomljena, pa su mačevima uništavali Persijance. U tom boju pade i Leonida koji se iskazao kao najizvrsniji junak, a s njim i drugi znameniti Spartanci, za čija sam imena saznao kao za imena ljudi dostojnih pomena, a saznao sam i imena svih tri stotine Spartanaca. Dva su Kserksova brata ovde pala u borbi, a za Leonidino mrtvo telo trajala je silna bitka sve dok ga Grci nisu izvukli i četiri puta naterali svoje protivnike u beg. To je bilo tako dok se nisu pojavili oni kojima je put pokazivao Efijalt. Kada su Grci opazili njihov dolazak, boj je dramatično počeo da se menja: povlačili su se prema uskom delu puta, prešli su zid, došli do brežuljka i onde zauzimali položaje, a okupili su se svi sem Tebanaca. Na tom mestu branili su se mačevima, bar oni kojima su još bili preostali, pa i rukama i zubima, a varvari su ih zasuli strelicama, jedni napadajući ih spreda pošto su srušili zid, a drugi odasvud, pošto su ih opkolili sa svih strana“.

Mrtvom Leonidi odsečena je glava i nabijena na kolac. To je začudilo Herodota, koji je dobro poznavao persijske običaje i poštovanja koja ukazuju hrabrim protivnicima. Uzgred, posle bitke kod Plateje, jedan Eginjanin predložio je Leonidinom nasledniku Pausaniji da se osveti tako što će odseći glavu mrtvom Mardoniju. Ovaj je to s gnušanjem odbio. Bitka je okončana. Ostala je besmrtna priča o spartanskom junaštvu.

Šta je bilo posle?

Smatra se da su posle bitke kod Termopila preživela trojica od tri stotine Spartanaca. Eurit i Aristodem su bili u obližnjem gradu Alpeni zbog neke očne bolesti, a boravak tamo im je dozvolio sam Leonida. Na vest da je bitka počela, njih dvojica nisu znali šta da rade. “Eurit je, kad je saznao da su Persijanci zašli iza leđa Helenima, zahtevao da mu se donese oružje, opremio se i naredio helotu da ga odvede na bojište“, zapisao Herodot. “A kad ga je odveo, helot koji ga je vodio pobegne, a on jurne u najveći bojni metež i pogine“. Aristodem se vratio u Spartu i bio je prezren jer, dodaje Herodot, “da su se obojica zajedno vratila usled bolesti u Spartu, čini mi se da im Spartanci ne bi to uzeli za zlo, a ovako, pošto je jedan od njih poginuo a drugi, o kome se bio proneo isti takav glas, da nije hteo da pogine, morali su Spartanci jako da se ozlojede na Aristodema… Prezir su prema njemu izražavali time što mu nijedan Spartanac nije dao da potpali vatru, niti je iko s njim govorio, a rugali su mu se na taj način što su ga zvali Aristodem Begunac“.

Slično je prošao i Spartanac Pantit, kog je Leonida poslao kao glasnika u Tesaliju da zatraži pomoć. Suočen sa prezirom sunarodnika po povratku u Spartu, on se obesio.

Godinu dana posle Termopila, u odlučnoj bici protiv Persijanaca kod Plateje 479. godine pre nove ere u kojoj Grci umalo da opet budu poraženi.  Pre bitke su se svađali Atinjani i Spartanci ko je hrabriji i u tome je učestvovao je i Aristodem. Herodot je zapisiao: “A najbolje od svih, po mom mišljenju pokazao se Aristodem, onaj isti koji se jedini od tri stotine spasao kod Termopila i zbog toga doživeo toliko uvreda i poniženja“. Bez obzira n Herodotovo mišljenje, Spartanci mu nisu priznali junaštvo, smatrajući da je “želeo da pogine jer je sigurno bio svestan svoje ranije krivice, te je samo zbog toga tako ludo jurišao i izvršavao tako velike podvige, dok Posidonije nije želeo da pogine, pa se i pored toga pokazao tako hrabar, te je on zbog toga bio bolji junak od Aristodema“.

Danas kod Termopila stoje dva spomenika koja čuvaju uspomenu na te događaj. Savremeni, Leonidin spomenik, sa njegovim odgovorom na Kserksov zahtev za predaju oružja: “Molon labe!” (Dođi i uzmi). Drugi je onovremeni, najpoznatiji ratnički epitaf u evropskoj istoriji, sa stihovima pesnika Simonida sa ostrva Keja:

“O stranče, idi, Spartancima pripovedi,
Da ovde, poslušni njihovim zakonima, mi ležimo”.

 

 

Inspiracija – nova-akropola.rs, vreme.co.rs

Fotografije: Wikipedia, Tumblr, budopest.hu, realmofhistory.com, sparta.net, giovannicarrieri.com, wallpapercave.com, ravencresttactical.com, onnit.com, spartareconsidered.blogspot.rs, spartareconsidered.blogspot.rs, legendsandchronicles.com, dazbuka.ru, thespartanguide.wordpress.com, hellenicaworld.com, es.aliexpress.com, panoramio.com

 

 

 

 

1 thought on “Bitka kod Termopila: Kad je 300 duša dovoljno za večnu slavu

Ostavite komentar

%d bloggers like this: