Bila ruglo, sada najveća turistička atrakcija: Ajfelova kula je više od simbola Pariza

Ima tako nekih građevina koje, s razlogom, opčinjavaju svet. One su simbol kako nekog mesta, tako i sećanja. A sem ličnih doživljaja, o tim građevinama postoje i istorijski i vremenski doživljaji koji, ponekad, bacaju drugačije svetlo na njih.

Jedna takva građevina je i Ajfelova kula u Parizu. Simbol Pariza, takoreći. A da li ste se ikad zapitali kakav bi Pariz bio bez ovog tornja? Pa sigurno ne ovakav kakav je danas. U tu čast i na godišnjicu otvaranja ove kule, donosim vam neke zanimljive činjenice.

Malo istorije

Ajfelova kula ili Ajfelov toranj (francuski: la Tour Eiffel) je metalni toranj smešten na Marsovim poljima u Parizu. Sagrađena je 1889. kao eksponat za Svetsku izložbu, povodom proslave stogodišnjice Francuske revolucije. Do 1930. godine je bila najveća građevina na svetu sa svojih 300 metara visine. Ime je dobila po inženjeru koji ju je projektovao – Gistavu Ajfelu. Danas je Ajfelova kula najposećenija turistička atrakcija sa više od sedam miliona posetilaca godišnje. Za posmatranje sa Ajfelove kule potrebno je 15 evra da bi se liftom stiglo do vrha. Najveći broj posetilaca dolazi iz matične zemlje, potom iz Španije i Sjedinjenih država. Inače, zabranjeno je fotografisanje Ajfelovog tornja noću. Dozvola za noćno slikanje se traži od Društva za komercijalnu eksploataciju Ajfelovog tornja.

Toranj je građen od 1887. do 1889. godine i poslužio je kao glavna kapija za ulaz na Svetsku izložbu 1889. Kula je zvanično pokazana 31. marta 1889, a svečano je otvorena 6. maja iste godine. Sastavljena je od 18.038 delova livenog gvožđa, a za sklapanje je poslužilo dva i po miliona eksera. Strukturni proračun je uradio Moris Kešlen i njemu bi, u suštini, trebalo da pripadne dobar deo slave. Za vreme izgradnje, zahvaljujući merama bezbednosti koje je Ajfel uveo, poginuo je samo jedan radnik, što je za to vreme bilo uspeh.

Ajfelova kula je visoka 300 metara (324 metra sa kasnije postavljenom televizijskom antenom), a metalna struktura je teška 7.300 tona. Ukupna težina je deset hiljada tona. Do vrha ima 1.665 stepenica.

Održavanje tornja se sastoji u nanošenju premaza na celu strukturu od 50 do 60 tona boje, svakih sedam godina zbog zaštite od korozije. Povremeno se boja menja. Trenutno je toranj smeđe boje. Zavisno od vremenskih uslova, vrh tornja može da odstupi od vertikale do osam centimetara u suprotnoj strani od Sunca. Pomeranje nastaje zbog neravnomernog zagrevanja metala na sunčanoj strani.

Kada je toranj sagrađen, neki Parižani su smatrali da je ruglo i da ga treba porušiti, pa su čak skupljali peticije. Danas se smatra za jedno od remek dela arhitekture u svetu.

Prvi planovi za izgradnju datiraju iz 1884. godine. Ajfel je prvobitno kulu ponudio Barseloni 1888. kada se tamo održavala Svetska izložba. Skupština ovog grada je ovaj plan odbila, jer je bio vrlo skup i u pogledu Barselone neprikladan iz arhitektonskih razloga.  Ajfel nije odustao, već je projekat predao Parizu gde je izložba bila posle godinu dana. Za parisku izložbu je bilo mnogo predloga. Tu se našla giljotina kao spomenik poginulima u Revoluciji, zatim stub velike visine na čijem vrhu bi se nalazilo svetlo i koje bi osvetljavalo ceo grad, onda gigantska fontana iz koje bi prskala voda široko i daleko. Na kraju je pobedio projekat Gistava Ajfela.

Izgradnja simbola Pariza

Na ovom projektu je radilo 50 inženjera, da bi razradilo 5.300 tehničkih crteža.

Radovi su otpočeli 28. januara 1887. godine i bili su završeni malo pre otvaranja izložbe, u martu 1889. godine. Planirano je da izgradnja traje 14 meseci, ali je na kraju rok bio udvostručen i trajao je 26 meseci i cena se popela na milion i po više od planirane.

Najpre su građeni temelji zahvaljujući kojima pritisak na zemlju iznosio četiri i po kilograma po centimetru kvadratnom, što je odgovara težini jednog čoveka koji sedi na stolici. Montaža metalnih delova je počela u julu 1887. godine, a rađena pomoću dizalice koja je podizala elemente do visine od 30 metara. Druga platforma podignuta na sličan način na visini 115 metara i bila završena u septembru 1888. Radnici nisu hteli da rade dugo koliko se od njih očekivalo i zahtevali su veće plate, jer je rad bio rizičan i štrajkovali su, pa im je Gistav Ajfel povećao plate.

Kasnije se dogodio još jedan štrajk. Rizik od povreda je bio veliki, jer za razliku od nebodera, kula nije imala spratove. Jedan čovek je poginuo tako što je izgubio ravnotežu i pao. Imena svih inženjera, matematičara i ostalih naučnika koji su dali svoj doprinos izgradnji tornja urezana su u toranj.

Kula je otvorena za javnost 6. maja 1889. godine. Otvaranje je bilo obeleženo sa 21 salvom iz topova. Prve nedelje još nisu radili liftovi, pa i pored toga kulu je 28.920 građana koji su se penjali stepenicama. U prvoj godini je bilo dva miliona posetilaca, a ulaznica je bila pet franaka po osobi. Posle izložbe nije bilo mnogo posetilaca i planiralo se da kula bude porušena 1909. godine.

Godine 1889. na poslednjem spratu, uz dozvolu Ajfela, postavljena je meteorološka stanica. Ežen Dukretet je 1898. ostvario telegrafsku vezu sa Ajfelove kule od četiri kilometara. Godine 1903. Ajfel je, tražeći način da se kula ne poruši, ubedio Gustava Ferijea koji je bio odgovoran za bežične veze u vojsci, u korisnost ove građevine u toj oblasti. Sam je finansirao instalacije i uređaje i dobio rezultate na vezi na čak 400 kilometara. Godine 1913. ostvarena je veza na udaljenosti od 6.000 kilometara i bili su uhvaćeni signali i u Americi. Godine 1920. vojni predajnik je prerađen u civilni i radilo se na emisijama radio programa. Na kulu su 1957. postavljene satelitske antene. Instalacija za prelaz na digitalne emisije za celi region u Francuskoj napravljena je 2010. godine.

Dogovor od 8. januara 1887. koji su potpisali Gistav Ajfel, Edvard Lokroj i Eugen Puble i koji je predviđao trajnost kule od 20 godina, bio je na kraju produžen na 70 godina i to zahvaljujući značaju koji je dobila telegrafija da bi se tu instalirala antena.

Izvesni A. M. Forestj je pobedio u trci do vrha tornja organizovanoj 1905. godine. Bilo mu je potrebno tri minuta i dvanaest sekundi. Mnogo brže spustio se na biciklu 1923. godine Pjer Labrik, i to zbog opklade, ali ga je onda uhapsila policija. A onda je jedan prevarant, Viktor Lustig, “prodao” toranj kao “staro gvožđe“, i to dva puta.

Važna građevina tokom ratova

Ajfelov toranj igrao je važnu ulogu u Prvom svetskom ratu. Kula je presrela mnoge neprijateljske radio komunikacije. Tokom nemačke okupacije Pariza, kablovi koji vuku liftove bili su pokidani i toranj je bio zatvoren za javnost. Nacisti su pokušali da na vrhu tornja postave džinovski kukasti krst, ali je on bio toliko veliki da je pao, a na njegovom mestu se našao nov, ali znatno manji. Vojni upravnik Pariza, koga je postavio Hitler, Ditrih fon Koltic dobio je 1944. godine naređenje da razmontira toranj na osnovne delove i ukloni ga, zajedno sa još nekim građevinama. Fon Koltic je odbio da izvrši to naređenje.

S obzirom na to da se većina posetilaca odlučuje za lift, on godišnje gore-dole pređe 103.000 kilometara. To je isto kao kada bi dva i po puta obišao našu planetu. Tokom velikih hladnoća, toranj se skupi za oko 15 centimetara, a kada duva vetar pomera se pet do sedam centimetara.

Postoji više od 40 replika Ajfelove kule širom sveta, uključujući upola manju verziju u Las Vegasu i repliku u vernoj veličini u Tokiju.

Na trećem spratu Ajfelove kule se nalazi jedan stan. Prvibitno je bio namijenjen za Gistava Ajfela, kao njegove privatne odaje, ali danas svi posetioci mogu da uđu i da uživaju u pogledu. Inače, Gistav Ajfel, inženjer i arhitekta koji stoji iza tornja, takođe je bio uključen u katastrofalan pokušaj Francuske da izgradi kanal u Panami, posle čega je njegova reputacija ozbiljno poljuljana. Ajfel je dizajnirao unutrašnje elemente Kipa slobode. Još jedna zanimljivost o Ajfelu – umro je u trenutku dok je slušao Betovenovu “Petu simfoniju“.

Potrebno je 20.000 sijalica da bi toranj sijao svake večeri. Ovaj posao zahteva tim od 43 čoveka. To objašnjava zašto se boja sijalica menja samo u posebnim prilikama.

Francuski proizvođač automobilaSitroen” koristio je toranj za svoju veliku reklamu sačinjenu od 250.000 svetlećih lampica, što je u Ginisu zabeleženo kao najveća reklama na svetu. Ona je “krasilatoranj od 1925. do 1934. godine. Jedna žena venčala se 2008. godine za Ajfelovu kulu. Od tada je njeno ime Erika la Tur.

Ukoliko želite da izgradite svoj Ajfelov toranj, za to ne postoji problem. Kompanija “Lego” ima set svojih popularnih kockica. U kompletu za izgradnju tornja nalazi se 3.428 delova.

Ajfelov toranj nije obojen samo u jednoj boji. On je na vrhu tamniji, a pri dnu svetliji. Ajfelova kula i Margaret Tačer dele isti nadimak – La Dame de Fer  ili Čelična dama.

Kako god, biti u Parizu, a ne posetiti Ajfelovu kulu je bez veze protraćeno vreme u gradu svetlosti.

 

 

Fotografije: Wikipedia, Flickr, Pinterest, Youtube, Pixabay.com, news.cnrs.fr, pariszigzag.fr, unjourdeplusaparis.com

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: