Bila jednom smrdljiva Evropa: Dug put od čistoće do smrada i nazad

Nije higijena uvek bila bliska ljudima. Naprotiv! Nekad je čak bilo poželjno smrdeti i taj smrad se nazivao “mirisom svetosti“. Tu se nekako Inkvizicija najviše isticala, pa je proganjala sve one koji su se kupali. Vreme se, na sreću, toliko promenilo da ukoliko živite u Sjedinjenim Državama i ne kupate se, mogu vas izbaciti iz kuće ili stana.

Grci i Rimljani se redovno kupali

Kad pokrenemo točak istorije, Evropljani su više smrdeli nego što su mirisali. Drevni Grci su preuzeli kupanje od Hindusa koji su bili upoznati sa blagodetima vode 3.000 godina unazad. U antičko doba i u Starom Rimu se najviše vodilo računa o higijeni, o čemu svedoče brojna javna kupatila. Ona su bila mesta za društvena okupljanja, tu su se ugovarali poslovi, čak se i flertovalo. Razgovor u starom Rimu je obično počinjao pitanjem: “Gde si se kupao?“, Sve do četvrtog i petog veka, hrišćanska vera u Evropi je dozvoljavala ljudima da se okupaju zbog čistoće i zdravlja, ali su u tom periodu već počeli sa osuđivanjem javnih kupatila, kao i prisustva žena u njima.

Hrišćanstvo je ubrzo na kupanje kao što su to činili Rimljani osudilo, za njih je to bio odraz hedonizma, slavljenja lascivnosti. Sveti Žeronim je savetovao devicama da ne piju vino, jer ono greje krv i da se ne kupaju, jer to može da ih navede da se pozabave sopstvenim izgledom. “Čisto telo i čista haljina znače nečistu dušu“, govorilo se tad. Bez obzira na takav odnos prema čistoći, kupališta su ponegde opstajala vekovima, manje na zapadu, a više na istoku nekadašnjeg Rimskog carstva.

Hrišćanstvo osudilo kupanje

Vremenom, vlasti su postavljale sve više i više ograničenja, pa su zabranili ljudima da se kupaju goli. Na kraju, sve je kulminiralo kada su srednjevekovne crkvene vlasti počele da govore da javno kupanje dovodi do nemorala, promiskuiteta i bolesti. Stav crkve se brzo širio Evropom, pa je uskoro većina verovala da kupanjem mogu pokupiti neku bolest.

Kada su na došli Turci, oni su od rimskih balnea napravili hamame. Na Pirinejskom poluostrvu smatralo se da su andaluzijski Arapi najčistiji na svetu, a da hrišćani na severu odeću nose sve dok se ne raspadne. Biti musliman u Španiji je značilo održavati higijenu. Prljavština tela povezivala se sa moralnom čistoćom i – hrišćanstvom. Monasi u 11. veku su se eventualno kupali dvaput godišnje – pre Uskrsa i pre Božića. Ostali živalj se nije kupao ni tad. Inkvizicija je sve koji se kupaju nazivala jereticima.

Za sve “krivi” Saturn, Jupiter i Mars

Krstaški ratovi su, ipak, doneli malo čistoće u Evropu. Krstaši su se u tim pohodima susretali sa hamamima, pa ih je to navelo da obnove nekih banja u jednom delu Evrope, konkretno u Nemačkoj. Trend se lako prošitio i na ostale zemlje. Onda se desio najprljaviji deo evropske istorije. Bilo je to krajem srednjeg veka, posle izbijanja epidemije kuge.

Francuski naučnici polovinom 14. veka koji su u bili i astrolozi, napisali su kralju Filipu VI da je uzrok zaraze poklapanje Saturna, Jupitera i Marsa. To je dovelo da se vazduhom sa zemlje i putem vode proširi boleština. Bolest su prenosile buve sa pacova. Te buve su napadale prljava tela i tako je zapadni svet još jednom postao smrdljiv. Dok oni siromašni nisu imali gde da se kupaju, bogatima je govoreno da ne skidaju sloj koji tela štiti od bolesti.

Kupanje jednom do dva puta u životu

Međutim, čini se da su sveštenici imali malo uticaja na “obične seljake“. Oni su sve do početka 16. veka, običan svet je nastavio da posećuje javna kupatila, ne samo zbog čistoće i zdravlja, već i zbog seksa i prostitucije, jer su tada javna kupatila bila kao bordeli. Holandski filozof Erasmus je 1526. godine zabeležio propast javnih kupatila: “Pre 25 godina, u modi su bila kupališta. Danas ne postoji ni jedno, nova kuga nas je naučila da ih izbegavamo“.

U pismu koje je Don Huan Anri od Navare poslao svojoj dragoj Gabrijel d’ Estres je pisalo: “Ne perite se, moja draga, ja ću vas posetiti za tri nedelje“. Inače, Anri od Navare se okupao samo tri puta u životu i to dva puta prisilno. Engleski kralj Henri IV naredio je svojim vitezovima da se okupaju bar jednom u životu.

Smrdljivi evropski gradovi

Engleska kraljica Elizabeta I se kupala jednom mesečno. Španska kraljica Izabela I je priznala da se okupala samo dva puta u svom životu, kada se rodila i kada se udala. Ona je obećala 1601. da se neće presvući sve dok traje opsada Ostenda. Tri godine, tri meseca i 13 dana kraljica je ostala u istoj odeždi kao i njeni vojnici. Francuski kralj Luj XIII je jednom s ponosom priznao da je od oca nasledio obilno znojenje ispod pazuha.

Srednjovekovni evropski gradovi su bili zatrpani smećem. Bukvalno su bazdeli. Građani su bacali smeće, izmet i mokraću kroz prozor na ulicu, a sve se to mešalo sa blatom i svinjskih “mirisa“. Kupatila su postala luksuz, a buve, vaške i ostala gamad su se gostila i množila i u bogatim i u siromašnim kućama, u svim većim gradovima poput Londona i Pariza.

Nikuda bez maramice ili cveća

Jedan italijanski plemić je napisao u svojim memoarima da je u 16. veku bilo nemoguće hodati ulicama. On je morao da drži mirisnu maramicu ili mali buket cveća ispod nosa da ne bi povratio. Ljudski otpaci nisu bili jedini izvor smrada. Mesari su bacali utrobu stoke na ulice, uz krv zaklanih životinja.

Nehigijenski uslovi, bolest i glad su obeležili srednjovekovnu Evropu. Čak i najbogatiji nisu imali naročito dobar izbor hrane. Porodice u kojima dvoje ili troje od desetoro dece preživi smatrale su se srećne. Trećina žena je umirala na porođaju. Bolesti poput boginja i sifilisa su unakazile lica ljudi koji su tek noću izlazili na smrdljive, neosvetljene ulice.

Kupanje “širilo bolesti”

Ljudi su bili nalik ulicama. Prljavi i smrdljivi. “Kupanje ugreje telo, ali oslabi organizam i proširi pore. Zato kupanje može da bude opasno, uzrokuje različite bolesti, pa čak i smrt“, pisalo je u jednom lekarskom dokumentu iz 16. veka. U 15. i 16. veku bogati građani koji su imali kadu su se kupali najmanje dva puta godišnje, a u 17. i 18. veku su odlučili da prestanu da se kupaju.

Bolest koju “uzrokuje voda” nije bila jedina briga. Ljudi su verovali da se posle kupanja prošire pore na telu i tako infekcija iz vazduha ulazi u organizam i predstavlja opasnost po život. Od “običnog” nemorala, kupanje je uskoro preraslo u ozbiljan strah, povezan sa širenjem svih poznatih bolesti.

Žene se kupale i do tri puta – godišnje

Tokom tog mračnog i smrdljivog razdoblja, muškarci su prali samo ruke i ispirali usta. “Nipošto ne treba oprati lice, jer to može oslabiti vid“, napisao je jedan lekar iz 16. veka. Što se tiče žena, one su bile nešto čistije. Kupale su se, čak, dva ili tri puta godišnje. Nedostatak lične higijene se u većini Evrope zadržao sve do sredine 19. veka.

Kralj Luj XIV prvi put se okupao kada je napunio sedam godina. Noge su mu oprali kad je imao pet godina. Posle se zarekao da se nikada neće kupati, jer mu se zdravstveno stanje pogoršalo pošto su mu doktori predložili da se okupa. Od tada više nije hteo da rizikuje. Spavao je u ogromnom krevetu sa baldahinom. Smrdeo je kao životinja i to su najbolje osećale sluge koje su ga oblačile, doktori i naravno – ljubavnica.

Smrdljivi “Kralj Sunce”

Njegovo Veličanstvo smrdi kao divlja životinja“, napisao je jedan ruski ambasador o francuskom kralju. U to vreme, Evropljani su Ruse smatali perverznim, jer su se Rusi kupali bar jednom mesečno.

Zadah iz usta čuvenog Kralja Sunca ljubavnica je pokušavala da ublaži jakim parfemima. Vremenom se proširio običaj menjanja veša čak i više puta na dan. Tkanina je upijala znoj i to se tad smatralo dovoljno. Tad je prvi put u modu uveden i crni donji veš za dame, da se ne bi videla prljavština. Milionski Pariz imao je dva javna kupatila, ali su oni služili više kao bordeli. Tek kada je 1715. umro Luj XIV, njegov naslednik je izdao zapovest da se svake nedelje iz hodnika u Versaju čiste fekalije i ostale telesne izlučevine.

Nedostatak kupatila

Nisu svi Evropljani odbijali da se kupaju. Mnogi istorjski dokazi ukazuju na to da su se u nekim delovima kontinenta ljudi kupali svaki dan, uglavnom u javnim kupatilima. Ponegde je postojao običaj da se gost pozove na kupanje. Neki istoričari tvrde da ljudi nisu prestali da se kupaju zbog straha od bolesti, već zbog samog nedostatka javnih kupatila koja su posle “crne smrti” kako se nazivala kuga, počela masovno da se zatvaraju.

Onda se desio preokret. Krajem 18. veka knjige sa savetima kako se čistiti postajale su sve češće. Lord Česterfild napisao je sinu da treba “svakog jutra da pere uši, a nos da duva samo u maramicu, kad god to može“. Novi, lakši tekstili koji su dolazili na tržište mogli su se češće menjati, a prljava tela postala su vidljivija. Doktori su počeli da savetuju da se znoj pere, jer ukoliko se ne ukloni, može ponovo da se vrati u telo. U jednom delu Evrope je vladalo mišljenje da je kupanje u hladnoj vodi, bez sapuna u redu, jer takva voda nije mogla da uđe u telo i poremeti telesne tečnosti.

Amerikanci gradili kuće sa kupatilima

Posle Francuske buržuaske revolucije je završeno jedno razdoblje u istoriji čovečanstva. Tada se promenilo i shvatanje privatnosti. Svi su smatrali da zaslužuju sopstveni krevet, pa su zajednički kreveti za članove porodice, spavanje pored nepoznatih ljudi u jeftinim prenoćištima, čak i zajedničke grobnice postajali sve ređi. Širenje privatnosti proširilo se i na mirise tela.

Svaka revolucija jede svoju decu: Do demokratije preko giljotine

Onda je polako tokom 19. i početkom 20. veka, počelo smatrati nepristojnim ako se oseti druga osoba. Ne pokazati stvarni miris tela značilo je sačuvati dostojanstvo. Najdalje u tome otišli su Amerikanci koji su gradili kuće sa tuševima i kupatilima. Kada je tokom Krimskog rata Florens Najtingejl pokazala da higijena može da smanji ratne gubitke, u Američkom građanskom ratu šezdesetih godina 19. veka je to rado prihvaćeno. Vojnici su dobijali paketiće za ličnu higijenu, pa se smatralo da prljava osoba ne može biti dobar vojnik. Čistoća i red postaju deo patriotizma i pobeda; čistoća je značila moral, red i reformu. Prljavština je postala primitivna i haotična.

Francuzima je najteže bilo natuknuti higijenu

U Evropi je higijenska revolucija išla teže i sporije. Pre Drugog svetskog rata, upravnica francuske škole za devojke skrenula je pažnju majci jedne devojke da bi trebalo da nauči ćerku da je u delikatnim godinama i da posebno povede računa o higijeni. “Ja imam 50 godina, gospođo, i nikad se nisam prala dole“, odgovorila je majka.

Priča o drugačijoj ljubavi: Šta li to krije (vaša) škrinja? (VIDEO)

S kraja 19. veka u modu je ušlo neritualno obrezivanje. U Sjedinjenim Državama jedan hirurg je 1870. objavio da je posle obrezivanja izlečio paralizu kod jednog dečaka. Od tada do sedamdesetih godina 20. veka protiv smegme, izlučevine iz penisa borilo se obrezivanjem i tako je obrezano više od 80 odsto Amerikanaca.

U borbi protiv lošeg zadaha

Higijenu je trebalo pogurati i marketinški. “Pogledajte Ednu, lepu devojku koja se približava 30. godini. Često je bila verena, nikada udavana“. To je trebalo da pokaže da je nesrećna Edna ostala usedelica, jer je imala loš zadah. Kompanija koja je još 1879. izumela antiseptik listerin, poboljšala je  prodaju tek kada je neprijatan zadah nazvala prema grčkom – halitoza.

Sve do nedavno, razlika između Amerikanaca i Evropljana mogla se videti po tome koliko i kako održavaju higijenu. Samo pola veka unazad, jedno od deset francuskih domaćinstava je imalo tuš ili kadu. Danas Portugal, uz bivše sovjetske republike, čak i one u Evropskoj uniji imaju jedva nešto više od 60 odsto domaćinstava sa uređenim kupatilima.

U Americi je opsednutost čistoćom otišla i predaleko. U nekim delovima Kalifornije je donesen zakon koji osoblju dopušta da iz javnih prostorija isteraju one koji zaudaraju. Kako u biblioteke i velike knjižare često dolaze beskućnici da bi se ugrejali, njihovi “miomirisi” se ubrzo osete.

Seksualana revolucija uvela i higijenu

Seksualna revolucija je slavila nesputanu ljubav, ali je donela i insistiranje na tuširanju pre i posle. Porasla je prodaja detodoransa i krema za telo. Onda su se pojavile vlažne maramice, pa kombinacija kondoma i “osvežavajućih maramica“. Dezodoransi su na tržištu u Sjedinjenim državama od osamdesetih godina 19. veka. U početku, oni su bili takvi da bi zatvorili pore voskom, ali tada da telesne tečnosti nisu mogle da izađu napolje.

Tokom operacije 1907. jedan hirurg u Sinsinatiju osetio je sopstveni smrad. Iako je smatrao da je malo telesnog mirisa za muškarca prihvatljivo, u operacionoj sali je tako nešto bilo nedopustivo. Na bazi aluminijskog hlorida, napravljen je “Odorno” (“Odour? Oh, no!” – “Miris, o, ne!“), čija je prodaja naglo porasla tek pošto je marketinški stručnjak 1919. prikazao ženu čija je ruka pored muškarčevog nosa.

Uporedo s poboljšanjem kvaliteta stanovanja, centralnim grejanjem i manjom potrebom za vunenom odećom, telesni miris postajao je skroz neprihvatljiv. Globalizacija je i tu smanjila razliku između Amerike i Evrope, ali ona je još primetna. Trebalo bi naći meru, a kod nas navići ljude da se okupaju ako ne češće, bar kad idu kod lekara.

 

Inspiracija – 021.rs, forum.arheo-amateri.rs

Fotografije: Pixabay, Facebook, historyanswers.co.uk, quora.com, thoughtco.com, hellenicaworld.com, skyandtelescope.com, viraluck.com, bboltburg.wordpress.com, listverse.com, listverse.com, picsunday.com, modernmedievalism.blogspot.com, medievalists.net, wayneoralsurgery.com, circumcisiondebate.org, ntellectualtakeout.org, spray-me.over-blog.com, smaggle.com, smithsonianmag.com, biography.com, contagions.wordpress.com, madameisistoilette.blogspot.com

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

http://www.021.rs http://forum.arheo-amateri.rs

2 thoughts on “Bila jednom smrdljiva Evropa: Dug put od čistoće do smrada i nazad

Ostavite komentar

%d bloggers like this: