Berlinski kongres: Diplomatski rat ubojitiji od oružja

Berlinski kongres završen je 13. jula 1878. godine. Po svemu što se dalo zaključiti, Velika Britanija i Austrougarska su pobedile. Sanstefanska Bugarska ostala je samo mrtvo slovo na papiru. San koji će dugo sanjati generacije bugarskih nacionalista. Od velike Bugarske ostale su, severno od planine Balkan, Kneževina Bugarska, dok je južno od Balkana stvorena Istočna Rumelija. Makedonija je ostala pod Turskom. Bosna i Hercegovina, iako je bila turska provincija, potpala je pod austrouarsku čizmu. Britranski premijer Dizraeli se vratio u London vrelo zadovoljan: “Obezbedili smo mir i sačuvali čast!” Rusija se osećala poražena za mirovnim stolom i pored teško stečene pobede nad Turcima.

Kongres je uticao na buduće nepoverenje Rusije prema Nemačkoj i na rusko neprijateljstvo prema Austrougarskoj. U oceni Berlinskog kongresa, sprski ministar Jovan Ristić je napisao: “Do sada je bilo u svetu više kongresa. O svakom se zna da je zastupao neko načelo, a znalo se i kakvo načelo. Tako je jedan rukovodio načelom legitimnosti, drugi načelom osvajanja itd. Nu, kakvo je načelo ovaj Berlinski kongres zastupao, teško bi se znalo izraziti, van ako bi se reklo, da se težilo i radilo, da se veliki zadovolje, a mali da se istisnu iz položaja, koji bi bili od važnosti i mogli da smetaju velikima“.

Poraz ili pobeda?

U Srbiji su kongres jedni smatrali uspehom, drugi teškim porazom. Ristić je pisao vladi: “U krugovima kongreskim i u krugovima druge diplomatije vlada uverenje da je Srbija prošla bolje od sviju ovih državica. To je ubeđenje sa kojim i ja odavde polazim“. Srpsko pitanje nije bilo rešeno. Istoričar, političar i savremenik kongresa Stojan Novaković je zabeležio: “Berlinski ugovor, za koji smo mi tolike žrtve podneli, nama nije bio prijateljski. U njemu je srpskom narodu, koji je 1876. godine digao zastavu svog narodnog oslobođenja i ujedinjenja, izrečena strašna kazna; srpski narod je raspolućen; Srbija i Crna Gora odvojene su“.

I Ristić i Novaković bili su  u pravu. Berlinski kongres je za Srbiju  imao i pozitivne i negativne posledice. Srbija je postala nezavisna, međunarodno priznata država sa priznatim i proširenim granicama i povećanim stanovništvom. U tom smislu, 1878. godina je ostala ubeležena kao značajna za srpski narod.

Ako se pogleda malo dublje, Berlinski kongres doneo je nove nepoznanice i opasnosti. Na Balkanu je stvorena nova država – Bugarska. Njene težnje su se u Makedoniji konfrotirale sa srpskim. Austrougarska se fizički smestila između Srbije i Crne Gore i pokazala da postaje glavna ruska suparnica za prevlast na Balkanu.

Berlinski kongres je okončao veliku istočnu krizu, koja je mogla da dovede do rata između velikih sila. Pošto je turska vojska poražena, Rusija je u San Stefanu, mestu blizu Carigrada, marta 1878. godine zaključila mirovni predugovor sa Portom. Po tom ugovoru, Turska gotovo da nije bila prisutna na Balkanu. Rusija je išla ka tome da stvori veliku Bugarsku, koja bi se prostirala od Ohrida do Crnog mora i Egeja. To je bilo alarm za Evropu . Prvi se pobunio London.

Sanstefanska brljotina

Pošto se sa Sanstefanskim ugovorom menjalo geografsko stanje Osmanskog carstva, novo stanje stvari podrazumevalo je da zemlje koje su utvrđivale prvobitne granice Osmanlija treba da potpišu i nove granice. Prvobitne granice utvrđene su Pariškim ugovorom 1856, a zemlje koje su ih krojile bile su Britanija, Austrija, Rusija, Pruska, Italija i Francuska. Drugi način prekrajanja bio je rat koji Rusija nije mogla izdrži. Sansefanskim ugovorom su bili zadovoljni Rusi, Bugari i Crnogorci. Prema Austriji, Rusija je odstupila od njihovih tajnih dogovora o podeli Balkana. Englezi su se uplašili i videli Ruse u Carigradu i na Dardanelima. Engleska flota je već bila na putu za Carigrad.

Srpski plan je bio da se država proširi na Staru Srbiju (Makedonija, Novopazarski sandžak i Kosovski vilajet). Teško. Kad su pregovori počeli i dok su Rusi i Turci merili i sekli, osim Pirota, Vranja i Trna, došlo je u pitanje kome će pripasti Niš. Vidno zabrinut knez Milan uputio je hitno poslanstvo u ruski štab kao i pismo pregovaračima: “Ako bi se ostvarilo pripajanje Niša Bugarskoj, ja bih time bio veoma bolno povređen, a sa mnom srpski narod duboko unesrećen“. Usmeno je poručio da će Srbija iz Niša izaći samo silom.

Crna Gora, 19. vek

Sanstefanskim ugovorom Srbija je trebalo da dobije Niš i Leskovac i da se proširi za oko 150 kvadratnih kilometara. Čak je i mala Crna Gora dobila više od Srbije – oko 200 kvadratnih kilometara teritorije. Međutim, Srbija je dobijanjem određenih teritorija trebalo da izgubi teritorije koje je već zauzela njena vojska i na kojima su većinom živeli Srbi. Srpski poslanik u Petrogradu je od ruskog ministarstva inostranih poslova dobio ovakvo obrazloženje: “Prvo dolaze na red interesi Rusije, zatim Bugarske, pa tek onda Srbije“. U pregovorima je zato Srbija gubila najviše. Bugarskoj je trebalo da pripadnu Vranje i Pirot.

Posebno su bile ogorčene ruske saveznice u ratu s Turskom, koje nisu ni pitane o sadržini rusko -turskog sporazuma. Jedino je Crna Gora uglavnom dobila ono čemu se nadala. Rumunija je gubila Besarabiju, za račun Rusije. Kad je reč o Srbiji, u tom sporazumu pisalo je da će samo doći do “ispravke granica“, a ne do teritorijalnog proširenja Srbije, kako je to Rusija predvidela za Crnu Goru, pa donekle i za Rumuniju.

“Uspomene balkanskog diplomate” Čedomilj Mijatović

U dnevniku “Uspomene balkanskog diplomate” Čedomilj Mijatović opisao je razočaranost  srpske strane kad su čuli za uslove mira u San Stefanu. Srpski ratni saveznik i zaštitnik, Rusija je Srbiji okrenula leđa. Austrijski konzul u Beogradu je pisao ministru spoljnih poslova: “Srbija koja je isticanjem znamenja 1876. u stvari pokrenula orijentalno pitanje, oseća se duboko poniženom što umesto nje Bugarska ubira plodove njenog dela i čak preuzima vođstvo među Slovenima na Balkanu… Srbija potisnuta u pozadinu mora se sada ponovo brinuti za svoj opstanak… Čini mi se da su iskustva do kojih je upravo došla potpuno izlečila Srbiju od dosadašnjeg slepog praćenja ruske politike…“.

Od marta do jula 1878. godine, to jest od potpisivanja Sanstefanskog mira, pa do završetka Berlinskog kongresa trajala je dugotrajna diplomatska bitka za srpske pobede, pošto nije mogla da dobije Staru Srbiji ili Bosnu i Hercegovinu. Bitka je dobila mnogo šire razmere. Vodili su je kako knez Milan, njegov ministar spoljnih poslova Jovan Ristić i predstavnici u velikim gradovima tako i Rusija, Britanija i Austrougarska. Engleska i Austrija gledale su da srede granice sanstefanske Bugarske.

Samo da rata ne bude

Oto fon Biznmark

Težnje Austrougarske su bile da Rusija preovlada na istoku Balkana, da okupira Bosnu i Hercegovinu i da tako spreči fizičko spajanje teritorija Srbije i Crne Gore. Tako Srbija ne bi mogla da se širi ka jugozapadu na Novi Pazar, a Crna Gora ne bi izašla na more. Na taj način bi Austrougarskoj bio otovren puz ka Solunu. Cilj Velike Britanije je bio da Rusija, a samim tim i Bugarska, ostanu što udaljenije od Carigrada i Dardanela. Bugaske granice je trebalo da dosežu što severnije od Egejskog mora. Pregovori između Petrograda, Beča i Londona, uz posredovanje Berlina smanjili su ratnu tenziju doveli do određenih dogovora i kancelar Bizmark je sazvao kongres u Berlinu juna 1878.

Jovan Ristić

Jovan Ristić ovako je obrazložio teškoće Srbije s pregovaračima na Berlinskom kongresu: “Ni koja druga državica istočna nije imala da se bori sa tako jakim i isprepletanim preprekama kao mi. Dokle su interesi grčki dolazili u sukob samo sa turskima, rumunski samo sa ruskima, crnogorski sa turskima i austrijskima – naši su se interesi sukobljavali i sa turskima i s austrijskima i sa ruskima (tj. bugarskim)…“.

S druge strane, turski pregovarači su bili posebno ogorčeni na Srbiju, koja je bila njihov vazal. “Nečasna i izdajnička” Srbija bila je glavni krivac za izbijanje tursko – ruskog rata, a samim tim i za turski poraz. Ta dobra, saveznička Rusija smatrala je da je Srbija u prvi rat 1876. godine ušla bez saglasnosti Petrograda. U drugi rat je 1877. je ušla prekasno, onda kad je Turska već kapitulirala. Pošto su ranije Rusiija i Austrija pogodile kako da upravljaju teritorijama, Rusija je nastojala da za sebe ili Bugarsku, kako vam lakše, zadrži što veći deo Baklanskog poluostrva, a tu nije bilo mesta za Srbiju.

Ko je još čuo za luku Bar i granice Srbije i Crne Gore?!

Austrija, koja je večito imala problem nepoverenja u odnasu sa Srbijom, sabrala je dva i dva i došla je do zaključka da je Beograd u razdoblju od 1876. do 1878. godine vodio ratnu politiku o kojoj je slabo ili nikako obaveštavao Beč. “Vlada srpska nije nikada tražila saveta“, rekao je austrougarski ministar Andraši Jovanu Ristiću, “pa bi pravo bilo da joj se ostavi da sama i posledice snosi“. Što se tiče Engleske, ona se, kao i uvek pokazala potpuno nezainteresovana za srpske interese, kao i Nemačka. U jednom pismu koje je uputio bitanskoj kraljici, britanski premijer Dizraeli ili lord Bikonfild je preneo primedbu kancelara Bizmarka koja se ticala predstojećeg kongresa: “Mnogo dana biće utrošeno na takvim beznačajnim pitanjima kao što su luka Bar… granice Crne Gore i Srbije i mesta za koja se nikada nije čulo do ovog rata“.

Jovan Ristić

Pošto nije bilo Rusa da joj drže stranu, Srbija je bila prinuđena da se okrene Austrougarskoj. Pre nego što je krenuo za Berlin, Ristić je prvo otišao za Beč gde se odmah sastao sa grofom Andrašijem, kome je predao pismo kneza Milana. Knez je tražio austrijsku podršku za srpske zahteve, ističući “živu želju da očuva neokrnjen blagonaklon stav susedne Monarhije“, što će biti preduslov za “zajedništvo interesa koji nastaju iz dobrog susedstva“. Andraši i Ristić su se dogovorili da Austrougarska da podršku Srbiji, pod određenim uslovima. Andraši je podržao nezavisnost Srbije, ali ne i posebne međunarodne ustupke za tu nezavisnost, kako je to Ristić tražio i kakve je Srbija ranije uživala kao autonomna kneževina. Što se tiče proširenja, Srbija je morala da se odrekne širenja ka Novom Pazaru i Crnoj Gori. Za uzvrat, Andraši je obećao podršku da Srbiji pripadne Vranje, Pirot i Trn. Ovo je rezukltiralo sporazumom između Srbije i Habzburške monarhije koji se odnosio na trgovinu, izgradnju i korišćenje železnice kroz Srbiju i o uređenju Đerdapa. Razgovore s Andrašijem Ristić je ovako sveo: “Stanje stvari… ovo je: ako pristanemo na predloge Austro-Ugarske, imamo potporu susedne monarhije sa izgledima na teritorijalno uvećanje i preko granica Sv. Stefanskih preliminarija; ne pristanemo li, onda sve dolazi u pitanje, pa i same granice Sv. Stefanske s Nišom“.

Menjanje političkog kursa

Nije bilo lako srpskim političarima koji su do tad navikli da se oslanjanju na Rusiju i da strepe od Austrije, da preko noći okrenu pravac spoljne politike. Srpska vlada iz Beograda poručivala je Ristiću: “Bojimo se da to uvećanje bude pokriveno teretom… bojimo se od austro-ugarske intabulacije nad Srbijom… da ste u toku zebnji i sumnji koje nas obuzimlju“. Srpska vlada nije sasvim grešila u svojim procenama. Austrijski konzul u Beogradu govorio je da bi buduća “slovenska politika” njegove zemlje podrazumevala i priključenje Srbije bečkoj carevini.

Jovan Ristić je u Berlin stigao strepeći i nadajući se. On je bio čovek koji je čvrsto stajao na zemlji i koji se nije lako prepuštao osećanjima ili sumnjama. U politicu prema Austriji ga je podržavao knez Milan. Tad je Srbija imala pravog čoveka na pravom mestu. Za Ristića su radili bogato iskustvo i duga državnička karijera.

Te male, šugave zemlje na Balkanu

Kongres je otvoren 13. juna 1878. godine u balskoj dvorani dvorca kancelara Bizmarka. Predstavnici malih zemalja nisu imali pravo učešća na skupu na kome je, uz Tursku, zvanično učestvovalo šest velikih sila. Ristić je zabeležio da “pri otvaranju Kongresa mi nismo pozvani na dvorski ručak zajedno sa članovima Kongresa, no docnije, za sebe“. Ristić je zbivanja na kongresu pratio kao neka baba koja prisluškuje i prilikom susreta s pojedinim delegacijama. Obilazio je neke pregovarače velikih sila, savetovao se, iznosio srpske zahteve i najviše pregovarao sa predstavnicima Austrougarske, Rusije i Francuske. Tražio je da bude saslušan na plenarnoj sednici kongresa, ali i pored podrške Rusije, nije uspeo u tome. S druge strane, Rumunija i Grčka uspele su da se obrate na kongresu. Ristić je 24. juna kongresu uputio dopis gde je izneo osnovne zahteve Srbije u pogledu nezavisnosti i novih granica, ističući: “Dokle god se povoljno ne reši Srpsko pitanje, iz njega će poticati teške nezgode, ono će ostati ključ Istočnog pitanja… Srpsko pitanje ne može nikada uginuti, opšti interes kategorički zahteva da se to pitanje jedan put reguliše“.

Kancelar Bizmark je kongres vodio energično, nastojeći da što više istakne ulogu sudije, baveći se u prvom redu ključnim pitanjem – dogovorom Rusije sa Velikom Britanijom, a zatim Rusije s Austrougarskom. Ristić je zaključio: “Po svemu što sam o predsedniku kongreskom čuo, ja ga zamišljam kao da na kongresu drži bič u ruci“. Rusija je popuštala pred raznim pritiscima. Da bi Srbija iz ovog izvukla neku korist trebalo je da ima podršku grofa Andrašija. Da bi je dobio, Ristić je u Berlinu 8. jula s Andrašijem potpisao sporazum kojim su regulisana pitanja izgradnje železnice kroz Srbiju, trgovina i uređenja Đerdapa.

A onda je došao red na srpsko pitanje

Vranje

Srpsko pitanje je prvi put je pomenuto na plenarnoj sednici kongresa, 26. juna 1878, kad su turski predstavnici izložili nepovoljna načela za Srbiju, a koja su se ticala određivanje srpsko – turskih granica. Teško da je iko imao sluha za poražene Turke. Dva dana kasnije, pošto je Bosna i Hercegovina, predata Austrougarskoj, počela je rasprava o Srbiji. Srbiji je priznata nezavisnost, ali uz uslov da uvede verske slobode i ravnopravnost svih vera što se posebno odnosilo na Jevreje. Granice između Srbije i Turske su određene po prirodnim granicama.

Najžešća rasprava vodila se oko Vranja. Englezi su branili turske interese, ne bi li dobili strateški važnu Grdeličku klisuru. Francuzi su stali na stranu Srbije, pa su Englezi i Turci bili nadglasani. Onda je komisija vodila žučnu debatu oko jugoistočne granice Srbije sa Bugarskom, gde su protivnici srpskih zahteva bili Rusi, tražeći Pirot i Trn da pripadnu Bugarskoj. Ristić je obišao sve delegacije i upoznao ih sa spremnošću Srbije da se u tim okruzima sprovedu referendumi. Rusi to nisu prihvatili. Dogovoreno je da Pirot pripadne Srbiji, a Trn Bugarskoj.

Zar mir sveta zavisi od srpskih granica?

Međutim, na plenarnoj sednici 8. jula, gde se odluke nisu donosile glasanjem nego konsenzusom, Rusi su ponovo zatražili Pirot za Bugarsku, a Englezi Vranje za Tursku. Austrougarska je stajala na strani Srbije. Bizmark je bio besan: “Zar mir sveta da zavisi od srpskih granica?“. Posle duge rasprave oko pripadnosti Grdeličke klisure, on je uzviknuo da više neće da čuje reč Grdelica, a kamoli da joj potčinjava “mir Evrope“. Oba pitanja su rešena glasanjem. Tu je Srbija i za Pirot i za Vranje dobila podršku većine.

Srbija je proširena za oko 200 kvadratnih kilometara, odnosno za oko trećinu teritorije više nego što je to predviđao Sanstefanski ugovor. Ristić je pohvalno pisao knezu Milanu o Andrašiju: “Austrija nam je advokat tako, da će se njoj imati pripisati sve što na jugu i istoku dobijemo preko granica Sv. Stefanskih“.

Narodna skupština Kneževine Srbije je primila proglas kneza Milana da je Srbija postala nezavisna država. Uz zvonjavu zvona sa svih crkava i uz pucanjavu 101 topa sa Kalemegdana, 10. avgusta 1878. godine narodu je obelodanjena vest da je dobijena državna nezavisnost. Posebnim ukazom, proglašen je 20 jun/2. jul za dan uspostavljanja “nezavisnosti i uvećanja Srbije“, dok je vladar stekao epitet Visočanstvo, umesto dotadašnjeg zvanja Svetlosti. Karađorđev ustanak je tako, posle više od 70 godina uporne borbe, najzad dobio završetak.

 

Inspiracija – politikin-zabavnik.co.rs

Fotografije: blic.rs, nedeljnik.rs, Wikipedia, Youtube, shtreber.com, juznevesti.com, nspm.rs, marinamaral.com, jadovno.com, telegraf.rs, beleznica2015.blogspot.com, koreni.rs,

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar

%d bloggers like this: