300 godina od austrijske opsade Beograda: “Ili će Beograd pasti u moje ruke, ili ću ja pasti u ruke Osmanlija”

Sećate se velike bitke kod Petrovaradina iz avgusta 1716? O njoj sam pisala u ovom tekstu imalo vas upoznala sa prilikama koje su dovele do pobede austrijsku vojsku. Ovog puta pišem o bici koja je usledila godinu dana kasnije, kod Beograda i koja je na 20 godina odredila gospodara na kapiji Balkana.

Princ Eugen Savojski

Posle pobede kod Petrovaradina, princ Eugen Savojski deo snaga je poslao da vojsku u Banat da ga oslobodi od Turaka. Već oktobra 1716. godine carska vojska ušla je u Temišvar. S druge strane, izvojevane su pobede od Bosanske Gradiške do Šapca. U tim borbama, hrišćani su izvojevali pobede i osvojili Raču, Bijeljinu i Brčko, koje će kasnije, Požarevačkim mirom, pripasti Austriji.

Odavno se Beograd u austrogarskim političkim krugovima uzimao kao glavna strateška tačka za prodor na Balkan. Zato je Beograd bilo neophodno osvojiti. Istog mišljenja bio je princ Eugen Savojski. Te zime 1717, posle izvojevanih pobeda, došao je u Beč gde ga je car Karlo VI sa  dočekao darivajući mu krst okićenim dijamantima i rekao mu: “Gospod Isus Hrist prvi je vojskovođa, koji će vašu milost najbolje pomagati kada pođete na nevernike“.

Današnji izgled kafane “Beli medved”

Glavnina austrijske vojske se ulogorila kod Futoga, konjica je bila kod Vršca i Gate, dva konjička puka su bila kod Karansebeša, a ostali korpusi su bili u Erdelju, kod Sremske Mitrovice i u Petrovaradinu. Uoči bitke za Beograd Eugen Savojski je napisao testament. Inače, za one koji ne znaju, princ Savojski je odsedao u kafani “Beli medved” u Zemunu, tu je noćivao i gostio se i odatle je kretao da osvaja Beograd. Tu priču imate ovde. Uticaj ovog vojskovođe je bio veliki, pa je tako bez pogovora, više od 30 prinčeva stalo pod njegovu zastavu.

Pokret na Beograd

Sultan Ahmehmed III

U proleće 1717. godine velika carska vojska od oko 140.000 vojnika krenula je ka Beogradu. Sultan Ahmed III je skupio 200.000 vojnika i uputio se ka Beogradu. Beogradsku tvrđavu je snažno osigurao i utvrdio, pa je odmah izdao zapovest da se pređe preko Dunava i da se prodre u Ugarsku. Tvrđava je bila pripremljena za dužu odbranu, sa rovom dubokim pet i širokim osam metara. Za odbranu prelaza preko Save, Turci su podigli šančeve na Velikoj Adi Ciganliji, na ušću Save, Velikom ratnom ostrvu i tri na levoj obali Dunava. Turci su nameravali da 1717. godine prodru u Transilvaniju, Mađarsku i Hrvatsku, ali zbog teškoća sa artiljerijom, prvenstveno sa topovima koje su izgubili kod Petrovaradina i Temišvara, početak ratnog dejstva je odložen.

I jedna i druga sukobljena strana znale su da ako Beograd padne, nema prepreka za dublji prodor austrijske vojske na Balkan. Stoga su obe zaraćene strane uključile sve svoje snage da dobiju bitku koja se smatra za jednu od najvećih pobeda u dugoj ratničkoj karijeri princa Savojskog.
Eugen Savojski
Savojski, poznat kao veliki strateg prišao je Beogradu na neočekivan način. S flotilom sastavljenom od mnogih bojnih šajki i čamaca, teretnih lađa i deset ratnih brodova sa 370 topova, on je doplovio pod Beograd Dunavom, u koji je ušao iz Tamiša, proširenim rukavcem kod Pančeva. Tako je izbegao napad turskih brodova iz Oršave, Smedereva i Beograda.

 Velika Turska vojska brani Beograd

 Beograd je branila jaka posada od 30.000 turskih vojnika i 600 topova kojima je komandovao Mustafa pašaBeogradska tvrđava je brzo bila opkoljena. Vojska princa Eugena, u kojoj je bilo i oko šest srpskih dobrovoljaca šajkaša, izgradila je dve opsadne linije između Save i Dunava – unutrašnju, za napad na grad i spoljnu, za odbranu od turske vojske koja bi pristigla iz unutrašnjosti. Prva linija išla je od Save, na mestu gde se danas nalazi Železnička stanica, uzbrdo na Tašmajdan, a onda niže na dunavsku stranu. Spoljna linija je išla od Ade Ciganlije, preko Velikog Vračara i Karaburme, do Višnjice. Linije su bile povezane saobraćajnicama. Između njih u sredini nalazio se veliki vojni logor, zajedno sa glavnim štabom.
Austrijanci su uspeli da zaposednu i levu obalu Save od Ade Ciganlije do Zemuna. Uz pomoć srpskih dobrovoljaca, šajkaša i graničara podigli su most preko Save, blizu Ade Ciganlije. Turci su pokušali napadom 5. jula 1717. da povrate Zemun uz pomoć 50 brodova i šajki. Međutim, bili su odbijeni. Izgubili su zapovednika flotile i pet brodova. Oluja koja se desila je krajem juna i oštetila je sve mostove izgrađene na Dunavu i Savi, ali su vojnici austrougraske vojske uspeli da ih poprave, pre nego što su Turci shvatili šta se dešava.
Posle detaljnih priprema, austrijska vojska je 23. jula počela sistematsko bombardovanje grada sa 45 topova. Izgledalo je kao u horor filmovima. Zemlja oko Beograda se tresla, sve je gorelo, a zidine i građevine su nestajale. Svuda su se čuli krici povređenih iz eksplozija i od onih na koje su se obrušavale građevine. Princ Eugen jebio toliko blizu zidinama da su mu “meci neprestano leteli oko glave“. Austrijanci nisu kretali u opšti napad, jer su čekali da artiljerija završi svoj posao i uništi sve.  Nekoliko dana kasnije, Austrijanci su zauzeli Veliko ratno ostrvo, pa su tako i sa dunavske strane prišli tvrđavi. Tu su postavili topove koji su gađali pravo na Kalemegdan. Sa dunavske strane, tvrđava je izgledala kao gomila šuta. Sa kopnene strane, utvrđenje se još držalo.
 
Činili se da Turci nemaju kud, ali se nisu predavali. Proširila se vest koja je ohrabrila odbranu, a zabrinula princa Eugena. Ka Beogradu je, od Niša, pristizala velika turska armija od 150.000 ljudi, koju je predvodio veliki vezir Halil paša. Turska vojska je već krajem jula 1717. bila blizu Beograda, ali nije odmah udarila na austrijske snage. Prvo je zauzela položaje i ukopala se kružno nasuprot spoljnih austrijskih linija, s krakovima koji su bili razvučeni od Dunava preko Malog Mokrog Luga do Save. Turski štab i centar vojske bili su na Dedinju.
Tako je opsadna vojska Eugena Savojskog istovremeno bila opkoljena. Napred se nalazio utvrđeni grad, a pozadi velika turska armija. Stanje je bilo slično onom tokom bitke kod Petrovaradina, samo su uloge bile zamenjene. Sad su Austrijanci istovremeno predstavljali i opsadu i opsednute.

Sve se rušilo, postajalo pepeo i dim

Eugen Savojski u ratu sa Turcima
Položaj carske vojske postao je težak kada je pristigla turska artiljerija i iz više od 150 topova počela da bombarduje austrijske linije. Gubici su bili veliki. U takozvanim “Memoarima” princa Eugena stoji da su turski pogoci dolazili do austrijskog centra tako da “više nije bilo bezbednog mesta ni za postavljanje komandnog šatora“. Neki od sluga princa Eugena poginuli su ulazeći ili izlazeći iz njegovog šatora. Osim toga, austrijska vojska bila je znatno oslabljena i zbog dizenterije. Svakodnevno je sahranjivano na stotine vojnika. Neka zaraza se proširila i na konje, pa su pojedine konjičke jedinice pretvorene u pešadiju.
 

Dilema je lebdela oko glave Eugena Savojskog. “Pokušati povlačenje i propasti ili ostati i biti poražen u okruženju“. Pojedini generali predlagali su povlačenje, govoreći da turska vojska stalno pristiže, ali princ Eugen nije prihvatao takve savete. Rekao je: “Ako ih ima više tim bolje – više ćemo moći i da ih pobijemo”. Verovao je da su njegove jedinice obučene i spremnije od dobrog dela turske vojske, koja je skupljena “s koca i konopca“. Svojim generalima Eugen je rekao: “Ili će Beograd pasti u moje ruke, ili ću ja pasti u ruke Osmanlija“. Austrijski vojskovođa je i sam oboleo, ali se i držao i nastavio da komanduje, dajući primer celoj vojsci. Znao je da ne može dugo da čeka. Ključ za pobedu bio u brzini i iznenađenju.

Prilika se ukazala već posle nekoliko dana, kada je tokom bombardovanja 14. avgusta pogođeno glavno tursko skladište baruta u tvrđavi na Kalemegdanu. U eksploziji izginulo je 3.000 branilaca. Iste noći Austrijanci su dobili obaveštenje da se Osmanlije spremaju da istovremeno dvostrano krenu u napad. Princ Eugen rešio je da ih preduhitri. Tokom 15. avgusta pozvao je komandante i umesto savetovanja o odbrani ili povlčenju, zadao im je naređenje da napadaju sledeće noći.

Savojski se odlučio na opasan potez. Manji deo vojske ostavio je naspram tvrđave, a svu ostalu vojsku od oko 40.000 ljudi poređanih u dve linije usredsredio je za napad na armiju velikog vezira. Napad je trebalo da počne noću 16. avgusta. Vojska je u najvećoj tišini trebalo da krene prema Turcima, oko dva sata posle ponoći, a znak za borbu je bio udar tri bombe. Glavnu komandu su, pored Savojskog, dobili princ Aleksandar od Virtenberga s pešadijom u centru, maršal Palfi s konjicom na levom krilu i grof od Mersija koji je komandovao drugom linijom. Rezervom je komandovao baron fon Šekendorf.
Vojnici su jedva čekali naređenje za napad, jer su više voleli da poginu u bici nego da stradaju pod bombama ili da umiru od zaraze. Cele noći, princ Eugen je obilazio je jedinice kojima su, prema starom običaju, podeljeni vino, rakija i pivo, kako bi se oraspoložili i ohrabrili.

Gusta mi magla padnala

Uoči napada spustila se gusta magla. Nije se videlo dalje od deset koraka, što je otežalo kretanje. Već u samom početku napredovanja, austrijski pešaci na desnom krilu izgubili su pravac, pa su nabasali na turske rovove, iznenadivši usnule janičare. Turci su bitku dočekali potpuno nespremni, ne očekujući da oslabljena neprijateljska vojska može da krene u napad. U gustoj magli, jedinice su lutajući tražile svoj put i udarale kao “guske u magli” na neprijatelja na mestima gde to ni jedni ni drugi nisu očekivali. U opštem rasulu “pucalo se levo i desno, ne znajući u šta se puca“.
Posle prvog iznenađenja, Turci su se pribrali i pružili veliki otpor. Napadi i protivnapadi su se smenjivali. Oko četiri sata ujutro izveden je napad austrijske konjice. Turci su izveli protivnapad konjicom, ali su odbijeni. Pošto je austrijsko levo krilo u magli izgubilo vezu sa konjicom u centru, Turci su sa pešadijom upali u ovaj slobodan prostor. Cela austrijska linija postala je ugrožena. U tom momentu, magla se podigla. Savojski je mogao bolje da sagleda stanje u borbi i da rezervne jedinice odmah ubaci u bitku.
Bez mog drugog ešalona sa kojim sam hitro uspeo da zatvorim svoje linije, bio bih izgubljen“, piše u “Memoarima“. I sam je krenuo u bitku i u tom trenutku bio lakše ranjen. “Dobio sam udarac sabljom, što beše, čini mi se moja trinaesta i, verovatno, poslednja rana u bici“. Videvši glavnog komandanta kako se i sam junački odupire udarcima i bori, njegovi borci dobili su vetar u leđa.
Levo krilo sačinjeno do Bavaraca, prodrlo je duboko u turske redove i u žestokim borbama zarobilo 18 topova koje je branilo 20.000 janičara. Tada je i desno krilo ušlo u turske položaje. Janičari nisu imali kud, sem da se povlače. Oko šest ujutro, austrijska konjica uspela je da zauzme turske baterije na visovima Dedinja. U ogorčenoj borbi “cela regimenta austrijske konjice bila je isečena u komade, ali dve druge, koje su joj stigle u pomoć odlučile su pobedu“. Oko osam sati ujutro, austrijska pešadija najzad je razbila glavninu turske vojske i naterala je u bekstvo ka Ekmekluku.
Nešto kasnije, Austrijanci su zauzeli i Ekmekluk i odbili sve turske protivnapade. Između deset i 11 sati pre podne bitka je bila završena. Turska vojska je bila potpuno razbijena. Husari i srpske jedinice gonili su i ubijali begunce. Poginulo je oko 15.000 turskih vojnika, dok je carska armija beležila 5.000 mrtvih i oko 2.000 ranjenih. Turci su izgubili i 131 bronzani top, 59 zastava, kao i sam vezirov veliki šator koji je pripao princu Eugenu.

Neverovatna pobeda na 20 godina

Princ Savojski, koji je iz gotovo izgubljenog položaja, postigao neverovatnu pobedu i bio je heroj cele Evrope. Car je naredio da se iskuje posebna medalja s likom princa Eugena na konju i prikazom Beograda u pozadini i sa rečima iz Biblije: “Ovo mora da je mač Gedeonov”. Na drugom mestu na medalji pisalo je: “Turci u bekstvu, njihov logor zaposednut, Beograd zauzet“.
Dva dana kasnije, 18. avgusta 1717, predala se posada u Beogradske tvrđave. Turski vojnici, kao i celo stanovništvo napustili su tvrđavu. “Ljudi, žene, deca, kola i kamile, svi su istovremeno pomešani izašli iz grada, neki kopnom, neki rekom“, stoji u “Memoarima“. Posle ulaska u Beograd, za privremenog guvernera grada postavljen je grof Josif od Odvijera. Velika pobeda kod Beograda izazvala je oduševljenje na dvoru u Beču.
Posle pada Beograda, carska vojska zauzela je Šabac i Smederevo. Kenuli su ka Nišu, gde se veliki vezir povukao sa ostatkom vojske. Tu nije bio kraj rata. Borbe su nastavljene sve do jula 1718. godine kada je sklopljen mir. O Požarevačkom miru pročitajte ovde. Prema odredbama Požarevačkog mira Austrija je zadržala sve oblasti osvojene od Turaka: Malu Vlašku, Banat, deo Bosne sa Bijeljinom, Beograd i severnu Srbiju do Timoka i Zapadne Morave.
Beograd i osvojeni deo Srbije proglašeni su za Kraljevinu Srbiju, pod vlašću bečkog cara. Za prvog guvernera oblasti bio je postavljen princ Aleksandar Virtenberški. Princ Eugen je posle potpisivanja mira u Srbiji organizovao narodnu miliciju na čijem su čelu bila dva oberkapetana, a to su bili Vuk Isaković i Staniša Marković, kao i deset oblasnih kapetana. Beogradska tvrđava potpuno je obnovljena dok se grad od orijentalne kasabe postepeno pretvarao austrijsko-srpsko naselje. Ova promena je trajala tek 20 godina, kad su Turci ponovo osvojili Beograd.
Inspiracija- politikin-zabavnik.co.rs
Fotografie: Nataša Ilić/lična arhiva, Wikipedia, Pixabay.com,bif.rs virtuelnimuzejdunava.rs, artnet.com,artnet.com, povijest.hr

Ostavite komentar

%d bloggers like this: